Краус је за време социјалистичке Југославије имао репутацију „Крлежиног учитеља“. Раскринкавао је највише хабзбуршке и немачке империјалистичке кругове, њихове ратне планове против Србије и ратнохушкачку бечку штампу
Пише: Мухарем Баздуљ
Понешто у сенци стоте годишњице смрти Франца Кафке, у земљама немачког говорног подручја пролази сто педесета годишњица рођења још једног важног писца немачког језика неодвојиво везаног за некадашњу Аустро-Угарску. Реч је о Карлу Краусу. Око њега и Кафке би се могло повући доста паралела, од фамозног иницијала „К“ до чињенице да су обојица рођени на територији која данас припада Чешкој Републици – Кафка, наравно, у Прагу, а Краус у градићу по имену Јичин, непуних сто километара удаљеном од Прага.
Краус је за време социјалистичке Југославије имао репутацију „Крлежиног учитеља“. У незаборавном ефектном есеју „Варијације на средњоевропске теме“ Данило Киш исправно примећује Крлежину припадност „протубечкој“ линији хрватских интелектуалаца, дијагностикује Крлежин отпор према Сецесији, те својеврстан подругљив однос спрам Фројда, Кафке и Рилкеа. Једине прворазредне културне појаве бечког комплекса за Крлежу су, према Кишовим речима, Ото Вајнингер „по линији радикалног нихилизма“ те Карл Краус „по линији револуционарног заноса“.
Свезнадар и лакеј
Много је страница Крлежа посветио Краусу, но можда су најлепше оне из есеја „Успомени Карла Крауса“.
Типичан његов есејистички поступак: разговор између неког Аустријанца и самог Крлеже. Место радње: Тераса хотела Еспланада. На Аустријанчеву гнусну тираду о Краусу као „чифутском свезнадару, полтрону, манијаку, психопати, шкртици и лакеју“ Крлежа одговара антологијском апологијом. Најпре препознаје Краусов „осјећај истанчаног страха пред досадним мотивима“, цитира затим Волтера („Досада убија и шах, а за поезију је досада права пошаст.“) да би напослетку устврдио да се Краус знао користити демонском снагом речи, да се родио с тим знањем.
Доказ мајсторског Краусовог баратања „демонском снагом речи“ читалац најлакше може да нађе у Краусовим афоризмима који спадају у саме врхунце тог, колико захтевног толико и често профанисаног жанра.
Његови афоризми преживљавају суд времена с фасцинантном лакоћом. Кад Краус, рецимо, каже: „Оно што лако уђе у ухо, лако и изиђе из њега. Оно што тешко уђе у ухо, тешко и изиђе. То за писање вреди још много више неголи за бављење музиком“, то више звучи као опис данашњег духовног стања јавности, него оног од пре сто година. Као и Оскар Вајлд, Краус ће често у својим афоризмима да се бави аутопоетиком, говорећи о уметности, о читању и писању.
Књижевност и новинарство
Данас, век и по од његовог рођења, Краус је такође доказ и да нешто што је замишљено као новинарство може стећи већу и дуговечнију уметничку вредност од неких квазиамбициозних ларпурлартистичких стилски беспрекорних баљезгарија.
Уосталом, има сам Краус један сјајан афоризам: „Да се неко послужи језиком како би рекао да је неки министар бескористан, још увијек га не чини писцем“. То је, наравно, тачно, али тачно је да се може бити писац ако се на језички ефектан и сугестиван начин каже да је неки министар бескористан. А такође треба рећи и то да што би језик радије користио за било шта друго осим да кажеш да је неки министар бескористан није нужно пут којим се постаје писцем.
Као Ками, као Маркес, као и толики други, Краус је био и новинар и писац следећи два императива: да користи демонску снагу речи и да нипошто не буде досадан.
Иначе, у фокус пажње англосаксонске јавности, Крауса је пре неколико година вратила врло необична књига Џонатана Франзена под насловом „Пројекат Краус“. Ова скоро бизарна „стилска вежба“ састоји се од пет есеја Карла Крауса у немачком оригиналу штампаних паралелно са Франзеновим преводима тих есеја на енглески, уз огроман број често оријашких фуснота које су ређе пуки преводилачки коментари, а много чешће фрагменти Франзенове аутобиографије и „арс поетике“ асоцијативно везани за разне Краусове ставове и њихове интерпретације. Наоко парадоксално, имајући у виду епоху у којој је Краус живео, чини се да је он понајвише утицао на Франзенову већ чувену скепсу спрам „нове дигиталне нормалности“, односно друштвених мрежа и начина на који оне утичу на савремену јавну сферу.
Краус и Србија
Иако се последњих година у Србији преводи доста књига са немачког, не само савремених аутора, него и оних из Краусове епохе, Краусових књига у нашим књижарама нема. С једне стране, то може бити последица добро познатог „отпора“ Краусовог стила превођењу, као и чисто комерцијалних калкулација.
С друге стране, врло је занимљив један научни рад социолога Јове Бакића под насловом „Пријем дела Карла Крауса међу српским интелектуалцима“ у чијем сажетку, између осталог, стоји: „Подсмеху је [Краус] излагао највише хабзбуршке и немачке империјалистичке кругове, раскринкавао њихове ратне планове против Србије, ратнохушкачку бечку штампу, интелектуалце, који су издали позив интелектуалца подржавањем немачког национализма односно хабзбуршког империјализма. Ово је показано анализом ‘Последњих дана човечанства’. Но, и поред тога, док је међу хрватским југословенски усмереним интелектуалцима било искрених Краусових поштовалаца, дотле је међу Србима скоро сасвим изостала пажња према овом даровитом антиимперијалисти и антинационалисти који је симпатисао српске и југословенске тежње упркос томе што то није било нимало популарно у средини у којој је живео и радио“.
Ипак, ту вреди поменути, као што и Бакић ради, хвале вредно деловање Обрада Савића на афирмацији Краусовог лика и дела у нашој средини. Било како било, можда управо ова годишњица буде повод за нови превод неке Краусове књиге.
Извор: rt.rs
