Britanski političar, disident i publicista, harizmatični Džordž Galovej se vratio u parlament. Da podsetimo, rodom iz Glazgova iz škotsko-irske porodice bio je i ostao najmlađi predsedavajući Laburističke partije Škotske. Imao je tada samo 27 godina (1981). Kandidovao se za parlament dvanaest puta i bio biran sedam puta u vremenskom rasponu od 1987. do danas i to u pet različitih izbornih jedinica u Škotskoj i Engleskoj, i sve to kao član tri partije, prvo Laburističke (izbačen 2003), potom stranke Poštovanje (2004–16) pa najzad sada i kao član Radničke partije Britanije na čijem je čelu od 2019. godine.
Galovej je izvrstan govornik i beskompromisan borac. Veliki prijatelj arapskog sveta i protivnik cionizma (ne priznaje državu Izrael) često je optuživan za antisemitizam, što je jedna od osnovnih floskula kojima se režimske snage i mediji masovnih komunikacija služe za diskvalifikaciju političkih protivnika. Setimo se samo histerične izborne kampanje konzervativaca (2019) protiv tadašnjeg vođe laburista Džeremija Korbina.
Galovej je 2005. godine pozvan da svedoči pred američkim Kongresom kako bi odgovorio na optužbe da je sarađivao sa iračkim predsednikom Sadamom Huseinom i od njega primio novac, odnosno naftu. Galovejov govor tom prilikom je ušao u anale kako politike, tako i retorike, i svrstao ga u sam vrh britanskih poznavalaca jezika i govorništva, rame uz rame sa Čerčilom i… Stoga ćemo deo tog govora preneti ovde kako bi bilo jasno kakva opasnost sad preti vladajućoj stranci i takozvanoj opoziciji u parlamentu i zašto su se toliko uzbudili.
Suprotno vašim tvrnjama
Galovej je, dakle, 2005. dobrovoljno spakovao kofere i uputio se u Vašington, gde je sazvanom komitetu Kongresa objasnio sledeće: „Ja nisam, niti sam ikada bio, trgovac naftom, niti je iko ikada radio u moje ime. Nikada nisam video barel nafte, posedovao ga, kupio, prodao – i niko nikada to nije učinio u moje ime… Danas sam ovde, ali prošle nedelje ste me već proglasili krivim. Zloupotrebili ste moje ime širom sveta, a da mi nikada niste postavili nijedno pitanje, a da sa mnom nikada niste kontaktirali, nikada mi niste pisali ili telefonirali… I vi to nazivate pravdom? Svojevremeno sam obznanio čitavom svetu da Irak, suprotno vašim tvrdnjama, nije imao oružje za masovno uništenje. Rekao sam da, suprotno vašim tvrdnjama, Irak nema nikakve veze sa Al Kaidom. Rekao sam da, suprotno vašim tvrdnjama, Irak nema nikakve veze sa zločinom 11. septembra 2001. Rekao sam svetu, suprotno vašim tvrdnjama, da će se irački narod odupreti britanskoj i američkoj invaziji na njihovu zemlju i da pad Bagdada neće biti početak kraja već samo kraj početka. Senatore, u svemu što sam rekao o Iraku, ispostavilo se da sam bio u pravu, a da ste vi pogrešili i 100.000 ljudi je platilo životom; 1.600 njih su američki vojnici koji su poslati u smrt zbog gomile laži. Njih 15.000 je ranjeno, mnogi od njih su zauvek invalidi.“ Sve ovo što je Galovej ovde izrekao je istina i to sad svi znamo. Ali otići 2005. godine u Vašington i sve ovo skresati u lice lokalnim političkim mešetarima… za to pored briljantne retorike treba imati i hrabrosti.
