Пише: Камерон Шекел
Многе од својевремено радикалних идеја Мишела Фукоа се сада, 40 година након његове смрти у Паризу 25. јуна 1984, чине очигледним. Чак и критичари као што је Ноам Чомски, који је исмевао Фукоове теорије о моралу као „некохерентне“, затекли су се у свету тапетираном фукоовским терминима попут „дискурс“, „моћ/знање“, „биомоћ“ и „умеће владања“.
Ко би данас уопште могао да напредује ако не зна како да „контролише наратив“, укаже на „друштвени конструкт“ или управља „динамиком моћи“.
Међутим, након што је немерљиво допринео таквом виђењу света, Фуко је каснијих година много труда улагао у идеју сопства. У деценијама након његове смрти уследио је успон гладијаторске установе – друштвених мрежа – у којој се управо очитују жеље и вулнерабилности сопства. Зато можемо да се запитамо: доводимо ли своја „сопства“ у опасност када смо онлајн? Може ли искрена фукоовска перспектива да допринесе бољем разумевању ситуације у којој смо?
Фикција вреднована као истина
Фуко није истицао објективну исправност својих идеја. Звао их је “фикцијама” са “вредношћу истине”.
“Не пишем књигу тако да она буде завршна реч”, рекао је. “Пишем књигу тако да она омогући друге књиге, не нужно оне које ћу ја написати”.
Фукоов утицај, у складу с његовим убеђењем, опстаје јер његово дело (и са њим испреплетана биографија) служи сврси у широј слици сада и овде. Оно је дискурс који провоцира нове дискурсе. Савременим терминима речено, он остаје утицајан јер је “постао виралан”.
Основна идеја историјских контингенција – онога да ствари расту и опадају упоредо са системима и културним претпоставкама свог доба – постала је опште место у друштвеним наукама и у данашњем јавном дискурсу до те мере да, да иронија буде већа, не можемо ни да замислимо како то да је морао да се појави Фуко и да укаже да је она примењива и на појаве попут лудила, затвора и погубљења, да је примењива на сексуалност, па чак и на саму филозофију.
С обзиром на Фукоову фокусираност на промене, није тешко схватити како је постао привлачан са еволуцијом технологије, иако је респект према његовим књигама на универзитетима током “научних ратова” 1990-их – вођених око тога до које мере друштвени и културни чиниоци обликују научна сазнања – такође томе допринео.
Фукоово релативизовање филозофије послужило је као потка за продор и ширење интернета у мејнстрим, за јачање друштвене повезаности која је из тога проистекла, као и расправа о слободи говора, правима и ограничењима онлајн, а он сам ни за шта од тога није имао једноставан став.
Ко смо?
Филозоф Тод Меј тврди да је Фуко увек постављао једно питање: “Ко смо”? И заиста, у једном од својих последњих предавања, Фуко је овако сумирао свој рад:
Знање, према Фукоу, није само оно што знамо. Оно је у томе ко смо. Оно дефинише наше могућности и изборе, не само интелектуалне, него у сваком смислу, укључујући и моралне и духовне. Не можемо нешто знати а онда устукнути пред тим и бити нешто сасвим другачије. Фукоово “сопство” је исклесано знањем, а не само обојено њиме.
Нема сумње да се ова идеја рефлектује на садашњост. Има ли ичега чему се више завиди од моћног сопства, што уједно значи и обавештеног сопства?
Самопредстављање на интернету постало је масовна преокупација, штавише опсесија. Ми сада живимо у економији пажње изграђеној на међусобном надметању сопстава. Лајкови, коментари и реакције значе статус, а у многим случајевима и његов непосредни еквивалент – новац.
Дакле, шта би нам Фуко саветовао, како да припазимо на себе у компетитивном миљеу друштвених мрежа? Дефинитивно не би ништа прописивао, али мислим да би скренуо пажњу на три аспекта.
Пажљиво сагледај моћ
Фуко је увидео да су знање и моћ једно те исто. Друштвене мреже и друштвени медији (а сада и вештачка интелигенција) заводљиви су кад је реч о знању. Пружају нам осећај да можемо да постанемо моћни помоћу знања и да се нађемо у привилегованој позицији у односу на друге.
Знање и моћ непрестано се крећу по нама и напуштају нас, чинећи тиме сопство. Са сваким посвећеним учењем се помало мењамо. Мењамо оно што можемо, оно што мислимо да је рационално, оно што је важно да урадимо.
Јадац са знањем као моћи данас је у томе што је знање јефтино. Свако мисли да га има у џепу. Можда су зато многи склони томе да објављују слике хране коју једу. То је нека врста знање-моћ пројекције, само што није моћна.
Моћ се преселила са поседовања знања на изнајмљивање, а она(ј) ко то ради фокусиран(а) је на селекцију, дискриминацију и манипулацију. Зато сада многе фирме и појединци проучавају алгоритме који распоређују слике и текст: да боље прикупе пажњу оних још наивних.
