Orfičko pitanje u temelju je univerzalnog pevanja i mišljenja. Na tom tragu, trebalo bi pozicionirati lirski glas Milorada Durutovića i ustanoviti na koji se aspekt ovog pitanja nastavlja njegova poezija
Imajući u vidu esej „Orfej, Euridika, Hermes” teoretičarke Elze Budeberg, možda možemo konstatovati da je pesnik u intenzivnom dijalogu upravo sa Rilkeom, ako se ima u vidu ne samo da prevodi nevidljive (crne) osobine Erosa u polje pesnički vidljivog, već i da je nemački pesnik u Euridici video „unutrašnje umiranje”: „Bol vezan samo za njegovo [Orfejevo] Ja čini ga slepim za nov prostor koji okružuje Euridiku, u koji je ušla ‘strpljiva i nežna’ […] ima se osećaj da se Euridici nanosi nepravda time što joj Orfej još jednom prilazi zovući je i zahtevajući. Ona je već bila ‘puna svoje velike smrti / toliko nove za nju’”. Najpre, ako pesnik izvlači na videlo tamni valer volje za životom, on implicitno ukazuje na to da je samo njegovo pevanje skopčano sa svojevrsnim belim Tanatosom iliti pozitivnim, iole smislenim aspektom nagona za umiranjem. Zbog toga Durutovićev lirski junak ne upada u zabludu Rilkeovog Orfeja, jer, za razliku od njega, on, budući svestan boli koja nije vezana samo za njegovo Ja, već i za Euridiku i svet u kome se nalazi, ne čini nepravdu i u volji za umiranjem vidi životno i pesničko zrenje, nalik na Augustinovo poimanje „o mnogim ‘smrtima’ koje treba umreti na raznim stupnjevima života”.
Složenost pesničke optike Milorada Durutovića vrhuni se batajevskim konceptom Erosa, koji afirmiše smrt kao „’prekid’ ovog individualnog diskontinuiteta koga se teskobno držimo”. Ne bi li se prevazišao crni Eros života, kojem bi odgovarao diskontinuitet, prihvata se Tanatos kao mogućnost kontinuiteta. „Tako nas strast vodi patnji, jer je ona samo na izgled traganje za skladom koji zavisi od slučajnih okolnosti”, kako kaže Bataj, definišući erotizam. U zaključku francuski esejista poentira da poezija „vodi istoj tački kojoj i svi oblici erotizma, jedinstvu, međusobnom prožimanju posebnih predmeta. Ona nas vodi smrti, i, preko smrti, kontinuitetu: poezija je večnost.” Ne bi li došao do zdravog nagona za životom, subjekt, dakle, mora da prođe kroz crni Eros koji sa njim čini jedinstvo, ali i da se suoči sa svim stranama Tanatosa sa kojim je apsolut Erosa skopčan.
Imaginacijsku predstavu Erosa i Tanatosa Durutović je opredmetizovao i intenzivirao pesmom „Rođendan”, koja je posvećena Vlasti Mladenoviću: „Danas je moj rođendan, / i moga brata blizanca / što poživje čitav jedan dan. // Čitav jedan dan!? // Kao leptir, / kao leptir. // Mir duši njegovoj, / a meni život, / i pjesma izrasla / umjesto krila”. Tanatos je u umetnosti prikazivan kako nosi leptira, tako da u crnom Erosu možemo potencijalno prepoznati njegovog brata blizanca u obličju kratkovekog leptira. S obzirom na to da je lirski subjekt živ brat Tanatos, njemu, s obzirom na pretpostavku da je beli, preostaje uteha krilate pesme koja izvire iz bratovljeve smrti. Na taj način je kroz nekoliko efektnih i eliptičnih stihova skicirano svejedinstvo erotizma i smrti koje tvori samu poeziju.