Pre neki dan je u svojoj radio-emisiji (MOATS) Džordž komentarisao stav Zapada o pitanju Krima. Kažu da Krim, iako je imao referendum, ne može da se odvoji od Ukrajine i da je to protivno međunarodnom pravu. Kako je to moguće, razvikao se Galovej, kada su se isti ti iz sve snage založili da se oružanom silom Kosovo i Metohija odvoji od Srbije. Rusi su ih lepo upozoravali da je to onda presedan i da će jednog dana zbog toga zažaliti. Evo, to je dovelo do potpunog poniženja „Kosova“ koje sad mora da učestvuje i na pesmi Evrovizije, završio je briljantni Galovej. Za slučaj utamničenog Džulijana Asanža, Džordž kaže da je to najveći svetski izdavač, novinar i ljubitelj istine, kao i najpoznatiji i najvažniji politički zatvorenik.
Galovej je radio i kao politički komentator na ruskom mediju RT dok nije zabranjen u Britaniji. Kritikovao je puč u Kijevu 2014. godine, a potom je 2022. u tom proruskom kontekstu i „čitao“ ukrajinska događanja. Džordža Galoveja je nemoguće ućutkati a teško je s njim se retorički nositi. Kada bi neko od premijera Rišija Sunaka i vođe opozicije Kira Starmera napravio jednog boksera sa četiri ruke, i taj bi od Džordža popio nokaut u prvoj rundi bez ikakvih problema – kombinacija kroše-aperkat i patos je zagarantovan.
Trijumf nezavisnog kandidata
Galovej se ovaj put kandidovao u Ročdejlu na mesto koje je ostalo upražnjeno smrću laburiste ser Tonija Lojda. Ročdejl je inače tradicionalno radnički gradić od oko 220.000 stanovnika (šire područje) na severnoj periferiji Mančestera. Etnički sastav stanovništva izgleda ovako: 74 posto su belci, 18,5 posto Azijci, 3,5 posto crnci. Muslimana, na osnovu popisa stanovništva od pre nekoliko godina, ima skoro 19 posto.
Galovej se, dakle, kandidovao za člana parlamenta u konkurenciji lokalnih kandidata laburista i konzervativaca. Lokalni laburista Ažar Ali je musliman koji je javno podržao Palestince, što je njegova partija okarakterisala kao antisemitsko ponašanje koje vodi podelama (divisive, najnovija reč da nekoga politički ocrnite i poništite). Ali se kandidovao kao nezavisni kandidat. Kako bilo, pobedio je kontroverzni Galovej sa 40 posto glasova (12.335) ili duplo više od drugoplasiranog nezavisnog kandidata Dejvida Talija. Kandidat Konzervativne partije je dobio 3.731 glas, a Ažar Ali tek 2.402 glasa. Džordž Galovej je, dakle, dobio duplo više glasova od kandidata dve vodeće parlamentarne stranke, laburista i konzervativaca. Jak je to signal koji su poslali građani Ročdejla. Vrlo jak. I još nešto, ovaj mandat predstavlja punomoćje da se palestinsko pitanje vrati u parlament na velika vrata. Odmah posle pobede se čvrstim pogledom obratio kameri i rekao: „Kire Starmere (vođa laburista), ova pobeda je za Gazu!“
Već nekoliko dana kasnije, 2. marta, Galovej je na Iksu objavio poruku da je Gaza danas moralni centar sveta. Ili smo uz decu i njihove majke, ili smo sa onima koji ih ubijaju. Odežda premijera visi sa Rišija Sunaka kao sa patuljastog lopova, kaže Džordž, a Kir Starmer je njegov saučesnik. Signal je, dakle, toliko jak da je Sunak našao za potrebno da odmah istrči ispred svoje rezidencije u Dauning stritu i obrati se naciji. Potez bez presedana i jak pokazatelj da je panika uzela maha. Džordž Galovej se vratio u parlament! Pa tog čoveka je gotovo nemoguće kontrolisati! Nije kompromitovan ni koronom, ni vakcinama, ni Ukrajinom, ni imigrantima, ni zelenom agendom, klimatskim promenama… pa on će postavljati nezgodna pitanja. Oh, užasa. Zar pitanja u parlamentu! Baš sad kad nam se najviše žuri da… da, da šta?
