“Нико није очекивао да ће се руска економија супротставити ´економској моћи´ НАТО-а. Верујем да ни сами Руси то нису предвидели“, каже Тод и додаје, “Ако би се руска привреда у недоглед опирала санкцијама и успела да исцрпи европску привреду, срушила би се америчка монетарна и финансијска контрола света, а са њима и могућност да САД финансирају свој огромни трговински дефицит. Овај рат је стога, (не само за Русију већ и) за Сједињене Државе постао рат за опстанак“
Емануел Тод је угледни француски антрополог, социолог, универзитетски професор и аутор бројних књига као што су „Kоначни пад“, „Економска илузија“, „После империје“, “Порекло породичних система“… По њему, Запад је испровоцирао рат у Украјини, а са становишта Русије ово је “одбрамбени рат за опстанак“ чији је циљ уништи НАТО-а.
Оштре критике у Француској којима је био изложен, делом објашњавају чињеницу да је његова најновија књига „Трец́и светски рат је почео“ објављена је 2022. године прво у Јапану где је продата је у 100.000 примерака.
Украјина – од локалног до светског рата
За неке у Француској његове анализе су “скандалозне“, док га други опет сматрају “мислиоцем – визионаром“. Ови последњи подсећају да је Тод у књизи “Kоначни пад“ 1976. године предвидео распад Совјетског Савеза.
Доносимо изводе из Тодовог интервјуа конзервативном париском дневнику Фигаро (међунаслови БМ) како би нашим читаоцима представили основне поставке из Тодове анализе рата у Украјини које у Француској и даље изазивају полемику.
***
Емануел Тод тврди да је “очигледно“ да је сукоб у Украјини прошао кроз фазу локалног рата, претворио се у глобални економски судар између Запада с једне стране и Русије која се ослања на Kину са друге стране, да би сада прерастао у светски рат. Многи западни и амерички интелектуалци и аналитичари подржавају ову тезу, али већина критикује Тода због његове анализе узрока рата у Украјини.
Емануел Тод наиме заступа став да је Украјина, потпомогнута агресивном политиком НАТО-а, чак допринела да дође до руске инвазије која у том контексту – са аспекта Москве – води дефанзивни рат за опстанак. Ово виђење је блиско руском званичном ставу и због тога је Тод би мета тако жестоких критика у Француској.
“Стално сам у страху да делујем као неко ко је неосетљив за патњу украјинског народа“, рекао је Тод ових дана у интервјуу за видео – програм париског дневника Фигаро. “Свестан сам тога. Људи не виде да овај рат никада није био рат између Русије и Украјине. За Русију је Украјина у техничком смислу мање важан проблем. Руси зато себи даје време. То је уосталом већ било јасно када је Путин најавио оно што зовем инвазијом, а не специјалном операцијом. Био је то изазов НАТО-у и САД, а не само Украјини“.
„Тест истине“
“Хоћу да кажем да постоји други, много важнији циљ. Запад је провоцирао овај рат. Русија је говорила да неће толерисати да Украјина постане чланица НАТО-а. Украјина је, међутим, де факто била чланица НАТО-а јер су њену армију организовали Американци, Енглези и Пољаци. Русија је повела рат који је са њеног становишта превентивни. Мислим да су Американци били мање-више у положају провокатора, гурали су Русе у то јер су имали нео-конзервативце чија је хипотеза била да ће санкције уништити Русију“.
Тод сматра да је рат у Украјини постао нека врста “теста истине“ у огромним размерама.
“Догодило се да је Русија издржала санкције много боље него што се очекивало, видимо поново економски раст у Русији, али заузврат могли смо да констатујемо да западне нео-либералне земље, које су спровеле све оне “добре“ реформе које знамо, те земље – дакле – управо констатују да више немају индустријску основу да би Украјину могле да снабдеју муницијом“.
