Kraus je za vreme socijalističke Jugoslavije imao reputaciju „Krležinog učitelja“. Raskrinkavao je najviše habzburške i nemačke imperijalističke krugove, njihove ratne planove protiv Srbije i ratnohuškačku bečku štampu
Piše: Muharem Bazdulj
Ponešto u senci stote godišnjice smrti Franca Kafke, u zemljama nemačkog govornog područja prolazi sto pedeseta godišnjica rođenja još jednog važnog pisca nemačkog jezika neodvojivo vezanog za nekadašnju Austro-Ugarsku. Reč je o Karlu Krausu. Oko njega i Kafke bi se moglo povući dosta paralela, od famoznog inicijala „K“ do činjenice da su obojica rođeni na teritoriji koja danas pripada Češkoj Republici – Kafka, naravno, u Pragu, a Kraus u gradiću po imenu Jičin, nepunih sto kilometara udaljenom od Praga.
Kraus je za vreme socijalističke Jugoslavije imao reputaciju „Krležinog učitelja“. U nezaboravnom efektnom eseju „Varijacije na srednjoevropske teme“ Danilo Kiš ispravno primećuje Krležinu pripadnost „protubečkoj“ liniji hrvatskih intelektualaca, dijagnostikuje Krležin otpor prema Secesiji, te svojevrstan podrugljiv odnos spram Frojda, Kafke i Rilkea. Jedine prvorazredne kulturne pojave bečkog kompleksa za Krležu su, prema Kišovim rečima, Oto Vajninger „po liniji radikalnog nihilizma“ te Karl Kraus „po liniji revolucionarnog zanosa“.
Sveznadar i lakej
Mnogo je stranica Krleža posvetio Krausu, no možda su najlepše one iz eseja „Uspomeni Karla Krausa“.
Tipičan njegov esejistički postupak: razgovor između nekog Austrijanca i samog Krleže. Mesto radnje: Terasa hotela Esplanada. Na Austrijančevu gnusnu tiradu o Krausu kao „čifutskom sveznadaru, poltronu, manijaku, psihopati, škrtici i lakeju“ Krleža odgovara antologijskom apologijom. Najpre prepoznaje Krausov „osjećaj istančanog straha pred dosadnim motivima“, citira zatim Voltera („Dosada ubija i šah, a za poeziju je dosada prava pošast.“) da bi naposletku ustvrdio da se Kraus znao koristiti demonskom snagom reči, da se rodio s tim znanjem.
Dokaz majstorskog Krausovog baratanja „demonskom snagom reči“ čitalac najlakše može da nađe u Krausovim aforizmima koji spadaju u same vrhunce tog, koliko zahtevnog toliko i često profanisanog žanra.
Njegovi aforizmi preživljavaju sud vremena s fascinantnom lakoćom. Kad Kraus, recimo, kaže: „Ono što lako uđe u uho, lako i iziđe iz njega. Ono što teško uđe u uho, teško i iziđe. To za pisanje vredi još mnogo više negoli za bavljenje muzikom“, to više zvuči kao opis današnjeg duhovnog stanja javnosti, nego onog od pre sto godina. Kao i Oskar Vajld, Kraus će često u svojim aforizmima da se bavi autopoetikom, govoreći o umetnosti, o čitanju i pisanju.
Književnost i novinarstvo
Danas, vek i po od njegovog rođenja, Kraus je takođe dokaz i da nešto što je zamišljeno kao novinarstvo može steći veću i dugovečniju umetničku vrednost od nekih kvaziambicioznih larpurlartističkih stilski besprekornih baljezgarija.
Uostalom, ima sam Kraus jedan sjajan aforizam: „Da se neko posluži jezikom kako bi rekao da je neki ministar beskoristan, još uvijek ga ne čini piscem“. To je, naravno, tačno, ali tačno je da se može biti pisac ako se na jezički efektan i sugestivan način kaže da je neki ministar beskoristan. A takođe treba reći i to da što bi jezik radije koristio za bilo šta drugo osim da kažeš da je neki ministar beskoristan nije nužno put kojim se postaje piscem.
Kao Kami, kao Markes, kao i toliki drugi, Kraus je bio i novinar i pisac sledeći dva imperativa: da koristi demonsku snagu reči i da nipošto ne bude dosadan.
Inače, u fokus pažnje anglosaksonske javnosti, Krausa je pre nekoliko godina vratila vrlo neobična knjiga Džonatana Franzena pod naslovom „Projekat Kraus“. Ova skoro bizarna „stilska vežba“ sastoji se od pet eseja Karla Krausa u nemačkom originalu štampanih paralelno sa Franzenovim prevodima tih eseja na engleski, uz ogroman broj često orijaških fusnota koje su ređe puki prevodilački komentari, a mnogo češće fragmenti Franzenove autobiografije i „ars poetike“ asocijativno vezani za razne Krausove stavove i njihove interpretacije. Naoko paradoksalno, imajući u vidu epohu u kojoj je Kraus živeo, čini se da je on ponajviše uticao na Franzenovu već čuvenu skepsu spram „nove digitalne normalnosti“, odnosno društvenih mreža i načina na koji one utiču na savremenu javnu sferu.
Kraus i Srbija
Iako se poslednjih godina u Srbiji prevodi dosta knjiga sa nemačkog, ne samo savremenih autora, nego i onih iz Krausove epohe, Krausovih knjiga u našim knjižarama nema. S jedne strane, to može biti posledica dobro poznatog „otpora“ Krausovog stila prevođenju, kao i čisto komercijalnih kalkulacija.
S druge strane, vrlo je zanimljiv jedan naučni rad sociologa Jove Bakića pod naslovom „Prijem dela Karla Krausa među srpskim intelektualcima“ u čijem sažetku, između ostalog, stoji: „Podsmehu je [Kraus] izlagao najviše habzburške i nemačke imperijalističke krugove, raskrinkavao njihove ratne planove protiv Srbije, ratnohuškačku bečku štampu, intelektualce, koji su izdali poziv intelektualca podržavanjem nemačkog nacionalizma odnosno habzburškog imperijalizma. Ovo je pokazano analizom ‘Poslednjih dana čovečanstva’. No, i pored toga, dok je među hrvatskim jugoslovenski usmerenim intelektualcima bilo iskrenih Krausovih poštovalaca, dotle je među Srbima skoro sasvim izostala pažnja prema ovom darovitom antiimperijalisti i antinacionalisti koji je simpatisao srpske i jugoslovenske težnje uprkos tome što to nije bilo nimalo popularno u sredini u kojoj je živeo i radio“.
Ipak, tu vredi pomenuti, kao što i Bakić radi, hvale vredno delovanje Obrada Savića na afirmaciji Krausovog lika i dela u našoj sredini. Bilo kako bilo, možda upravo ova godišnjica bude povod za novi prevod neke Krausove knjige.
Izvor: rt.rs