Riši Sunak je najbogatiji čovek u parlamentu i procenjuje se da je duplo „teži“ od kralja Čarlsa Trećeg. I dalje, Riši Sunak nije demokratski izbran na izborima već ga je na mesto premijera dovela Konzervativna partija unutrašnjim političkim manevrima. Taj i takav Sunak je istrčao na kišu i počeo da kuka i zapomaže kako je Galovejova pobeda na lokalnim izborima više nego zabrinjavajuća, jer smo, reče Riši, u poslednje vreme svedoci šokantnog porasta ekstremističkih ispada i kriminala i da su protesti sada prerasli u zastrašivanje, pretnje i planirane akte nasilja. Sunak se tu osvrnuo na neprestane propalestinske proteste u gradovima širom Britanije. I dalje je rekao da se jevrejska deca sada plaše da nose školsku uniformu da ne bi otkrila svoj identitet (idu u jevrejske škole), a da su i muslimanke zlostavljane na ulici.
Strah od podela
Riši Sunak je potom zaključio da je i britanska demokratija sada na meti nasilja i da se poslanici više ne osećaju bezbedno. Dugogodišnje parlamentarne konvencije su poništene, rekao je, iz bezbednosnih razloga. I konačno, ono zbog čega je uopšte i istrčao na kišu: „Alarmantno je da su sinoćni izbori u Ročdejlu vratili u parlament kandidata koji odbacuje užas onoga što se dogodilo 7. oktobra, koji veliča Hezbolah i kojeg podržava čak i rasista bivši lider Britanske nacionalne partije Nik Grifin.“ Onda je Sunak zaključio da su na delu snage koje pokušavaju da nas razdvoje i podele. Kao što vidimo, sve vrlo uopšteno i uvijeno u oblande politički korektnog rečnika. No jedna stvar je jasna. Neko je ovde u panici.
Vođa takozvane opozicije, laburista ser Kir Starmer je otprilike izjavio sve isto kao i Sunak samo malo drugačijim rečima. Tako složni su bili i tokom korone, o pitanju naglog povećanja stope smrtnosti, rata u Ukrajini, u Gazi i tako dalje. Tako se to valjda radi u demokratiji – složna braća će nas daleko odvesti.
Najdžel Faraž, političar koji je isposlovao bregzit i koji izgleda ponovo ima političke ambicije, za Galoveja je rekao da je verovatno najbolji govornik koga je ikada slušao i da je vrlo harizmatična ličnost. Faraž smatra, međutim, da će Galovej svoj dar koristiti da još više podeli zemlju. I opet se provlači taj trop o podelama. Kao da se svi britanski političari najviše plaše podela. Zanimljivo. No šta im to znači da neko dovodi do podela? Zašto je sada potrebno monolitno javno mnjenje? Zašto baš sada? Prodiskutovaćemo o tome malo kasnije.
Da najpre pogledamo prvi intervju koji je posle izbora super-Džordž dao nesrećnom novinaru „Skaj njuza“. Išlo je to ovako: novinar drži mikrofon u ruci, stoje u nekom foajeu. Pitanje: Premijer Riši Sunak je upravo izjavio da je vaš izbor više nego zastrašujući. Šta kažete na to? Galovej: Pa nije mu lako, to je razumljivo s obzirom na to da sam do nogu potukao njihove kandidate. Pitanje (pokušaj): Ali premijer je rekao… Galovej: Pobogu čoveče, pa radi se o malom Rišiju Sunaku, nemojte mi ga ovde predstavljati kao da je upravo sišao sa planine noseći ispisane kamene ploče (Mojsije)… Zar ja treba da mu se divim? Možda mu se divite vi, ja sigurno ne… Ja njega prezirem! Pa čoveče, ja sam upravo dobio demokratski mandat od građana, a Riši Sunak takav mandat nije nikada nigde dobio. O čemu vi pričate?