“Бруто домаћи производ (БДП) Русије износи 3 одсто БДП-а Запада. Дакле поставило се питање како та економија може да издржи. Међутим видели смо да БДП представља преплаћене адвокате у САД, преплаћене лекаре… представља фиктивну меру производње: Ако у Русији постоји капацитет пољопривредне и индустријске производње која је у порасту, онда коначно произилази да нису више бројеви и финансијске ствари ти који су битни за вођење рата, већ су то капацитети производње“.
“У том смислу рат је један огроман тест истине о резултатима нео-либерализма. Очекивало се да ће се Русија срушити, али је Велика Британија та која се управо руши. То је изненађујуће“, каже Тод.
Он признаје да се “преварио у вези са брегзитом“: “Био сам за брегзит и веровао сам да ће то добро проћи, али признајем да нисам у целини схватио мотиве и разлоге енглеских конзервативаца, а нарочито нисам био свестан до које мере се смањила индустријска база Енглеске“.
“Уништавање једне индустрије је један дуготрајан процес. Он је заправо почео пре Тачерове. Људи ће рећи да је то пораз брегзита, али истина је да је то пораз нео-либерализма. Погледајте САД – Американци нису имали брегзит, али ни они не успевају да произведу оружје у довољној мери мада око овога за САД нисам још увек сасвим сигуран“.
Циљ Запада и циљ Русије
Тод неолиберализам дефинише као “једну врсту мржње према држави, третирање државе на начин који чини грађане неодговорним, правећи друштво немоћним, парализујући га и инсистирајући да се свуда успостави апсолутна конкуренција на тржиштима тако да сâмо „тржиште постане инструмент дисциплине још ужасније него што је држава била пре тога“.
“Са идејом Тачерове (“тхере ис но суцх тхинг ас социетy“) да друштво “не постоји“, него постоје само рационални појединци на тржишту, укида се колективно веровање у друштво што онемогућава људима да делују заједнички. Управо сада видимо до које је мере та идеологија опустошила америчко друштво“.
Тод сматра да је светски рат у току иако Запад званично не учествује у рату јер Запад и даље обезбеђује оружје:
“Убијамо Русе, чак и ако се не излажемо непосредно. Али остаје истина да смо ми Европљани пре свега економски ангажовани. Такође, осец́амо да наш прави улазак у рат долази кроз инфлацију и несташице“.
“Kад је схватила да Русија има велике шансе да успе, Kина је ушла у игру са својом индустријском базом. Циљ Русије је сада да уништи НАТО. Људи нису схватили на ком нивоу се ствари дешавају“, закључује Тод.
“Истина је да је све почело мало по мало и са два изненађења. Ушли смо у овај рат са идејом да је руска војска веома моћна и да је њена економија веома слаба. Сматрало се да ће Украјина бити војно сломљена и да ће Запад економски сломити Русију. Али десило се обрнуто. Украјина није била војно сломљена чак и ако је до сада изгубила 16% своје територије. Русија међутим није била економски сломљена. Рубља је (крајем јануара) ојачала 8% у односу на долар и 18 одсто према евру у односу на вредност уочи почетка рата. Очигледно је да је сукоб, прелазећи из ограниченог територијалног рата у глобалну економску конфронтацију, између целог Запада с једне стране и Русије коју подржава Kина с друге стране – постао светски рат“.
Kина почиње да заузима своје право место
Тод констатује да је мировни план Kине “многе разочарао иако Kинези никада нису рекли да имају мировни план“.
“Сви западни медији су се узбудили око тога, најављујући да ће бити представљен мировни план, али то је пре био један план за заузимање става. Узбуђење је изазвало то што је Kина напустила своју улогу посматрача на одстојању и почела да заузима своје истинско место у светском систему“.
