Разговор водио: Бранислав Предојевић
Волим често рећи да ме НИН-ова награда промијенила у толико што не морам позајмљивати паре да купим нешто или да платим рачуне. Знам ја да то звучи доста „плитко“, али и времена у којима живимо су доста „плитка“. Наравно, није све само у томе, био бих прилично безобразан кад бих свео ствари на овакве просте факторе, награда је у сваком случају пружила видљивост књизи, али и обратила пажњу јавности на мене као на писца.
Рекао је ово за „Глас Српске“ Стево Грабовац, књижевник и актуелни добитник НИН-ове награде за роман „Послије забаве“, коментаришући колико га је титула лауреата, најважније награде у српској књижевности, промијенила као човјека и писца. Писац који је, по сопственим ријечима, стигао из позиције апсолутног аутсајдера, у међувремену је постао и добитник награде „Владан Десница“, али како он каже прилично је остао равнодушан на медијски цунами који га је пратио током 2024. године.
– Е сад, што се тиче другог дијела овог питања, не знам колико ме сва та медијска фрка промијенила, поготово не као писца, вјерујем да није пуно, трудим се барем да останем вјеран оном што је био увијек главни покретач у писању. Вјерујем да није пуно ни као човјека, с обзиром на то да долазим из кругова људи којима је медијска изложеност сасвим непозната, рекао је Грабовац.
ГЛАС: Колико је уопште тешко остати свој у моменту кад се почну пребројавати крвна зрнца, лијепити етикете, стављати политички и идеолошки ставови у Ваша уста, ту једну врсту нежељеног провлачења кроз ту својеврсну септичку „клоаку“ друштвених мрежа и таблоидних медија, посебно ако се дође из аутсајдерске позиције, ничијег човјека из мале издавачке куће која није дио неке друштвене или књижевне „струје“?
Стево Грабовац, примјер онога како би елита требало да изгледа
ГРАБОВАЦ: Већ самим тим што нисам дио никаквог лобија, то јест, што сам дошао из неке аутсајдерске позиције, могу и рећи да јесам и даље свој. Мислим, шта то значи конкретно: био сам ово и прије НИН-ове награде, исто као и послије. А потреба других да „одлучују“ ко сам и шта сам ја, заиста није мој проблем, већ њихов. Често знам рећи да је живот прекратак да бих се бавио исправљањем туђег мишљења о мени. Прво, јер самим тим ништа нећу постићи, друго, ја никад нигдје нисам ни тврдио да сам безгрешни светац и самим тим се немам зашто бојати да ће неко укаљати мој „савршен углед“, а треће – ми смо овдје прошли сав тај ужас рата, трауму постратне транзиције у којој се већ одавно не зна ни ко пије ни ко плаћа, ја сам се напросто уморио од тога да сада улазим у неке сукобе, било какве врсте. Ако неко мисли да сам националиста, шовиниста, љевичар, десничар, вјерник или атеиста, слободно нека мисли. Међутим, нема потребе да то скреће пажњу са књиге коју сам написао или теме којом се она бави.
ГЛАС: Једно је сигурно, почели сте писати не само по сопственом радном ритму, него као и колумниста РТРС и као аутор у „Великим причама“, гдје сте ограничени роковима, али судећи по тим текстовима и даље сте слободни у избору тема. Како функционише ова врста рада, отежавајуће или олакшавајуће за писање?
ГРАБОВАЦ: Па добрим дијелом се одговор налази у самом питању. Рад. Ово јесте рад и вјероватно све моје бивше колеге из продавнице или из било које фирме у којој сам радио не мисле тако, ипак јесте. Моје властито писање, то јест писање оног што ја желим написати увијек је некако било одвојено од мог радног времена. Тако је и сада. А све остало је рад. Пет, шест, осам сати, зависи од форме и потреба. Јесте друга врста рада од оне на коју сам навикао, али је ипак рад.
