Британски политичар, дисидент и публициста, харизматични Џорџ Галовеј се вратио у парламент. Да подсетимо, родом из Глазгова из шкотско-ирске породице био је и остао најмлађи председавајући Лабуристичке партије Шкотске. Имао је тада само 27 година (1981). Кандидовао се за парламент дванаест пута и био биран седам пута у временском распону од 1987. до данас и то у пет различитих изборних јединица у Шкотској и Енглеској, и све то као члан три партије, прво Лабуристичке (избачен 2003), потом странке Поштовање (2004–16) па најзад сада и као члан Радничке партије Британије на чијем је челу од 2019. године.
Галовеј је изврстан говорник и бескомпромисан борац. Велики пријатељ арапског света и противник ционизма (не признаје државу Израел) често је оптуживан за антисемитизам, што је једна од основних флоскула којима се режимске снаге и медији масовних комуникација служе за дисквалификацију политичких противника. Сетимо се само хистеричне изборне кампање конзервативаца (2019) против тадашњег вође лабуриста Џеремија Корбина.
Галовеј је 2005. године позван да сведочи пред америчким Конгресом како би одговорио на оптужбе да је сарађивао са ирачким председником Садамом Хусеином и од њега примио новац, односно нафту. Галовејов говор том приликом је ушао у анале како политике, тако и реторике, и сврстао га у сам врх британских познавалаца језика и говорништва, раме уз раме са Черчилом и… Стога ћемо део тог говора пренети овде како би било јасно каква опасност сад прети владајућој странци и такозваној опозицији у парламенту и зашто су се толико узбудили.
Супротно вашим тврњама
Галовеј је, дакле, 2005. добровољно спаковао кофере и упутио се у Вашингтон, где је сазваном комитету Конгреса објаснио следеће: „Ја нисам, нити сам икада био, трговац нафтом, нити је ико икада радио у моје име. Никада нисам видео барел нафте, поседовао га, купио, продао – и нико никада то није учинио у моје име… Данас сам овде, али прошле недеље сте ме већ прогласили кривим. Злоупотребили сте моје име широм света, а да ми никада нисте поставили ниједно питање, а да са мном никада нисте контактирали, никада ми нисте писали или телефонирали… И ви то називате правдом? Својевремено сам обзнанио читавом свету да Ирак, супротно вашим тврдњама, није имао оружје за масовно уништење. Рекао сам да, супротно вашим тврдњама, Ирак нема никакве везе са Ал Каидом. Рекао сам да, супротно вашим тврдњама, Ирак нема никакве везе са злочином 11. септембра 2001. Рекао сам свету, супротно вашим тврдњама, да ће се ирачки народ одупрети британској и америчкој инвазији на њихову земљу и да пад Багдада неће бити почетак краја већ само крај почетка. Сенаторе, у свему што сам рекао о Ираку, испоставило се да сам био у праву, а да сте ви погрешили и 100.000 људи је платило животом; 1.600 њих су амерички војници који су послати у смрт због гомиле лажи. Њих 15.000 је рањено, многи од њих су заувек инвалиди.“ Све ово што је Галовеј овде изрекао је истина и то сад сви знамо. Али отићи 2005. године у Вашингтон и све ово скресати у лице локалним политичким мешетарима… за то поред бриљантне реторике треба имати и храбрости.
Пре неки дан је у својој радио-емисији (MOATS) Џорџ коментарисао став Запада о питању Крима. Кажу да Крим, иако је имао референдум, не може да се одвоји од Украјине и да је то противно међународном праву. Како је то могуће, развикао се Галовеј, када су се исти ти из све снаге заложили да се оружаном силом Косово и Метохија одвоји од Србије. Руси су их лепо упозоравали да је то онда преседан и да ће једног дана због тога зажалити. Ево, то је довело до потпуног понижења „Косова“ које сад мора да учествује и на песми Евровизије, завршио је бриљантни Галовеј. За случај утамниченог Џулијана Асанжа, Џорџ каже да је то највећи светски издавач, новинар и љубитељ истине, као и најпознатији и најважнији политички затвореник.
Галовеј је радио и као политички коментатор на руском медију РТ док није забрањен у Британији. Критиковао је пуч у Кијеву 2014. године, а потом је 2022. у том проруском контексту и „читао“ украјинска догађања. Џорџа Галовеја је немогуће ућуткати а тешко је с њим се реторички носити. Када би неко од премијера Ришија Сунака и вође опозиције Кира Стармера направио једног боксера са четири руке, и тај би од Џорџа попио нокаут у првој рунди без икаквих проблема – комбинација кроше-аперкат и патос је загарантован.