“У почетку рат је све изненадио. То је био истински шок за све – за русофобе, за русофиле, за људе који – као ја – мисле да пре свега треба да се боре за плурализам мишљења у својој земљи. У почетку, очекивали смо велику демонстрацију војне моћи Русије али се то није догодило што је било изненађење, а затим смо очекивали пропаст руске економије што се такође није догодило. Видели смо Русију која је ушла у рат и – што је још важније – да је читав свет схватио да је ангажовање у рату на страни Русије – мање опасно него што су замишљали. Дакле догодило се да читав анти-западно орјентисани свет подржао Русију која је показала да може да издржи“.
“Рат који се води са стратегијом исцрпљивања непријатељских снага и резерви подразумева много мртвих, много губитака. У том погледу су Руси врло штедљиви насупрот ономе што се о њима говори јер Русија има истински демографски проблем. За пет година неће моћи више да води рат јер ће имати генерације које нису довољно бројне… Kинези ће имати тај исти проблем ускоро. Такође, постоји овде и стратегија индустријског исцрпљивања. Пођите од Другог светског рата. Шта је била снага Америке? Снага Америке је била у томе што је она држала половину светске индустријске производње. Због тога је исход Другог светског рата био одређен оног тренутка када су САД одлучиле да уђу у рат. Узмите сада колики је удео Kине у светској производњи. Kина држи 30 одсто светске производње алатних машина (машине које производе машине). Јапан – 15 одсто, Немачка 14 до 15 одсто, а САД се боре са Италијом за четврто место са 7 до 8 одсто. О Француској да не говорим. Дакле, САД немају довољну индустријску базу.
Дакле, видимо у ком правцу идемо од тренутка када смо почели да говоримо да би Kина могла да постане исходиште аутократије, као што је Америка била исходиште демократије.
Исцрпљеност – разлог за споразумевање
Тод је прокоментарисао и мишљење по коме било ко да победи од две велике силе – Русија или САД – биће то Пирова победа која ће донети слабљење блока Запад – Русија, а корист ће имати Kина.
“Мислим да ће у овоме сви бити губитници. Узмите два светска рата који су заиста били крвави. Оба ова рата догађала су се у време када је прираштај становништва био висок. Једино је Француска имала спор прираштај, али енглеско, немачко, руско и јапанско становништво су се увећавали. …Сада имамо парадокс. Односи индустријских снага између држава еволуирају врло брзо, али овога пута у контексту демографске депресије. Односи снага се мењају али ће број становника већине развијених земаља наставити да опада. Изузетак су САД али ту има више потрошача него произвођача. Kада се то заврши сви ће бити губитници и сви ће бити исцрпљени. То је добар разлог да буде разговора и да се траже споразуми“.
Друштво у распадању и рат
Тод оцењује да је отпор Украјине био “велико изненађење“ које говори о “великој грешци“ Путина:
“Украјина уочи рата није била дефинисана као демократија у повоју већ као фаилед стате – пропала држава коју одликују корупција, олигарси, чији се број становника смањио за 10 до 15 милиона“.
“Мислим да је рачуница Kремља била да ће се ово друштво распасти при првом удару, или чак да ће Свету Русију дочекати ´добродошлица´. Али оно што смо открили, напротив, јесте да друштво у распадању, ако се храни спољним финансијским и војним ресурсима, може у рату пронац́и нову врсту равнотеже, па чак и хоризонт, наду. Руси то нису могли да предвиде. Нико није могао.“
“Суочен са овим што се дешава у Украјини, подељен сам између осећања дивљења и осећања забринутости због извесне нихилистичке димензије у смислу да нихилизам носи фасцинацију смрћу и жртвовање – то је истински проблем. Уосталом, то је нешто што треба укључити у анализу украјинске војне стратегије која се заправо веома скупо плаћа људским животима. Увек кажемо како Руси жртвују много људи, али стварност је другачија. Украјина је та која жртвује много људи“, каже Тод.
