Пише: Фернандо Песоа
Сарађивати, повезати се, радити са другима, метафизички је нездрав порив. Душу која је дата појединцу не треба излагати његовим односима са другима. Божанску чињеницу постојања не треба препуштати сатанској чињеници коегзистенције.
Радећи са другима, губим барем једно – а то је могућност да радим сам.
Кад се препустим, мада се наизглед ширим, у ствари се ограничавам.
Живети са другима значи умрети. За мене, само је моја самосвест стварна; остали су у тој свести тек нејасне појаве, којима би било болесно поверити иоле истинитију стварност.
Дете које на силу жели да спроведе своју вољу, пореклом је најближе Богу, јер жели да постоји.
Наш одрасли живот своди се на давање милостиње другима. Сви живимо од туђе милости. Траћимо сопствену личност у оргији коегзистенције. Свака изговорена реч нас издаје. Једина комуникација која се може толерисати јесте писана реч, јер није камен у мосту између душа, већ зрак светлости између звезда.
Објаснити значи порећи. Читава је филозофија само дипломатија у некој врсти вечности, будући да је дипломатија нешто потпуно лажно што не постоји као ствар, већ сасвим и искључиво како би послужило сврси. Једина племенита судбина за једног писца који објављује своја дела јесте да не стекне славу коју заслужује. Али права племенита судбина јесте судбина оног писца који своја дела не објављује. Не кажем да не треба да пише, јер онда није писац. Кажем да он по својој природи мора да пише, а по свом карактеру да никоме не нуди оно што пише.
Писати значи претворити снове у предмете, створити спољашњи свет како бисмо били награђени у складу с нашим стваралачким склоностима. Објавити значи препустити тај спољашњи свет другима; али зашто, ако спољашњи свет који је заједнички и нама и њима јесте стварни „спољашњи светˮ, онај материјални, видиљив и опипљив? Какве везе имају други са универзумом у мени?
Извор: Феномени