S druge strane, jedna od najuspelijih pesama pod naslovom „Ruke”, koja u fusnoti daje šire objašnjenje, počiva na sličnom poretku: „Baba moja Vukosava / kada bi čula da neko / psuje Boga / stavljala bi ruke / preko svojih usta”. Psovanje Boga bilo bi jedna od manifestacija crnog Erosa, ali svest i delanje baba Vukosave da pokrije svoja usta mogu da se osmotre kao refleksno, ali nužno, ispoljavanje stida pred činom psovanja. Njene ruke na ustima su protivteža belog Tanatosa otelotvorenog pesmom „Ruke” kao vidom dodatnog kulturnog delanja. Baba se, pokrivajući usta, istovremeno i štiti kako se kaže u napomeni, ali i stidi za one koji stid nemaju, ne ostajući imuna nad sramoćenjem Boga, ali i postajući primer unuku u pesmi „Telepatske veze”: „ja se pretvaram u baba Vukosavu / i prekrivam dlanom svoja usta. / U sebi kažem: / Ćuti. / Ako već pričaš, / Tvoja riječ neka bude / kao pjesma”. Prekrivanjem ustiju kao da se magijski poništavaju reči psovki, a jedini govor koji može da se tome suprotstavi jeste dakako snaga pesme. Beli Tanatos viđen kao reč koja će biti pesma trebalo bi, dakle, da reprezentuje smrt onim rečima kojima je opsovan Bog i otuda se afirmiše u smisao.
Gnomičnost stihova, poetika dosetke, neretki obrti i zgusnutost iskaza u pesmama Milorada Durutovića odlika su ne samo njegovog odnosa prema pesnicima koje implicitno ili eksplicitno zaziva (Miodragu Pavloviću, Vasku Popi, Novici Tadiću), već i neohodnosti da bude jasan u svetu crnog Erosa, koji kao da ne trpi figuralni govor. Pesnik se i otvoreno izjasnio povodom svojih stihova, u maniru Tadeuša Ruževiča: „Lirski žar smirivao sam narativnom hladnoćom, izbjegavanjem finih muzičkih nota, visokih metafora, metričkog sklada. Bilo bi odveć bljutavo i groteskno da svijet zla i užasa opisujem lirski, pa i politički korektno, ili da nečemu što je uzvišeno samo po sebi, sam još dodam nešto pjesnički uzvišeno.” Međutim, pesnik uspeva da estetizuje poeziju kroz ironijsku perspektivu, snažne antinomije, upečatljive, a neretko i potresne pesničke slike, kao i lajtmotive, posebno iz ornitološkog registra.
Kroz pet ciklusa sa neujednačenim brojem pesama, Durutovićev lirski junak, takozvani Pseudo Orfej kako se otkriva na početku, ne pokušava da izvede ni sebe, a ni Euridiku iz podzemlja jer su oni u njegovoj optici živi, okruženi primer(c)ima crnog Erosa. Najpre Euridikina smrt, pa i Orfejev silazak, mogu biti potraga za belim Tanatosom kao umetničkom protivtežom koja osmišljava život. Rilkeovski govoreći, Euridika, a dodajmo i Orfej, imaju pravo da se okrenu „velikoj smrti”, jer ona može da bude novum kojim treba krenuti ka svom Ja, ljubavi, društvu, zajednici, narodu i konačno svetu. U pesmi „Mitra” profesorka Mitra Reljić svakog proleća obilazi metohijska groblja, ritualno se saginje kao na svetom mestu i upisuje u svesku na kom mestu više nema groba. Tako je ono čega više nema ipak ostalo u sferi vidljivog, a profesorka se poput Orfeja okrenula mrtvima, tj. grobovima, da bi učinila smislenim upravo njihovo umiranje koje je oskrnavljeno delanjem crnog Erosa.
„Dom za ptice”, „Stvarno ljubavna pjesma”, „Evina kružnica”, „Nojevi potomci” i niz pesama o tome kako se pravilno jede narandža, zabada nož u leđa, postupa sa ženom i živi u svetu, uz već istaknute pesme, afirmišu i preporučuju poeziju Milorada Durutovića kao posebnu i specifičnu u kontekstu ne samo aktuelne pesničke produkcije, već i orfičkog pitanja. Njegov pesnički glas, naime, pruža priliku za teorijsko proširenje ovog problema, koje omogućuje primenu batajevskog svejedinstva na plan individualnog i kolektivnog prožimanja. To je, najposle, kohezivna nit čitave pesničke knjige u kojoj se različite manifestacije crnog Erosa prevode u beli Tanatos koliko pojedinca, toliko i sveta za koji on, ipak, nije slep.
Jelena Marićević Balać