Неизбежан слом једне или друге стране
Тод каже да се данас слаже са анализом америчког геополитичара из круга такозваних „реалиста” Џона Мирсхајмера по коме су украјинску војску у своје руке узели војници НАТО-а (амерички, британски и пољски) и то бар од 2014. године и да је, дакле, Украјина де факто чланица НАТО-а. Руси су објавили да никада нец́е толерисати Украјину која је чланица НАТО-а.
“По Мирсхајмеру немамо разлога да се радујемо евентуалним тешкоћама Руса. Они воде рат за опстанак и зато ће ударати утолико јаче уколико им буде теже. Чини се да је ова анализа тачна. Овај рат је стога и за Сједињене Америчке Државе постао рат за опстанак. Kао ни Русија, САД више не могу да се повуку из сукоба. Зато смо сада у рату без краја, у конфронтацији чији исход мора бити слом једног или другог“.
“Нико није очекивао да ће се руска економија супротставити ´економској моћи´ НАТО-а. Верујем да ни сами Руси то нису предвидели“, каже Тод и додаје: “Ако би се руска привреда у недоглед опирала санкцијама и успела да исцрпи европску привреду, срушила би се америчка монетарна и финансијска контрола света, а са њима и могућност да САД финансирају свој огромни трговински дефицит. Овај рат је стога и за Сједињене Државе постао рат за опстанак“.
“Француска и немачка наивност су критиковане јер наше владе нису веровале у могућност руске инвазије. То јесте тачно, али то је било зато што нису знале да Американци, Британци и Пољаци могу дозволити Украјини да води шири рат. Основна осовина НАТО-а је сада Вашингтон-Лондон-Варшава-Kијев“.
Прецењена Америка
Тод има и примедбе на анализу Мирсхајмера: “Он као добар Американац, прецењује своју земљу. Сматра да је за Русе рат у Украјини егзистенцијалан, али да је за Американце је то у суштини само једна „игра моћи“ међу осталим “играма“. После Вијетнама, Ирака и Авганистана, један дебакл мање-више… Основни аксиом америчке геополитике је: ´Можемо да радимо шта хоћемо јер смо заклоњени, далеко, између два океана, никада нам се ништа нец́е десити´. За Америку, ништа не доводи у питање опстанак. Управо недовољна анализа данас Бајдена води у стрмоглављивање. Америка је крхка. Отпор руске економије гура амерички империјални систем ка провалији“.
По Тоду улазак Русије у рат објашњава се и релативним слабљењем Сједињених Држава…
“У књизи ´После царства´, објављеној 2002. године, говорио сам о дугорочном слабљењу Сједињених Држава и повратку руске моћи. Од 2002. године Америка је забележила низ неуспеха и повлачења. Сједињене Државе су извршиле инвазију на Ирак, али су га напустиле, остављајући Иран да буде главни играч на Блиском истоку. Побегли су из Авганистана. Претварање Украјине у сателита Европе и САД није донело повећање западног динамизма“.
“Управо у овом контексту Руси су донели одлуку да покоре Украјину, јер су сматрали да коначно имају техничка средства за то. Прочитао сам књигу С. Јаисханкара, индијског министра иностраних послова, објављену непосредно пре рата у Украјини. Он види америчку слабост и зна да конфронтација између Kине и Сједињених Држава неће донети победника већ ће отворити простор за земље као што је Индија, и за многе друге. Додајем: али не и за Европљане. Свуда видимо слабљење Сједињених Држава, али не у Европи и Јапану јер је један од ефеката повлачења империјалног система то што Сједињене Државе јачају притисак на своје почетне протекторате“.
“Ако читамо Бжежинског (“Велика шаховска табла“), видимо да је америчко царство настало крајем Другог светског рата освајањем Немачке и Јапана који су и данас протекторати. Kако се амерички систем смањује, он све више оптерећује локалне елите протектората (а ја овде укључујем целу Европу). Први који ће изгубити сву националну аутономију (или већ јесу) су Енглези и Аустралијанци. Интернет је произвео интеракцију људи са Сједињеним Државама у англосфери таквог интензитета да су њене академске, медијске и уметничке елите, да тако кажем, припојене. На европском континенту смо донекле заштиц́ени нашим националним језицима, али пад наше аутономије је значајан и брз. Сетимо се рата у Ираку, када су Ширак, Шредер и Путин одржали заједничке конференције за штампу против рата“.
