У једном од тих коментара уз Овидија стајало је да је Пенелопа ткала одозгор надоље. Такво су ткање неки коментатори видјели као жељу ткаљину да ткање учини дужим, а вријеме у чекању мужа краћим. Само је из једног коментара било јасно да то „низбрдно“ ткање није повезано с прекраћивањем времена, него да се тада тако ткало. Чуло се, има томе четрдесетак година, како је Смају Камберовићу из Дражевића на Пештери нека својта или снаха, у шали пребацила да је у ткању спорији од ње и понудила му да се свако на свом разбоју такмиче у ткању стазице. Нуман Гуџевић је био у нашој кући кад је то чуо, па је, познавајући и Смаја и његову ткалачку вјештину, казао да би тој својти боље било да је на мејдан изазвала било којега ткача или ткаљу на свијету него Смаја, јер ће Смајо стазицу изаткати од ње брже, па таман је ткао одозго надоље, а она ткала одоздо нагоре.
Моја мајка и стрина, ткаље обадвије, упитале су Нумана, како он то мисли да би Смајо могао ткати озгор надоље, кад то нема нигдје. Нуман, чија су спремност на шалу и рјечитост биле велике као круг земаљски, спремно је рекао да би се могло ткати и низбрдо, кад се може ткати узбрдо, само треба знати. Нумана су жене погледале не вјерујући у то такво ткање, све док му моја амиџиница (родом од Камберовића) није рекла: „Море бит, Нумане.“ Они који су расли у јужним крајевима знају да се „море бит“ каже, е да се ономе који прича не би рекло „де, немој лагати“. Е није „море бит“, но је истина, рекао је Нуман, знајући шта море бит значи.
Ту сам се умијешао и подржао Нуманову причу. Тих мјесеци сам био превео шесту књигу Овидијевих „Метаморфоса“, па сам се осјетио, да кажем, и поткованим за разговор по питању ткања. Они који ту шесту књигу познају, знају да је она више женска него мушка: чине је повијести о богињама и о женама смртницама: Минерва, Латона, па Арахна, Ниоба, Прокна, Филомела. Првих стопедесет стихова у њој казују о надметању Атене и Арахне у ткању. У неком од захтјевних коментара тих захтјевних стихова (и оних уз Пенелопино писмо Одисеју у „Хероидама“) био сам нашао напомену да су први грчки разбоји били усправни и били четвртасти, састављени од четири греде, да су имали у по једну или двије пречаге по средини, а све са подробним називима дијелова. И да су се богиња Атена с латинским именом Минерва и презиратељка богиње Арахна, родом из Лидије, надметале на усправним разбојима. И нашао сам, више не знам у чијем коментару, како је Пенелопа у чекању да се Одисеј врати из рата, морала ткати да би прехранила сина Телемаха. Просцима, којих је била пуна кућа, говорила је да нема за њих времена, јер тка мртвачки покровац за свога свекра Лаерта. Тако их је варала три године. Овако то стоји код Маретића:
Просиоци на мèне наваљују, да се удадем,
À јā им извијам варке; бог ми нȁдахнū памет,
Велики у соби стан да намјестим ì ткат да станем
Танак и широк покров, те ово прозборим њима:
„Млађахни моји просци, кад умрије дивни Одисеј,
Полако дан ускорујте тај, кад удат се имам,
Док ја тканину гробну Лаèрту витезу свршим,
Да ми узалуд пређа не погине, — докле га није
Преболна зграбила смрт и судбина страшна, да мени
Не би замјерила у народу Ахејка која,
Човјек, што стече много, да мртав без покрова лежи.“
И стајало је у једном од тих коментара уз Овидија да је Пенелопа ткала одозгор надоље! Такво су ткање неки коментатори видјели као жељу ткаљину да ткање учини дужим, а вријеме у чекању мужа краћим. Само је из једног коментара било јасно да то „низбрдно“ ткање није повезано с прекраћивањем времена, него да се тада тако ткало, а Пенелопа је ноћу парала оно изаткано дању. По питању мога бављења, могу рећи да је то било вријеме кад се имало времена, па сам у Палатинској антологији ишчитао и све епиграме о ткању, пређи, ткаљама и разбојима (и они су у шестој књизи).
Неке сам и превео, био је међу њима и један којем је аутор пјесник Архија, онај кога је Кикерон бранио и одбранио изванправним говором, а зато што није имао данас би се рекло, пријављено боравиште у Риму.