Било да разумемо или не разумемо замршеност онога како друштвене мреже функционишу, једно питање увек можемо да поставимо себи: ко сам ја ако трошим своје време на ово? Одговор би требало да нам пружи неки наговештај о томе шта је моћ на делу.
Буди свестан надзирања, а посебно самонадзирања
Фукоова бриљантна анализа паноптикона – затвора који је осмислио енглески филозоф Џереми Бентам, затвора у ком затвореници могу све време да буду под надзором и да знају да су под надзором – веома је релевантна за друштвене мреже.
Фуко је тврдио да, у модерном друштву, своје понашање прилагођавамо према томе да ли верујемо да нас неко гледа. Уз то одлазимо и корак даље када интернализујемо то осећање да бисмо постали добри грађани – или, мање љубазно, “послушна тела” – чак и кад нисмо под надзором. То се онда претвара у самонадзор.
На друштвеним мрежама управљамо својим постовима, коментарима и интеракцијом знајући да све то могу да виде и други. Али ту није крај. Колико нас тумара по стварном свету док нам око лута и тражи добру позадину за селфи? Да ли је то одлика и сврха јединствене, не-послушне личности?
Одупри се унапред креираним идентитетима
Фуко се противио биографијама које је видео као покушаје да га одреде као субјекта, а његов рад осуде на затвор општег мишљења и опште разумљивости. Сличан став можемо да видимо данас код људи који немају налоге на Фејсбуку или Инстаграму и не могу се наћи на ЛинкедИн-у. Такви тајновити људи све чешће бивају схватани као чудаци. У ствари, скоро да је то достигло тачку на каквој таква анонимност делује као претећа или неморална. Свака полицијска серија сада се бави праћењем криминалаца преко њихових онлајн идентитета. Колико ли су онда тек мутни они који такве идентитете чак ни немају?
Фуко у својим радовима истиче да наше идентитете конструишу друштвене и културне силе. На друштвеним мрежама често смо представљени кроз унапред фабриковане идентитете: идеализованих верзија успеха, привлачности и среће. Аватари су очигледан пример. Они су позив на маштање, а пропагирају их инфлуенсери, рекламери и алгоритми платформи.
Требало би да се запитамо како наше онлајн личности обликују наш лични доживљај себе и наше понашање. Унапред фабриковани идентитети стварају нереална очекивања и притисак да се приклонимо стандардима који можда и не воде наше право ја правим путевима.
Фуко је рекао да би био добар потез отарасити се идеја и послати их у свет да живе или умру тако да више не морамо да се препознајемо у њима. То би могло да значи одбацивање друштвених мрежа. Или можда коришћење онлајн света као места за експерименте са идентитетима. Али дефинитивно значи да се не уносимо превише у било који креирани идентитет.
Филозофија која саму себе потврђује
Моји радови у семиотици су формално третирање једне од носећих тема код Фукоа: идеје да је мисао систематска, али ограничена. Што се мене тиче, та једноставна идеја објашњава тако много тога о међусобно искључујућим описима стварности у савременом свету.
Михаил Епштејн: Филозофија се рађа из дивљења, а Јелена је много дивнија од појаве атома
Мислим такође да је то сама срж Фукоовог сложеног односа према просветитељству и томе што су просветитељи тврдили о универзалном знању и разуму. Он се дивио истраживачком духу Доба разума, али је презирао њихов редуктиван и рестриктиван начин размишљања. Тврдио је да су просветитељи измислили, за потребе понекад и злослутних и непризнатих циљева, “човека” као тему вредну проучавања.
Зато сам вероватно, када сам први пут читао Археологију знања, један од Фукоових раних радова, био збуњен његовим стилом и помало ми је од њега било мука. Чинило ми се да описује, али никад не доноси суд, да посеже за поентом, али никад не прелази на ствар, никад се не ослања на разум.
Делимично је то било због озлоглашеног француског академског стил, али сад мислим да је то био и кључни елемент Фукоовог модус операндија. Његови списи никад се не отуђују, никога не одвраћају дрским убеђивањем или макар и назнаком референци. Он је свакога позивао да види шта је то што њега фасцинира, па да извуче сопствене закључке и одговоре.
Захтевност и непрозирност Фукоовог дела постали су “намерна грешка”, чинећи га прилагодљивим – штавише суштински важним – у свим ситуацијама које захтевају повишен академски, ето, дискурс. Свако спреман да расправља у ситна цревца да је све релативно увек има Фукоа да му чува леђа, чак иако би он за такав став мислио да је апсолутистички и тривијалан.
Фукоова филозофска увиђавност и љубазност, иако често заморна и раздражујућа, исплатила се. Чак и да није био у праву – или да није био чак ни довољно кохерентан да би био у криву, као што је тврдио Чомски – његов утицај ипак га је учинио корисним и прикладним за 21. век. Његов гениј, рекло би се, био је у томе да изуме виралну филозофију која је друштвено потврђена. Оставио нас је да се питамо да ли уопште и има икакве друге.
Извор: Глиф