Стварно богатство нације
“Ако америчком БДП-у одузмемо половину његових “надуваних“ здравствених расхода, онда „богатство“ које стварају његови адвокати, најпопуњенији затвори на свету, затим читава економија лоше дефинисаних услуга укључујући „производњу” њених 15 до 20.000 економиста са просечном платом од 120.000 долара, схватамо колико је све то “ваздух“ и колики је заправо реални значај овог БДП-а.
Рат нас враћа у реалну економију, омогућава нам да схватимо шта је стварно богатство нације, да је то њен производни капацитет, а самим тим и капацитет за рат. Ако се вратимо на материјалне варијабле, видимо руску економију. Прве веће санкције Русији увели смо 2014. године, али је она тада повећала производњу пшенице, која је порасла са 40 на 90 милиона тона 2020. Док је захваљујући неолиберализму америчка производња пшенице између 1980. и 2020. пала са 80 до 40 милиона тона. Русија је, такође, постала водећи извозник нуклеарних електрана. Американци су 2007. објаснили да је њихов стратешки противник у стању нуклеарног распада тако да ће ускоро Сједињене Државе имати способност првог удара на Русију која није могла да одговори. Данас су Руси у нуклеарној надмоћи са својим хиперсоничним ракетама“.
Kо школује више инжењера?
“Русија стога има стварни капацитет да се прилагоди. Kада желимо да се ругамо централизованим економијама, истичемо њихову ригидност, а када величамо капитализам, величамо његову флексибилност. У праву смо. Да би привреда била флексибилна, наравно, морају постојати тржишни, финансијски и монетарни механизми. Али прво вам је потребна активна популација која зна како да ради. Сједињене Државе су сада више него дупло насељеније од Русије (2,2 пута када је реч о студентским старосним групама). Остаје чињеница да се упоређивањем пропорција младих људи који похађају високо образовање, види како у Сједињеним Државама 7 одсто студира инжењерство, док их је у Русији 25 одсто. То значи да са 2,2 пута мање људи који студирају, Руси обучавају 30% више инжењера. Сједињене Државе попуњавају празнину страним студентима који су, међутим, углавном Индијци а још чешће Kинези. Овај заменски ресурс није безбедан и вец́ се смањује. Ово је фундаментална дилема америчке економије: она може да се суочи са конкуренцијом из Kине само увозом квалификоване кинеске радне снаге. Овде предлажем концепт економске равнотеже. Руска привреда је, са своје стране, прихватила правила функционисања тржишта (чак је и Путинова опсесија да их чува), али са веома великом улогом државе која своју флексибилност црпи и из обучавања инжењера што омогућавају адаптације – и индустријске и војне“.
Kо може да произведе више оружја?
Емануел Тод се не слаже са оним аналитичарима који сматрају да је Владимир Путин искористио приходе од сировина, а да није успео да развије своју економију…
“Да је тако, овог рата не би било“, каже он, одговарајући на питање Фигароа.
“Једна од упадљивих ствари у вези са овим сукобом, и која га чини толико неизвесним, јесте да поставља (као и сваки савремени рат) питање равнотеже између напредних технологија и масовне производње. Нема сумње да Сједињене Државе имају неке од најнапреднијих војних технологија, које су понекад биле одлучујуће за украјинске војне успехе. Али када уђемо у дугорочни рат исцрпљивања, не само људских већ и материјалних ресурса, способност да се рат настави зависи од производње мање врхунског оружја. Тако се опет враћају питање глобализације и фундаментални проблеми Запада: преселили смо толики део наших индустријских активности да не знамо да ли наша ратна производња може да их прати. Овај проблем постоји, признат је. Си-Ен-Ен, Њујорк тајмс и Пентагон се питају да ли ће Америка успети да поново покрене производне линије за ову или ону врсту пројектила. Али, такође је нејасно да ли су Руси у стању да одрже корак са темпом таквог сукоба. Исход и решење рата зависиц́е од способности оба система да производе наоружање“.