Тај превод морам наћи, негдје је у свескама исписаним у оно вријеме. Али сам нашао овај, у Антологији је под редним бројем 285, аутор му је вјероватно Никарх Други, у њему се чита биједа женског диринчења за разбојем, што једну ткаљу принуђује да своја средства за рад жртвује Киприди Афродити и моли је да јој помогне како би у новом занимању, свирању на ноћним забавама, била боље среће:
Некад Никàрета с чунком Атениним била је спретна,
Дуго уз разбојски стуб вукла је пређину нит.
Сад се оканила свега, на ватри пред Киприде храмом
Вргнула све је у жар, клупчад и чунак и стан:
„Носи се даље од мене, гладòносни приборе жена,
Који нам младост и глеђ једино рушити знаш.“
Потом је дјевојка харфу и вијенце изабрала да би
Имала радост и сласт, гозбе и веселу ноћ.
„Кипридо“, рекла је „узми од плаће ми десети дио,
Па да ми створиш од тог друкчији занат и рад.“
Све то, и понешто још што ме је тада око ткања опсједало, учинило је да сам Нуману, јер су се моја мајка и стрина већ дале у други разговор међу собом, ствар проширио па му казао како је у тој давној Грчкој сматрано да је ковање занат божански, а да је ткање занат људски, те се сматрало да је овај свијет изаткана тканина једна. И да је ткање било посао женски, јако ријетко мушки. Па сам му (јер ми је „градиво“ било свјеже) казао како су водоравни разбоји, они са брдилима и подношкама, млађи од усправних разбоја. Нуман ме погледао и, духовит какав је био, добацио: „Код нас је све наопако. Ми смо за овај разбој уза зид тек од недавно чули, а требало му је више но хиљаду година да стигне до нас, да се наслони на наше зидове и мучи наше жене. А богме мучи и браћу Камберовиће, Смаја, Гана и Јонуза. Ада ето, нијесам баш најстарији, али знам и жену која је прва изаткала стазу на разбоју уза зид, знам и ђе је сад та стаза, ено је у џамију у Дугу Пољану, друга код улаза!“
Ми смо у кући дуго имали само тај велики водоравни, полежећки разбој који би мајка склапала кад би нешто намјерила да изатке. (Глагол ткати у Санџаку има у презенту е: ткем, ткеш, тке, ткемо, ткете, тку, у перфекту чува а). Био је то први механизам који смо имали у кући. Сви смо знали, иако нисмо морали знати, све његове дијелове и знали смо све о потки, о основи, о урнеку, о чунку, о разбојском брду и брдилима, о нитима, о бројницама и о чишеницама.
Кад је усправни разбој дошао у живот, чинило се да је наступило неко олакшање, али, осим у мањем простору који је у соби заузимао, олакшања није било: жене су ткале више, а могло их је ткати и више, за једним истим разбојем ткало их је и по три, ако се ткао ћилим, ткало их је и по четири, јер је разбој био широк, те је имало више простора испред њега. И ушао је у живот нов предмет: киркит, метални полукружни чешаљ којим се набија оно што је изаткано. (Ријеч је, изгледа, грчка, само је промијенила значење: κερκίς је давно означавао иглу, па потом ткалачки чунак, а у Санџаку је добила зупце.) Да, ушла је и ријеч почињàча, то је летва на доњем крају разбоја, од које се почиње ткати.
На водоравном разбоју могла је ткати само једна ткаља, било да је ткала мању или већи тканину. Кад би се на њему ткао ћилим, ткао се у дијеловима, који су се звали поле, па би се онда те поле зашивале једна поред друге, те би се добивао ћилим. Ми дјеца смо усправни разбој звали трактор, јер има мјеста само за једну ткаљу, која нам је била „шофер“.
Да се вратим Нуману. Кажем му како су разбоји у давној и прадавној Грчкој имали друкчију основу од наших. Она се није обмотавала око обадва водоравна дирека, то јест врàтила, као данас, већ само око горњега, а на доњем крају разбоја основу је држало камење, по неколико нити је ишло око једног камена, те је на поду између разбојских статива био низ од камења. И још додам да су ти грчки првотни и примитивни разбоји имали чункове, као што ће касније имати водоравни. Нуман ме пажљиво слуша, па ме Нуман погледа, па ми Нуман рекне: „Море бит, тако ми Бога!“
Синан Гуџевић
Извор: Портал Новости
