Како је легендарни музичар и син хероја борбе против нацизма добио етикету антисемите, нацисте и расисте јер се усудио да доведе у питање званични наратив Запада о украјинском рату Откако је, половином прошле године, један од оснивача легендарног Пинк Флојда, Роџер Вотерс, говорећи за Си-Ен-Ен – између осталог – оптужио САД за рат у Украјини, Џозефа Бајдена назвао ратним злочинцем који потпирује ватру, а експанзију НАТО алијансе на исток Европе узео за једну од иницијалних каписли текућег сукоба, навукао је на себе буку и бијес западног естаблишмента, америчке и британске јавности, чак и бројних својих негдашњих поклоника. Не само да су му диљем ЕУ отказивани концерти и не само да је жигосан од стране медијских елита политичког Запада, већ су се на Вотерса, у једном моменту, обрушиле чак и бивше колега из славног бенда.
И мада су и раније били у сваковрсним сукобима, некако се чини да су отровне стрелице распламсале полемике вођене на овом, политичком, а не на личном плану, између Дејвида Гилмора и, нешто старијег, Вотерса бесповратно спалиле све мостове међу бившим пријатељима. Било је, у размјени ватре, понегдје и комичних момената – тако се у, једном тренутку, у читаву ствар укључила и Гилморова супруга: Тужно, Роџере, ти си антисемита до твоје труле сржи. Такође, ти си и Путинов апологета, лажљиви, крадљиви, лицемјерни, болесни од зависти, тип који избјегава плаћање пореза и мегаломан. Доста са твојим глупостима. А све је, држећи је за руку, касније одобрио и њен супруг: свака ријеч је у потпуности тачна!
Вотерс је пак, на све што му се дешава одговорио у интервјуу за Ролингстон оптужујући још једном америчку државу за текуће глобалне проблеме: Наравно, ми, и кад кажем ми, говорим као неко ко плаћа порез у САД – ми смо највеће зло од свих. Ми убијамо највише људи. Ми се мијешамо у изборе других држава и других људи. Ми – америчка империја ради сва та срања!
Бесмислене оптужбе
Међутим, исувише велик, недодирљив и значајан у историји рокенрола, чинило се да, иако прилично усамљен, Вотерс успјешно истрајава пред чељустима разјарене медијско-политичке немани. Његови наступи не само да нису бивали мирнији или макар мало више по вољи западних културних елита, већ је, чини се, само додатно интензивирао своје неконформистичке ставове и наставио да проговара о темама непожељним за тврдо ухо америчког и британског политичког система. Ипак, и поред толиких контроверзних изјава за различите адресе, некако је утисак да је врхунац Вотерсове дрскости и својеврсног хибриса, пристајање да се, на позив Русије, на сједници сазваној да би се разговарало о рату у Украјини, обрати у Савјету безбједности УН.
И мада је фино објаснио да не говори испред Русије, већ испред „остатка човјечанства”, испед четири милијарде слободних људи планете Земље – његове браће и сестара – уз напомену да осуђује руску инвазију на Украјину и да је сматра, са аспекта међународног права, незаконитим али не и ничим изазваним актом насиља, Вотерс није пропустио да децидирано најоштрије осуди и провокаторе које сматра одговорним за почетак рата. А после тога, изгледа није било повратка – музичар је морао да буде кажњен.
Један од најчувенијих, вјероватно уз The Dark Side of the Moon (1973) и Wish You Were Here (1975) понајбољих албума Пинк Флојда, по свим релеватним адресама, сигурно је Вотерсово ремек-дјело из 1979. године – The Wall (зид). Са својих двадесет и нешто пјесама и двије плоче, The Wall је музичка апотеоза и хвала слободи потиснутој међу уске зидове тоталитарних режима – на првом мјесту нацистичких и фашистичких. У питању је својеврсна рок-опера чији су сценски и визуелни аспекти вјероватно једнако битни колико и музички. Ко год је у последњих 50 година имао било какву врсту сусрета са рок музиком морао је чути макар неки од хитова са плоче коју је Вотерс, малтене у цјелости, сам осмислио и реализовао.