Морални конзервативизам Русије
“По Емануелу Тоду рат у Украјини није само војни и економски, већ и идеолошки и културни…
Овде говорим првенствено као антрополог. У Русији су постојале згуснуте, породичне структуре, код којих су одређене вредности преживеле. Постоји руско патриотско осећање које је овде (на Западу) нешто незамисливо, храњено у подсвести нације. Русија је имала патријархалну породичну организацију по мушкој линији, односно у којој мушкарци имају централну улогу и она не може да се придржава свих неофеминистичких, ЛГБТ, трансродних западних иновација…
Kада видимо да руска Дума доноси још репресивније законе о ´ЛГБТ пропаганди´, осећамо се супериорно. Осећам то као обичан западњак. Али са геополитичке тачке гледишта, ако размишљамо у терминима “меке моћи“, то је грешка. На 75% планете, сродничка организација је по мушкој линији и зато се могу разумети руски ставови. Са становишта колективног не-запада, морални конзервативизам Русије је охрабрујући. Латинска Америка је, међутим, овде на западној страни“.
“Kада се бавимо геополитиком, занима нас више области: енергетски и војни однос снага, производња оружја (што се односи на индустријски однос снага). Постоји, међутим, и идеолошки и културни баланс моћи, оно што Американци називају „мека моћ“. СССР је имао одређени облик “меке моћи“ комунизма, који је утицао на део Италије, на Kинезе, Вијетнамце, Србе, француске раднике… Али комунизам је у суштини згрозио читав муслимански свет својим атеизмом и није инспирисао ништа посебно у Индији, изван Западног Бенгала и Kерале. Међутим, данас се Русија репозиционирала као архетип велике силе, не само антиколонијалистичке, већ и породичне културе по мушкој лињи и конзервативних традиционалних обичаја.
Американци данас осећају да их је издала Саудијска Арабија која одбија да повећа производњу нафте, упркос енергетској кризи изазваној ратом. Заправо су стали на страну Руса: делимично, наравно, из сопствених нафтних интереса. Очигледно је да је Путинова Русија, пошто је постала морално конзервативна, постала симпатична Саудијцима за које сам сигуран да ипак имају проблема са америчким дебатама око трансродних жена (дефинисаних као мушкарци приликом зачећа) и питања њиховог приступа тоалетима за жене.
Сукоб антрополошких вредности
Тод оцењује да су западни медији “трагично смешни“ јер стално говоре: „Русија је изолована, Русија је изолована“. Али када погледамо резултате гласања у Уједињеним Нацијама констатујемо да 75 одсто света не следи Запад који је се чини веома малим. Ако је неко антрополог, може да покаже мапу: са једне стране земље које Тхе Ецономист класификује као земље са добрим нивоом демократије (наиме Англосфера, Европа…), са друге стране ауторитарне земље које се протежу од Африке до Kине, прелозећи кроз арапски свет и Русију. За антрополога је то очигледна мапа.
На „западној“ периферији налазимо земље са породичном структуром коју носи двоструки систем сродства, односно у којој су мушко и женско сродство једнаки у дефиницији социјалног статуса детета. А у средишту, са највећим делом афро-евро-азијске масе, налазимо заједнице и породичне организације по мушкој линији. Тако видимо да је овај сукоб, који наши медији описују као сукоб политичких вредности, на дубљем нивоу сукоб антрополошких вредности. Управо та несвесност и та дубина чине сукоб опасним.
Извор: Прир. и прев. Н. Јокић/balkanmagazin.net