Тријумф независног кандидата
Галовеј се овај пут кандидовао у Рочдејлу на место које је остало упражњено смрћу лабуристе сер Тонија Лојда. Рочдејл је иначе традиционално раднички градић од око 220.000 становника (шире подручје) на северној периферији Манчестера. Етнички састав становништва изгледа овако: 74 посто су белци, 18,5 посто Азијци, 3,5 посто црнци. Муслимана, на основу пописа становништва од пре неколико година, има скоро 19 посто.
Галовеј се, дакле, кандидовао за члана парламента у конкуренцији локалних кандидата лабуриста и конзервативаца. Локални лабуриста Ажар Али је муслиман који је јавно подржао Палестинце, што је његова партија окарактерисала као антисемитско понашање које води поделама (divisive, најновија реч да некога политички оцрните и поништите). Али се кандидовао као независни кандидат. Како било, победио је контроверзни Галовеј са 40 посто гласова (12.335) или дупло више од другопласираног независног кандидата Дејвида Талија. Кандидат Конзервативне партије је добио 3.731 глас, а Ажар Али тек 2.402 гласа. Џорџ Галовеј је, дакле, добио дупло више гласова од кандидата две водеће парламентарне странке, лабуриста и конзервативаца. Јак је то сигнал који су послали грађани Рочдејла. Врло јак. И још нешто, овај мандат представља пуномоћје да се палестинско питање врати у парламент на велика врата. Одмах после победе се чврстим погледом обратио камери и рекао: „Кире Стармере (вођа лабуриста), ова победа је за Газу!“
Већ неколико дана касније, 2. марта, Галовеј је на Иксу објавио поруку да је Газа данас морални центар света. Или смо уз децу и њихове мајке, или смо са онима који их убијају. Одежда премијера виси са Ришија Сунака као са патуљастог лопова, каже Џорџ, а Кир Стармер је његов саучесник. Сигнал је, дакле, толико јак да је Сунак нашао за потребно да одмах истрчи испред своје резиденције у Даунинг стриту и обрати се нацији. Потез без преседана и јак показатељ да је паника узела маха. Џорџ Галовеј се вратио у парламент! Па тог човека је готово немогуће контролисати! Није компромитован ни короном, ни вакцинама, ни Украјином, ни имигрантима, ни зеленом агендом, климатским променама… па он ће постављати незгодна питања. Ох, ужаса. Зар питања у парламенту! Баш сад кад нам се највише жури да… да, да шта?
Риши Сунак је најбогатији човек у парламенту и процењује се да је дупло „тежи“ од краља Чарлса Трећег. И даље, Риши Сунак није демократски избран на изборима већ га је на место премијера довела Конзервативна партија унутрашњим политичким маневрима. Тај и такав Сунак је истрчао на кишу и почео да кука и запомаже како је Галовејова победа на локалним изборима више него забрињавајућа, јер смо, рече Риши, у последње време сведоци шокантног пораста екстремистичких испада и криминала и да су протести сада прерасли у застрашивање, претње и планиране акте насиља. Сунак се ту осврнуо на непрестане пропалестинске протесте у градовима широм Британије. И даље је рекао да се јеврејска деца сада плаше да носе школску униформу да не би открила свој идентитет (иду у јеврејске школе), а да су и муслиманке злостављане на улици.
Страх од подела
Риши Сунак је потом закључио да је и британска демократија сада на мети насиља и да се посланици више не осећају безбедно. Дугогодишње парламентарне конвенције су поништене, рекао је, из безбедносних разлога. И коначно, оно због чега је уопште и истрчао на кишу: „Алармантно је да су синоћни избори у Рочдејлу вратили у парламент кандидата који одбацује ужас онога што се догодило 7. октобра, који велича Хезболах и којег подржава чак и расиста бивши лидер Британске националне партије Ник Грифин.“ Онда је Сунак закључио да су на делу снаге које покушавају да нас раздвоје и поделе. Као што видимо, све врло уопштено и увијено у обланде политички коректног речника. Но једна ствар је јасна. Неко је овде у паници.
Вођа такозване опозиције, лабуриста сер Кир Стармер је отприлике изјавио све исто као и Сунак само мало другачијим речима. Тако сложни су били и током короне, о питању наглог повећања стопе смртности, рата у Украјини, у Гази и тако даље. Тако се то ваљда ради у демократији – сложна браћа ће нас далеко одвести.
Најџел Фараж, политичар који је испословао брегзит и који изгледа поново има политичке амбиције, за Галовеја је рекао да је вероватно најбољи говорник кога је икада слушао и да је врло харизматична личност. Фараж сматра, међутим, да ће Галовеј свој дар користити да још више подели земљу. И опет се провлачи тај троп о поделама. Као да се сви британски политичари највише плаше подела. Занимљиво. Но шта им то значи да неко доводи до подела? Зашто је сада потребно монолитно јавно мњење? Зашто баш сада? Продискутоваћемо о томе мало касније.