ГЛАС: О роману „Послије забаве“, критика је рекла своје, жирији награда своје, медији су рекли своје, али протеклу 2024. годину сте провели на бројим промоцијама, у директном контакту са читаоцима. Какве су повратне реакције са те стране, да ли су они осјетили емоције романа и генерално, колико су ти живи контакти са публиком данас уопште релевантни у књижевности с обзиром на брзину технологије или су тим постали драгоцјенији?
ГРАБОВАЦ: Живи контакти с публиком су једини релевантни и драгоцјени. Све остало јесте добар подстрек, али најзад, једино је важно какви су саговорници „они с друге стране“, невидљиви и непознати док пишете. И то кажем често – да кад пишем тражим саговорника. А кад тај саговорник постане стварна особа с именом и презименом, то је прелазак књиге у неку другу димензију.
ГЛАС: Са друге стране један утисак преовлађује након читања „Послије забаве“, који га је у великој мјери издвајао из мноштва ратних/постратних романа, да он на неки начин још радикалније наставља линију идеје из романа „Мулат, албино, комарац“ да у ратовима нема невиних, чак и да су „жртве“ врло брзо спремне да прибјегну насиљу кад их околности, живот или судбина доведе у такву ситуацију, што није баш олако дочекано на простору гдје се ти појмови жртве или злочинца код нас дуго држе као морални ексклузивитет сопствене и бреме друге стране?
ГРАБОВАЦ: Овај роман сам добрим дијелом писао на основу неког личног искуства, зато кажем да је личан, више него што му дајем одредницу аутобиографски, аутофикцијски и како их све већ данас не крсте. Не знам зашто, али мислим да свијет тако лакше функционише ако се подијелимо на добре и лоше момке, шта знам, разумијем ја то кад имамо седам или осам година, али и сами знамо да ствари нису такве. Кад смо се као дјеца играли каубоја и Индијанаца, да ли је нужно значило да су они други били зли, уосталом, веома често смо мијењали стране, мало смо били једни, мало други. Не бих да оволико баш поједноставим ствари кад говоримо о овако компликованим темама, али само хоћу да кажем да управо то сви радимо. Не могу се ствари тако генерализовати, то само продубљује јаз. Није све црно – бијело ако ствари тако посматрамо, јасно нам је гдје нас то води. И кад бих ствари спустио на лични ниво, могао бих рећи да сам ја био жртва рата, иако, како би се то рекло, припадам народу који је окарактерисан као злочиначки. Шта то онда значи? У личном, дубоко проживљеном искуству не значи ама баш ништа, зато и кажем да генерализовање не води нигдје.
ГЛАС: Једнако тако деконструишете породицу, као основну ћелију друштва, у смислу да без обзира на љубав и пажњу у којој одрастате, на крају можете доћи у позицију да не знате много ствари о особама с којима дијелите већи дио живота? Да се иза лица очева, синова, мајки, блиских рођака крију људи спремни на незамисливе ствари, посебно из визуре дјетета?
ГРАБОВАЦ: Апсолутно, дјетету су родитељи полубожанска бића у почетку док је мало и немоћно, а послије његово окружење и породица формирају то што постаје. Да ли то некад треба преиспитати? Свакако. Да ли је сваки темељ на коме су засновани наши животи, необорив и вриједан? Па не знам баш. Односи родитељи – дјеца су вјечна тема књижевности, нема ту неког правог одговора, нема неког правог пута, тако да је у питању потпуно индивидуална ствар.
ГЛАС: Постоји ли сада појачана доза опреза у том узбудљивом, али опасном алхемичарском процесу мијешања аутобиографског и фикције које је постало нека врста Вашег заштитног рукописа у прва два романа, кад више немате лагодну заштиту писца у успону, већ су очекивања дигнута, да се послужимо спортском метафором, на „Сергеј Бубка“ ниво? Да ли се плашите још радикалнијег огољавања или просто речено пишете?
