Сјећам се да сам некада давно слушао већ остарјелог Фридриха фон Хајека како тираду против социјализма започиње шармантном цртицом из сопственог живота. „Прије неколико дана“, почео је живахно, „ушао сам у продавницу. Из продавнице сам изашао носећи ствар за коју нисам ни знао да је желим!“ Као и сви најмудрији апологети капитализма, Хајек је о тржишту размишљао као о беневолентној стваралачкој сили коју не може замијенити ниједан систем изграђен људском руком. Хајек хоће да каже да људи заправо не знају шта желе док не изађу на тржиште. Како онда неки државни службеник, или било ко, може знати шта друштво жели?
Пише: Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија
Мислиоци попут Хајека дистанцирају се од вулгарних економиста који у тржишту виде само ефикасан механизам за откривање цијене сваке ствари; за њих је тржиште нешто много веће, сила која ослобађа човјекову имагинацију и учествује у развоју наших преференција и укуса. Зато вјерују да је свако мијешање у функционисање тржишта – да не говоримо о покушајима да се оно замијени нечим другим – катастрофална идеја. Централизовани системи су погубни не само за ефикасност тржишта него и за слободан развој наших жеља.
Али шта ако наше преференције више нису резултат рада тржишта, као што је било у Хајеково доба? У години послије Хајекове смрти, док сам једног дана покушавао да повежем очев компјутер на интернет који је управо настајао, отац ми је поставио одлично питање: „Сада кад машине могу да разговарају између себе, да ли ће та њихова мрежа спречити рушење капитализма? Или ће нам открити његову Ахилову пету?“ Било је то неколико година послије колапса совјетског комунизма и почетка пада лијевог центра. Пријетња коју је радничка класа некада представљала за капитализам ушла је у период опадања који још траје. Хоће ли интернет успјети да уради оно што пролетеријату није пошло за руком?
Требале су ми године да одговорим на очево питање, што сам сада учинио у новој књизи, Техно-феудализам: ко је убио капитализам. У њој тврдим да наше преференције више не производи тржиште, већ то чини мрежа машина – оно што називам „капиталом у облаку“. Амазонова Алеxа, на пример, заправо је портал једног тоталитарног, потпуно централизованог система за креирање преференција и њихово задовољавање. То је систем који нас прво обучава како да га научимо шта је то што желимо. Онда нам то што „желимо“ продаје директно, заобилазећи тржиште. Та гигантска машинерија за обликовање људског понашања одржива је захваљујући нашем бесплатном раду, нашим приказима и оцјенама производа које јој бесплатно дајемо. Иста машинерија узима огромну ренту од капиталиста који се ослањању на мреже капитала у облаку, обично 40 процената остварене цијене. То није капитализам. Добродошли у техно-феудализам.
Страх човјечанства од технолошких творевина има дугу историју: Терминатор и Матрикс надахнути су оним истим страхом који је инспирисао Мери Шели да напише Франкенштајна, или Хесиодову причу о Пандори, машини из Хефестове радионице која кажњава људе за Прометејев преступ. У свим таквим причама постоји тачка сингуларитета: тренутак када машина, или мрежа машина, стиче свијест о себи. Онда се обично осврне, осмотри своје творце – то јест, нас – па кад закључи да не заслужујемо мјесто које заузимамо почиње да нас истребљује или поробљава, или нам бар живот претвара у пакао.
Забављајући се таквим причама занемарујемо и једну сасвим реалну опасност. Машине као што су Алеxа и АИ ботови попут ЦхатГПТ-а нису ни близу тачке сингуларитета. Могу се претварати да су свјесна бића, али то свакако нису. У овом случају, заправо, није посебно важно што су то само безумне екстензије мреже за мљевење података које имитирају интелигенцију. Није важно ни то што су њихови творци били мотивисани прије свега знатижељом и жељом за зарадом, а не мрачним плановима за потчињавање човјечанства. Важно је само то да ове машине имају незамисливу моћ над нашим понашањем и поступцима – моћ која је сада у рукама шачице људи од крви и меса.
И то је нека врста тачке сингуларитета, додуше у поједностављеном облику, у том смислу што ствар коју смо изумили стиче независност, постаје снажнија од нас и подвргава нас контроли. Људи су још од индустријске револуције посматрали машине као „жива бића“; од парне машине до интернет претраживача, пред величанственим производима сопственог ума често смо се осјећали, како би Маркс рекао, као „чаробњак који не може да влада подземним силама које је призвао“.
У основи моје тезе је иронијски обрт: ствар која је убила капитализам је капитал сâм. Не онај који памтимо с почетака индустријске ере, већ један нови облик капитала, мутација која се развила у посљедње двије деценије, неупоредиво моћнија од свих претходних, као неки претјерано ревносни вирус који убија сваког домаћина. Та нова мутација – капитал у облаку – руши два главна стуба капитализма: тржиште и профит.
Наравно, тржиште и профит су и даље свеприсутни – као што су били и у доба феудализма – али сада су истиснути из средишта нашег економског и друштвеног система, потиснути на маргине, замијењени нечим новим. Тржиште, главни медијум капитализма, замењено је дигиталним платформама за трговање које можда личе на тржиште али то нису и заправо су сличније феудима. Профит, та локомотива капитализма, добио је замјену у облику свог феудалног претка: ренте. То је рента која се плаћа за приступ облаку и његовим новим платформама.
Стварна моћ није више у рукама власника традиционалних облика капитала – машина, грађевина, жељезничких и телефонских мрежа, индустријских робота. Они настављају да екстрахују профит из радника, из рада за надницу, али више не доносе све најважније одлуке, као некада. Заправо, они су постали вазали нове класе феудалних господара, власника капитала у облаку. Што се тиче нас осталих, ми смо враћени у некадашњи статус кмета, а задатак нам је да бесплатним радом доприносимо увећању богатства и моћи нове владајуће класе – поред рада који већ обављамо за надницу, ако имамо посао.
У техно-феудалном свијету позиција либералног појединца је практично неодржива. Људи су уплетени у мреже дигиталног капитала који нас обучава како да га обучимо да нас контролише. Социјалдемократија је незамислива у свијету који пролетере у свијету капитала у облаку своди на аутомате, док готово све остале приморава да раде као његови кметови, чак и не схватајући да тако увећавају капитал у сада доминантном облику. Да ли то значи да више не можемо повратити аутономију и слободу? Наравно да не значи. Нисмо осуђени на пропаст. Али, као што не можемо поништити једном учињено откриће вјештачке интелигенције, нити можемо разбити машинерију капитала у облаку у неолудитском бијесу, не можемо се више ни вратити у капитализам. Шта нас онда чека?
Док процесом приватизације приватни капитал распродаје укупно материјално богатство свијета, капитал у облаку распродаје дјелове нашег мозга. Да би свако од нас повратио индивидуално власништво над сопственим умом, морамо колективно преузети власништво над капиталом у облаку, а не препуштати га неколицини феудалних господара. То неће бити једноставно. Али то је једини начин да артефакти похрањени у облаку, сада искоришћени за модификовање нашег понашања, постану средство еманципације.
Извор: РТЦГ/ UnHerd/Peščanik