Да најпре погледамо први интервју који је после избора супер-Џорџ дао несрећном новинару „Скај њуза“. Ишло је то овако: новинар држи микрофон у руци, стоје у неком фоајеу. Питање: Премијер Риши Сунак је управо изјавио да је ваш избор више него застрашујући. Шта кажете на то? Галовеј: Па није му лако, то је разумљиво с обзиром на то да сам до ногу потукао њихове кандидате. Питање (покушај): Али премијер је рекао… Галовеј: Побогу човече, па ради се о малом Ришију Сунаку, немојте ми га овде представљати као да је управо сишао са планине носећи исписане камене плоче (Мојсије)… Зар ја треба да му се дивим? Можда му се дивите ви, ја сигурно не… Ја њега презирем! Па човече, ја сам управо добио демократски мандат од грађана, а Риши Сунак такав мандат није никада нигде добио. О чему ви причате?
И то је онда тако ишло скоро десет минута на велико задовољство и опште весеље окупљених грађана и многих (већине?) испред ТВ екрана. Џорџ Галовеј is back – Џорџ се вратио и спреман је за нове окршаје.
Повратак Џорџа Галовеја на главну политичку сцену је дашак свежег ветра. Као да се политика враћа у парламент, а под политиком подразумевамо отворене аргументоване и јавне расправе. Предуго се све одигравало иза кулиса, по мрачним ћошковима. Одлуке у време пандемије, одбијање да се дискутује о наглом порасту смртности, недостатак дискусије о Украјини, Гази, климатским променама, имиграцији… парламент се претворио у барокни украс, тежак и готово бесмислен, вредан сам по себи и без корелације са стварношћу и грађанима који живе у тој стварности.
И даље, победа кандидата мале партије доноси наду да ће на следећим изборима те мале партије и независни кандидати имати шта да кажу и да ће их грађани прихватити уместо кандидата водећих странака који, сада је то посве јасно, свој посао схватају не тако да представљају интересе своје изборне јединице већ да буду послушни партијски пиони чији је задатак да грађане чине послушнима и потпуно сатру било какав плурализам мишљења.
Да ли је ово можда и први корак ка разбијању дуопола, владавине двеју партија, Конзервативне и Лабуристичке? Тешко је више и знати ко је ко. Све исто мисле, за исто гласају а разлике су потпуно небитне, козметичке природе. Је л‘ им зато сметају дискусије и поделе? Коме, дакле, сметају те наводне поделе и зашто? Па зар није и сам парламент тако саздан да позиција седи лево, а опозиција десно, односно обрнуто?
Симболична је то илустрација плурализма (дуализма, бар) у мишљењу и контроле власти. Подела значи да нису сву центри моћи упаковани у један завежљај већ да постоји могућност избора и различитог мишљења. Но да подсетимо да су ти што се јадају на поделе исти они који без поговора прихватају нове нацрте цензуре независних медија, Икса, Јутјуба и интернета уопште. Европа и Америка увелико разрађују планове за контролу протока информација – да спрече поделе.
Наравно, неинформисани и глупи грађани представљају аморфну и монолитну и, што је најважније, послушну масу. Британском друштву су потребне промене које актуелна политичка конфигурација не може да осмисли и спроведе јер би биле противне њиховим финансијским, политичким и стратешким интересима. Владајућа класа је компромитовала демократски систем и ставила се у антагонистички положај у односу на сопствене грађане.
Британци не воле револуције нити нагле, изненадне политичке покрете. Зазиру од промена. Али истовремено је то демократски зрело друштво које уме да правилно процени тренутак и донесе исправне политичке одлуке. Сетимо се само како је Винстон Черчил добио рат да би одмах потом 1945. изгубио изборе. Статистика је тада показивала да 83 посто грађана има позитивно мишљење о њему и његовом раду. А изборе је изгубио.
Џорџ Галовеј се вратио у парламент и на велику политички сцену. Сви медији главног тока пишу и говоре, преносе изјаве водећих политичара и сви су врло забринути. Није то само један човек и једна изборна јединица у предграђу Манчестера. Правилно они читају овај тренутак и звоне на узбуну. Док сад сви чекамо даљи развој прилика и покушавамо да напипамо пулс гласачког тела, Џорџ Галовеј ће нас сигурно увеселити својим присуством у парламенту. Ако ништа друго, биће бар забавно, то је сигурно.
Набојша Радић
Извор: Печат
