Ако се већ трајно жртвује Ловћен, који није обична планина већ симбол мртвог песника и Црне Горе (ушао је у њен грб),ако се у изградњу маузолеја уложе огромне, заиста огромна средства, поставља се питање: да ли оно што се гради ументички и по идејној замисли оправдава толике жртве и напоре. Чвор и решење проблема је ту, у уметничкој вредности овог споменика. Да би се она објаснила, треба учинити неке претходне напомене.
Први дио можете прочитати овдје
Са свим овим проблемима јавност треба да буде упозната. При том се у јавном информисању морају поштовати извесне моалне норме и не могу се дозволити неке ствари које су сада избиле на површину. Не знам како је до тога дошло, да ли организовано или спонтано, услед непознавања материје, да се изједначе Његош и Мештровићев маузолеј, тако да се свако ко иступа против Мештровићевог пројекта проглашава непријатељем Његоша. Отуда ову акцију почињу да плаве распаљена патриотска осећања, падају крупне и тешке речи о непоштовању песника, узима се у одбрану суверено право Црне Горе итд. Ви треба да спречите да неко намерно меша ове чињенице како би кокетовао са осетљивим националним симболима и створио неодрживу атмосферу у којој се не можемо разумно ни ваљано одлучивати.
Ако се већ трајно жртвује Ловћен, који није обична планина већ симбол мртвог песника и Црне Горе (ушао је у њен грб),ако се у изградњу маузолеја уложе огромне, заиста огромна средства, поставља се питање: да ли оно што се гради ументички и по идејној замисли оправдава толике жртве и напоре. Чвор и решење проблема је ту, у уметничкој вредности овог споменика. Да би се она објаснила, треба учинити неке претходне напомене.
Шта је споменик, шта он подразумева и каква је њеgова функција? Једини и прави споменик мртви подижу себи за живота, својим делом и радом, тако да обележавање њиховог гроба представља, пре свега, податак о времену и људима који такво обележје чине. То показују народна гробља у којима се и данас одржала традиција да на белезима поред имена покојника стоје и имена оних који подижу споменик, или, само мали број историчара зна ко су били Маузолос, Гатамелата или Колеоне, али су зато у историјском памћењу човечанства остали Скопас, Донатело и Верокио. Став према споменику можда је најбоље формулисао Микеланђело у Капели Медичејаца, када је занемарио реалне ликове Лоренца и Булијана и искористио их као средства у стварању уметничке визије свог времена. Да ли као аргуменат треба узети и камени украс Партенона, који има споменички карактер, у коме се преко митолошких сцена изражавају друштвени и политички идеали Перикловог доба. Споменик је, дакле, пројекција времена које та подиже и уметника који га ствара, он мора да буде одговоран према том времену и тој епохи, да изражава њене идеје и њене погледе. Ми смо у Југославији искусили и скупо платили то сазнање у споменицима Револуцији и већ прегрмели пут од бронзаних гимнастичара до правих уметничких симбола нашег времена.
Са Мештровићевим маузолејом драти моји одборници, нећете ни увеличати, ни умањити вредност, значај и величину Његошеву, а да не говорим о тако старом, прашњавом и давно превазиђеном гледишту, по коме се величином и димензијама споменика мери, и одређује значај онога коме је посвећен. На Ловћену неће бити Његошев већ Мештровићев маузолеј посвећен Његошу и морате бити свесни да тамо подижете белег Мештровићу и нашем времену. Тренутак је да поставим и централно питање свих ових расправа: да ли Мештровићев маузолеј изражава наше време и дух наше ликовне уметности.
Већ су добро познати политички разлози који су руководили краља Александра да на Ловћену подигне споменик Његошу и да за ту идеју ангажује Мештровића. Петар Томановић тачно наводи да је Александру Мештровићев пројекат био скуп, па се од њега привремено одустало, а после Александрове смрти нису постојали услови за реализацију ове идеје. Званично није објављено како је после друтог светског Рата дошло до тога да се Мештровићу поручи реализација овога пројекта, који су и какви разлози утицали на ову одлуку и који су стручњаци консултовани приликом њеног доношења. Тек, један стари пројекат је прихваћен и приступило се његовом ожевотворењу, Истичем ово са одређеним разлогом, јер је Мештровићев маузолеј на Ловћену природни део и логични резултат његових уметничких схватања до другог светског рата, када је улагао огромне напоре
да гаорификује национални мит и видовданску легенду, што се идеално подударало са ведикодржавном идеологијом куће Карађорђевића.
После анексионе кризе нагло су се шириле идеје о „националном стилу“ и у томе таласу Мештровић и његови следбеници играју крупну улогу, што је дошло до изражаја на изложби у Риму 1911. године. Са Уједињењем ситуација се није изменила. Напротив, добила је одређеније политичке димензије, „национални стил“ је прерастао у званичну уметност двора и цркве, у „александровски стил“, који је прожео архитектуру, скулптуру, сликарство и примењену уметност. Мимо тог званичног програма, идеолошки амбициозног и агресивног, развијали су се логички и стваралачки токови наше модерне уметности и није случајно да су сви значајни критичари тога доба устали против Мештровићеве националне митоманије: Моша Пијале, Мирослав Крлежа, Милош Црњански, Петар Добровић, Растко Петровић и други.
