Пише: др Радослав Т. Станишић
Шекспир је одувијек представљао за филм велики извор маште, усхићења, страсти и личног самопотврђивања . Лоренс Оливије је одлучио да филм уоквири причом о постављању позоришног комада Хенри В у самом Глобу. У филму стилизована фотографија у техниколору је освјежење и као таква врло пријемчљива. Иако сведена сценграфија функционално је подржала филмско дјело. Издвајају се костими по својој пуноћи и богаству у цјелокупној поставци комада.
Наглашава неконвенционалност, нарочито у погледу јединства времена и радње, склоност ка визуелном, поетском интензитету слике и свему ономе што филм у својој тежњи за савременим изразом непрекидно и сам доказује. Лоренс Оливије је поред »Хенриха В« дао и своје познате верзије »Ричарда ИИИ« и »Хамлета«. Орсон Велс је свој идентитет оставио у »Отелу« и »Магбету«, Кастелани у »Ромеу и Јулији«, Зафирели у »Укроћеној горопади«, Јуткјевич у »Отелу«, Куросава у »Крвавом престолу«, Роман Полански у »Магбету«, док је Козинцев креирао своју поставку »Хамлета«.
На почетку филма, камера је високо у горњем ракурсу изнад сјајне макете елизабетанског Лондона и иде наниже, према вреви позоришне публике, право у саму поставку комада – да би се затим проширила на Велики тотал и филмски простор док се радња сели у Француску.
Ова велика секвенца није само илустративна већ тако живо компонована да у историјским релацијама добија своје пуно значење. До тада ни у театру ни на филму није виђено тако нешто слично. Оливије иде даље па показује цио механизам припреме представе, затим представљање главних актера уз сву театрализацију и реакције гледалишта. Желио је тиме да нагласи своју приврженост Шекспировој трагедији, изворном амбијенту и времену. Врло оригиналан је и декор, све је овдје сведено на глумца и његово представљање ријечи, како би се њиховим посредством могла да распали машта посматрача и дограде они призори од којих овдје имамо само опис ријечима.
То се посебно односи на призоре до којих долази на бојном пољу, нарочито у оној чувеној сцени битке код Аженкура. Лоренс Оливије је истовремено преузео на себе и тумачење лика Хенриха В како би тај прелаз између представљања до непосредног доживљаја и изражавања био што пластичнији и осмишљенији. Није му било стало да се доказује на Шекспиру већ да кроз Шекспира потврди и моћ филма. Улазио је у реални амбијент, камером је обезбјеђивао себи потребну стилизацију која га је везивала за старе слике према којима најчешће и стварамо наше визије о средњем вијеку.
… »Још једном на јуриш драги пријатељи јурните или ће те сви да погинете! У миру човјеку највише приличи скромност и понизност, али кад нас олуја рата заглуши будите дивљи тигрови и зовите крв маском суровог бијеса, прекрите човјечност и изоштрите око да стријеља ко топовска цијев! Нека се обрва наднесе над њим, ко стијена, која гута рушилачко море! Не срамите мајке, докажите да сте синови очева својих! Будите узор обичним људима и научите их да ратују. Ви слободњаци Енглеске покажите вриједности пашњака, покажите да сте достојни слободе, у то ја не сумњам јер нисте хрђави!
У очима вам је племенити сјај. Храбро јуришајте, Бог вам помаже и притом кликните: Бог и Свети Ђорђе, Хенри и Енглеска! Напријед! Јуриш! Војници падају док мач и штит бесмртност и славу добијају! То је та слава док артиљерија бљује жестоку ватру, смилиј нам се драги Господе..!«
Актери тако постављани да се у техниколору потпуно замагљује перспектива, а истовремено у предњем плану извлаче јасни контрасти и поједностављене линије у костимима и покретима.
Филмски планови који су доминирали у овој секвеци су Велики тотали; супростваљене војске свака на својој страни; ратнички бубњеви који подижу адреналин и чувену енглеску гордост; у првом плану коњица креће лаганим касом који прелази у величанствени ратнички галоп.
Тамни оловни облаци, високо подигнуте заставе и сјенке ратника, а копита по зеленој трави и мекој земљи остављају траг и осликавају се по још понеким задржаним ливадским барицама; зато је и ова сцена са музичком подлогом Вилејема Волтона која је наглашавала те ритмичке партије радње и сјаном монтажом, филм је добио на филмском ритму. Употреба техниколора у овом филму била је свјесно испланирана не само због спектакуларности призора већ и због стила који је редитељ желио да постигне. У томе је нарочито упадљиво кадрирање Хенриховог говора и позива на битку. Свака реченица је добила своју ритмичку и визуелну градацију у пажњи и усхићењу оних који су окруживали свога владара. У тим дјеловима филма Лоренсова режија добила је највише простора за слободну артикулацију својих замисли па је израз веома јасан, психолошки у свему мотивисан, физички детаљно разрађен са свим оним одређеностима које налазимо у таквој ситуацији, тако да је визуелни утисак фасцинантан.
Отуд и не изненађује да су се после овог необичног филма многи ствараоци, па и сам Лоренс Оливије, осјетили слободнијим у својим даљим трагањима за идентитетом филмског израза у свијету Виљема Шекспира. Ритам и динамика битке код Аженкура постигнути су монтажом која је у почетку сасвим успорена (јер подвлачи тромо кретање постројене коњице) да би постепено развила брзо смењивање кадрова (када коњица поћне да јури све брже и брже) и најзад у монтажну хаотичност – када се војске сукобе. Лоренсу Оливијеу је био познат уобичајени начин снимања и кадрирања сцене као што је обраћање говорника маси.
Уобичајено је да такви призори почињу тоталом, да би се постепено дошло до крупног плана. Оливије је то одбацио и поступио сасвим суоротно. Он је првих неколико стихова (»Још једном кроз бедеме пријатељи драги«) краљевог говора дао у крупном плану. Затим изненада (послије стиха »Али кад фијук рата у ушима нам запишта«) камера почиње полако да се повлачи откривајући све више војску која непомично стоји и слуша краљеве ријечи. На претпоследњем стиху (»Крендите пуним жаром и на позив мој«) камера престаје да се повлачи и зауставља се у даљини, ниско у доњем ракусу при земљи одакле снима читаву војску.
Последњи стих (»Кликните, у славу Хенрија , Енглеске и светаг Ђорђа«) чује се у Великом тоталу, осим последње двије ријечи. И, круг је затворен, камера се извалачи и поново се враћемо одакле смо и кренули у ову филмску причу, на сцени, у каскади и редосљеду глумачке и извођачке поставке у самом Глоб-театру.
Извор: РТЦГ