Грабовчеве и Даудове успомене из садашњости: Стево и Харун, освета књижевних јунака
ГРАБОВАЦ: Ја сам се увијек плашио, страх и несигурност морају и треба да буду основни пратиоци стваралачког процеса. Тако да се и сада плашим и даље сам несигуран, али мени је то добар знак. Не кажем да нисам сујетан, али ако би моја сујета преузела и моје увјерење о мом писању, не знам гдје би ме то одвело. Нико никад није рекао да је писање угодно. Управо супротно. Сам процес треба да се одвија са лакоћом, али ако нема те неугодности с којом се суочавате с мраком и опасностима, онда је боље да се бавите писањем памфлета или рото романа. Што је, опет, сасвим легитимно.
ГЛАС: Разбили сте више него успјешно мрачну атмосферу реализма у роману „Послије забаве“ жанровским елементима трилера и хорора, колико Вас ти мотиви привлаче у чистој жанровској форми, рецимо писања кримића или хорора?
ГРАБОВАЦ: Форма трилера и хорора, као таква, дефинитивно јесте нешто што ми привлачи пажњу, можда не само као жанровско писање, већ више као елемент који је незаобилазан у књижевности. Искрено, немам ништа против жанровске књижевности ако је пристојно и поштено написана. Е сад, да ли бих се ја ухватио у коштац са писањем трилера или хорора, не знам заиста. Искрено, нисам размишљао о томе, не толико колико више о кориштењу елемената жанра.
ГЛАС: У једном моменту у роману кажете „Умјетност је неважна“, иако сам роман на много мјеста глорификује умјетност. Испоставило се у Вашем случају да је умјетност ипак важна или је то само утисак који умјетност оставља на појединца?
ГРАБОВАЦ: Јако тешко је овдје било шта паметно рећи. Умјетност је онај осјећај који појединац има. Међутим, кад бисмо причали о стварима као што су гола егзистенција, питање смисла живота или опстанка у околностима које нам живот намеће, ту би већ било много тога што би требало разложити. Било би једноставно рећи да живимо у свијету и времену у коме велику већину није уопште брига за умјетност, па и сама та умјетност постаје површна и све више сувишна. Ја бих, наравно, као неко ко се бави умјетношћу и коме она тренутно плаћа рачуне, омогућава му да живи, с правом могао рећи да јесте важна. Само, исто тако, не заборавимо да је умјетност потреба. Не можемо је тек тако објаснити. То је потреба која долази изнутра, коју сваки појединац у себи дубоко осјећа и тешко је бити прецизан у стварима које улазе дубоко у свачију интиму. А умјетност то јесте – интима.
ГЛАС: Ријешили сте прилично успјешно чувени проблем „другог албума“, тј. друге књиге, али имате ли било какву идеју куда са трећом, шта пишете и шта бисте вољели да пишете?
ГРАБОВАЦ: Благе везе немам. Заправо, ја готово никад немам везе гдје бих и шта бих кад почнем да пишем. У међувремену се десило толико тога да је спектар нових свјетова који ме занимају толики како ми се чини да бих сад, из ових стопа, могао написати бар још четири романа. А онда, кад ме то попусти, та еуфорија, помислим да више никад нећу ништа написати ни објавити. Али пошто и даље свакако пишем, а и објављујем, онда можемо рећи да сам засад на трагу овог првог дијела одговора.
КОЛЕГЕ
ГЛАС: Да ли сте прочитали у међувремену романе који су Вам били главни конкуренти у ужем избору за НИН-ову награду и ако јесте, како Вам се чине након што сте изабрани за добитника?
ГРАБОВАЦ: Генерално, не бавим се накнадним анализама. Исто тако не спадам у ону категорију људи који ће о својим колегама писцима говорити било шта лоше – да се разумијемо, сви који се баве овим послом, без обзира да ли се ради о неком ко тек прекуцава неки текст, новинару или аутору, знају да није нимало једноставно нешто написати. Нема везе да ли се ради о прилогу са тржнице или о роману, наравно, параметри су много другачији, али све то захтијева посвећеност, мању или већу. Тако да због те посвећености, коју смо сви морали имати док смо писали, морам рећи да ћутке цијеним и поштујем све своје колеге и њихов рад.
Извор: Глас Српске