Није на одмет подсетити се једног Крлежиног закључка из тог времена: „Мештровићево је стваралаштво још на почетку изгубило здраве слутње, и из чистих вагона пребацило се у конструнсану, намјештену, смјешну, лажљиву, архитектонски, програматски и пропагандистички обзидану државотворну, видовланску релитиозну пропаганду“, Сличан је био и став Моше Пијаде када је записао: „Утисак који је свет добио из тих скулптура, које су му показиване као најчистији израз наше националне културе, наше душе, био је да смо млада варварска нација, парче Азије у Европи… Ако из Мештровићевих радова цела Европа добије утисак да смо ми полудивља нација, наша је дужност да Европи објаснимо да наш народ нема никакве, ни најудаљеније сличности са Мештровићевим створењима“.
Из таквог схватања уметности израсла је Мештровићева идеја за ловћенски маузолеј и то се јасно види и осећа. Тешки „камени сандук за чување фигуре“, чији унутрашњи улаз придржавају стилизоване каријетиде, те „носилице германских архитектонских терета“, испуњен мистиком и сумњивом симболиком (орао није симбол песништва, већ симбол власти и државе), представља праву афирмацију великодржавне и религиозне идеје, споменик у чију је основу органски утиснута идеологија „алсксандровског стила“. Мештровићев маузолеј велича идеју религиозног мистицизма и снагу монархије, оно што је Александар хтео и захтевао: да обележи себе, своје великодржавне амбиције, препотентне тезе о нашем расном генију, да једном парадном и надуваном формом старог истока прикрије свој шести јануар и да монархистичку диктатуру окити славом једног слободарског песника. Да ли је то наше време, питам вас одборници цетињски, наше схватање света. Да ли знате идејно значење Мештровићевог маузолеја?
Тешко се варате ако мислите да се та идејна концепција маузолеја може префарбати и замазати, јер су и ликовни феномени и средства извођења њој подређени. Још је 1919. Моша Пијаде у бриљантном и надахнутом есеју утврдио и објаснио порекло и формацију ове уметности. Он је одлучно и полемички заступао тезу да се Мештровићева идеја о националном стилу не може одржати, јер представља. „уједињење свих оних егзотичности бечке модерне уметничке пијаце, асиризма, Египта, антике, готике, Родена, Мецнера, једном речи модерни Беч… На такав се меланж могао одлучити само уметник који је душевно био изван традиције, који је стајао као туђинац према народној души, који је веровао да се уметност може рецептима правити као калодонт, те је тако стрпао све производе бечке уметничке индустрије у Једну врећу“.
Ако је сецесија била мода једног времена и једног тренутка онда ти историјски услови који објашњавају њену појаву пред први светски рат, не могу да оправдају њено вештачко обнављање и директно преузимање данас, после пола века. Југословенско вајарство у своме развоју од 1945. показује друге, супротне тенденције: с напором и ентузијазмом у њему се одвијао процес осавремењивања форме и кидања са традицијом и свим оним што је у њему било старо, преживело и превазиђено. У том арсеналу трофејног оружја и средстава старе пластике, мртвом, предатом музеју на чување, које је одбацила савремена скулптура, налазе се ликовни елементи Мештровићевог маузолеја: сецеснонистички стилизована и празна форма, лажна патетика, квазимонументалност, митоманија итд. Може ли такав споменик на Ловћену да репрезентује нашу уметност, кад јој је супротан својом идејом, естетском концепцијом и схватањем форме? Кад сте се већ решили, драги одборници, на подизање споменика, зашто нисте узели у разматрање другу могућност: да распишете велики југословенски конкурс за споменик Његошу и окупите наше најбоље вајарске снаге, зар ви не верујете да код нас има уметника који су способни да прихвате такав задатак.
Изнео сам неке елементе о којима нисте водили рачуна нли су вам промакли приликом одлучивања. Таквих питања има још, али је и ово довољно да вам покаже колико је ваша одлука неодржива и неодбрањива, супротна идејама и духу нашег друштва и наше уметности. Рекао сам већ да било који споменик подитнемо на Ловћену, он пре света, треба да буде слика о нама и зато морамо тражити да та слика буде тачна, истинита, адекватна. Знам да сте у овим пословима аматери и нестручни, али се зато
не устручавајте да позовете специјалисте, најбоље које имамо, да вас саветују и да вам предлажу. То је једини пут ка исправном решењу. Немојте се оглушити о своју савест и лако одбацити глас разума, јер са страстима и емоцијама у оваквим пословима никада ништа није добро урађено.
Лазар Трифуновић
Нин, 6. IV 1969.
