О. Гојко Перовић: Ка најбољи…

Једна од одлика овдашње традиције је да управо најбољи врло обзирно и рјечито говори о оном слабијем од себе, и попут неког старатеља он и за оног посљедњег и најмање оствареног има неку ријеч хвале

Отац Гојко Перовић, (Фото: Мондо)

У једном региону Црне Горе постоји узречица која описује неког кога сви у селу сматрају лошим или најгорим. Она гласи: “ Kа’ најбољи…“! Или у нешто садржајнијој форми: „Не може бити бољи“. Рекло би се да је у питању поспрдна квалификација и иронија навише категорије. Међутим, то је само наизглед тако. Нијесу то досјетке из кафане, нити вицеви које уличне шаљивџије причају једни другима иза леђа. То су кованице и лозинке које су преживјеле бар неколико генерација, и које, попут бисера, својеврсном опном искуства чувају ванвремене мудрости.

Иронични тон ових ријечи је непорецив. Он им је умјетничка кошуља, којој се људи диве и смију од свега срца. Али њихова суштина је дубља од те вербалне зафрканције. У питању је језик заједнице који ту исту заједницу чува. Чува је од разједињења, од раслојавања и распадања. Дакле, неминовно је да у једној заједници има и оваквих и онаквих, бољих и лошијих, оних који су на гласу и оних од којих се сви склањају. Ипак, када уђете у било које црногорско село, упркос консензусу да је нека кућа декадентна и да из ње ништа добро годинама није изашло – нико неће нити једну ружну ријеч рећи о њој. Нарочито не – странцу, дошљаку. Они унутар и између себе тачно знају гђе је коме мјесто, али споља: цијело село је добро, сваки његов становник и члан заслужује поштовање. Па и о најгорима – рећи ће се нешто пробрано и похвално.

Ово не видим као израз лицемјерја или неке сељачке дволичности, него напротив као исказ најдубље мудрости која има за циљ, да заједницу држи на окупу. Неки прастари геније је предвидио да ако почнемо да се међусобно „чашћавамо“ разним оцјенама (поготово оним о образу и поштењу) – не остаде нико чист ни поштен. Зато је и за оне слабијег састава остало да се каже нешто што ће га одржати у достојанству. Ако је шепртљаст – рећи ће се да је поштен; ако је колебљив и неодлучан – назваћемо га „сиромахом“; ако је превртљив – биће „весео“… итд. Да смо на неком суду или пријемном испиту, све би то биле лажи и чињеничне нетачности, али пошто се ради о језику коме није циљ само да суди другима, него да браћу држи на окупу, ти грумени злата испрани у стотину вода заблистаће најљепшим сјајем истине онда када слабога треба утјешити и подржати.

Слабога подржати и охрабрити, а првога и водећега, када поклекне или погријеши не корити као каквог балавца, него му и прећутати понешто. Ако такав ишта разумије, схватиће да је тим нашим ћутањем добио достојну оцјену своје грешке, и да се и њему може десити да заврши “ ка’ најбољи…“, односно да у сопственом одразу унутар мудре доскочице види какав је требао и какав би могао да буде, ако буде пажљивији у будућности. „Понекад и добри Хомер задријема“ гласи античка пословица, која није измишљена да би релативизовала грешке, поготово не оних најмудријих и најодговорнијих, него да би – опет – чувала заједницу од пребрзог расипања. Наравно, када је ријеч о првима и најбољима, њихова улога се не чува само кад се прећути понека њихова омашка, него и тако што се не жури са похвалама. Ето, рецимо у Црној Гори, препуној стремљења ка јунаштву и чојству, само су ријетки (односно: мањина) поименице доспјели у пјесме. На страну то што је, по природи ствари, свачији отац и ђед узорна морална громада и емотивни темељ сазријевања, али на нивоу шире заједнице, није се журило са тим да неко именом и презименом добије ореол јунака и бисту споменика. У ствари, једна од одлика овдашње традиције је да управо најбољи врло обзирно и рјечито говори о оном слабијем од себе, и попут неког старатеља он и за оног посљедњег и најмање оствареног има неку ријеч хвале. Лидер у селу или племену имао је дубоку свијест о томе да му је Бог (или нека виша сила – за неопредијељене) дао: и дар и снагу и друштвену улогу. И да је то добио не да би себе уздизао („о томе ће, ако треба, други рећи“), него да би све око себе чувао на окупу, у заједници. Отуда је један од првих библијских пророка, уједно и војсковођа, и судија, и учитељ и мудри утјешитељ сваком свом сународнику. Зато је такав и Свети Петар Цетињски.

Савремена педагогија пуно пажње поклања овом мотивационом моменту. Наставник у разредној настави нема за циљ да додијели најбољем ученику Нобелову награду, него да цијелу заједницу у учионици одржи у креативном заносу, и да нечија „тројка“ као максимум појединачног потенцијала буде „једнако вриједна“ као она „петица“ коју неко други постиже са лакоћом. У том контексту, оцјена да је онај за оцјеном „довољан“ или „добар“ ђеловао „ка’ најбољи“ не звучи нимало шаљиво, него је управо израз изразите педагошке способности да се сваком да најбоља оцјена. „Малом мраву ка гордоме лафу“ – рекао би Његош описујући шареноликост потенцијала и домета које Бог дао живим бићима.

Оно Марково „чување другог од себе“ блаженопочивши митрополит Амфилохије је именовао као „пето јеванђеље“. Та дефиниција „чојства“ свакако се односила и на однос јачег према слабијем, а није се тицала само физичких сукоба или уђељивања милостиње ономе који нема онолико колико ми имамо, него прије свега се овђе мислило на чување туђег достојанства. Понеком похвалом умјесто прекора, ћутањем умјесто пребрзе критике.

Једном сам, као сасвим млад и неискусан поп, ушао у расправу са старијим од себе, заклетим комунистом. Нема теме које се нијесмо дохватили том приликом. Наравно, био сам убијеђен да сам ја сасвим у праву, а да је његово виђење ствари – превазиђено. Било је темпераментније него што је то приличило разлици у нашим годинама. На крају, при растанку, ја му готово славодобитно кажем: „Не замјерите, мало смо се појакали…“. На то ће он мени: „Нијесмо се појакали. Да јесмо, ти си млађи и јачи, ти би мене савладао“. Не памтим да ме неко љепше „ставио на своје мјесто“, и онако мудро – како и приличи разлици у годинама – „научио памети“.

Псалам 133. лијепо пјева: „Kако је добро и красно, кад сва браћа живе заједно“. Није то нивелација и обезличење појединачних способности и нечијих изврсности. Не, то је подсјећање на истину да нас је Бог створио да живимо заједно са њим, у Његовој љубави. Па када та Његова жеља подразумијева такву диспропорцију потенцијала, каква се приказује у „дружењу“ Творца и творевине, онда је јасно да бар Њему није страно нити немогуће да под истим кровом станују јунак и сиромах, мудрац и весељак, богаташ и просјак… и да не набрајам све оне разлике које би се међу нама дале пописати. Пардон, забиљежити…

Извор: vijesti.me