И чак и ако нисте љубитељ Пинк Флојда сигурно сте негдје, са овог албума, слушали макар онај чувени други дио Вотерсовог триптихона Another Brick in the Wall којим аутор критикује системско једноумље и монолитну унифицираност просвјетних система. Један од главних мотива читаве приче о антијунаку Пинку је потреба да се, слободном вољом, разбију високи и хладни зидови који гуше системски заточеног појединца те да се, на овај начин, постигне унутарње ослобођење. У том смислу, укрштени чекићи, као инструментариј којим се на крају приче руши Зид, централни су мотив албума, те сходно томе, умјетник често наступа са овим симболом на одјећи.
И ту се крије још једна, у свом апсурду, помало комична нота. Након своја два наступа у Берлину, у мају мјесецу ове године, Вотерс се нашао под истрагом да је подстицао мржњу и антисемитизам, а глорификовао наци-фашизам, јер је на својој импровизованој црној униформи имао два укрштена чекића (иначе симбол албума The Wall већ скоро пола вијека и мотив за који знају стотине милиона људи диљем свијета) који визуелно подсјећају на нацистички кукасти крст. Наравно, неутемељене, у потпуности исконструисане и бесмислене оптужбе су након пар мјесеци одбачене али је аутору већ причињена прилична штета будући да су неупућени и лаковјерни наново покренули харангу на друштвеним мрежама против Вотерса који је, у сусрет свом концерту у Франкфурту, морао да промијени овај вишедеценијски дио свог визуелног идентитета, али и да се суочи са пар стотина бијесних демонстраната у Њемачкој (међу којима је био и франкфуртски градоначелник).
Вотерсова борба
А The Wall наиме није само задивљујућа рок-опера, у питању је и Вотерсова својеврсна аутобиографска исповијест. Тако је једна од мање познатих али сигурно најљепших пјесама са цијелог овог албума троминутна елегија о страдању Вотерсовог оца са називом – When the tigers broke free. Лирски глас на пролошкој граници отвара пјесму злослутним стиховима: било је то прије зоре једног јадног јутра те црне ’44. године…– а онда пјесма даље говори о Бици за Анцио у оквиру чувене операције Шингл на Италијанском фронту против, доминантно, њемачких снага. У првом амфибијском десанту савезничких трупа погинуло је више хиљада британских и америчких војника (на крају операције тај број је износио нешто више од 40.000) – међу њима је, између осталих, био и отац једногодишњег Роџера Вотерса. Пјесма се, након испричане приче, завршава стиховима – …и тако је врховна команда отела мог тату од мене.
Од почетка сукоба у Украјини западна пропаганда се користи визуелним компарацијама нациста и Оружаних снага Руске Федерације. Често се на таквим представама, или у слободним игроказима, чак и предсједник Русије, иако млађи брат палог лењинградског војника и син борца црвене армије, пореди са Адолфом Хитлером. А Руси су добили Други светски рат и побиједили нацизам – казао је у истом интервју за Си-Ен-Ен Роџер Вотерс – двадесет три милиона Руса је погинуло штитећи нас од нацистичке пријетње.
И мада сам и раније добро познавао Вотерсов лик и мада још од малих ногу пратим његов рад, слушам Пинк Флојд, и мада су ми од раније познати бројни Вотерсови неконформистички ставови, његова позиција гледе украјинско-руског сукоба ми је дјеловала превише смјелом чак и за његове обрасце опхоћења и понашања.
Међутим, посматрајући макар и површно хронологију овог случаја – читајући у невјерици на страницама Франкфуртер алгемајне цајтунга како се усред Њемачке, у 2023. години, протестује против par excellence антифашистичких наступа, и како се син једног хероја борбе против нацизма палог у бици за Анцио олако диксвалификује као антисемита, нациста и расиста само зато што се усудио да мисли и говори ван доминантног мњења и зацртаних видика политичких елита, налазим разумијевање за Вотерсову вољу да поведе борбу коју је започео.
Можда се он интимно идентификује са позицијом савремене Русије, не Кремља или неког од генерала, већ Русије. Или, просто, само није желио да га поново врате међу Зидове, из чије се хладноће, једва ослободио.
Стефан Синановић
Извор: Нови Стандард