I to je onda tako išlo skoro deset minuta na veliko zadovoljstvo i opšte veselje okupljenih građana i mnogih (većine?) ispred TV ekrana. Džordž Galovej is back – Džordž se vratio i spreman je za nove okršaje.
Povratak Džordža Galoveja na glavnu političku scenu je dašak svežeg vetra. Kao da se politika vraća u parlament, a pod politikom podrazumevamo otvorene argumentovane i javne rasprave. Predugo se sve odigravalo iza kulisa, po mračnim ćoškovima. Odluke u vreme pandemije, odbijanje da se diskutuje o naglom porastu smrtnosti, nedostatak diskusije o Ukrajini, Gazi, klimatskim promenama, imigraciji… parlament se pretvorio u barokni ukras, težak i gotovo besmislen, vredan sam po sebi i bez korelacije sa stvarnošću i građanima koji žive u toj stvarnosti.
I dalje, pobeda kandidata male partije donosi nadu da će na sledećim izborima te male partije i nezavisni kandidati imati šta da kažu i da će ih građani prihvatiti umesto kandidata vodećih stranaka koji, sada je to posve jasno, svoj posao shvataju ne tako da predstavljaju interese svoje izborne jedinice već da budu poslušni partijski pioni čiji je zadatak da građane čine poslušnima i potpuno satru bilo kakav pluralizam mišljenja.
Da li je ovo možda i prvi korak ka razbijanju duopola, vladavine dveju partija, Konzervativne i Laburističke? Teško je više i znati ko je ko. Sve isto misle, za isto glasaju a razlike su potpuno nebitne, kozmetičke prirode. Je l‘ im zato smetaju diskusije i podele? Kome, dakle, smetaju te navodne podele i zašto? Pa zar nije i sam parlament tako sazdan da pozicija sedi levo, a opozicija desno, odnosno obrnuto?
Simbolična je to ilustracija pluralizma (dualizma, bar) u mišljenju i kontrole vlasti. Podela znači da nisu svu centri moći upakovani u jedan zavežljaj već da postoji mogućnost izbora i različitog mišljenja. No da podsetimo da su ti što se jadaju na podele isti oni koji bez pogovora prihvataju nove nacrte cenzure nezavisnih medija, Iksa, Jutjuba i interneta uopšte. Evropa i Amerika uveliko razrađuju planove za kontrolu protoka informacija – da spreče podele.
Naravno, neinformisani i glupi građani predstavljaju amorfnu i monolitnu i, što je najvažnije, poslušnu masu. Britanskom društvu su potrebne promene koje aktuelna politička konfiguracija ne može da osmisli i sprovede jer bi bile protivne njihovim finansijskim, političkim i strateškim interesima. Vladajuća klasa je kompromitovala demokratski sistem i stavila se u antagonistički položaj u odnosu na sopstvene građane.
Britanci ne vole revolucije niti nagle, iznenadne političke pokrete. Zaziru od promena. Ali istovremeno je to demokratski zrelo društvo koje ume da pravilno proceni trenutak i donese ispravne političke odluke. Setimo se samo kako je Vinston Čerčil dobio rat da bi odmah potom 1945. izgubio izbore. Statistika je tada pokazivala da 83 posto građana ima pozitivno mišljenje o njemu i njegovom radu. A izbore je izgubio.
Džordž Galovej se vratio u parlament i na veliku politički scenu. Svi mediji glavnog toka pišu i govore, prenose izjave vodećih političara i svi su vrlo zabrinuti. Nije to samo jedan čovek i jedna izborna jedinica u predgrađu Mančestera. Pravilno oni čitaju ovaj trenutak i zvone na uzbunu. Dok sad svi čekamo dalji razvoj prilika i pokušavamo da napipamo puls glasačkog tela, Džordž Galovej će nas sigurno uveseliti svojim prisustvom u parlamentu. Ako ništa drugo, biće bar zabavno, to je sigurno.
Nabojša Radić
Izvor: Pečat
