Пише: Ђорђе Рандељ
После Хамсунове смрти први га је помиловао Томас Ман. Писао је да Хамсуново дело само по себи демантује поступке свог аутора. Норвежани му нису заборавили сарадњу са Хитлеровим режимом, али је његово књижевно дело, независно од аутора, поново постало својина целог народа
Било је то негде средином 1943. године када је на адресу остарелог Кнута Педерсена (1859-1952), алијас Хамсуна, највећег норвешког писца и прослављеног нобеловца, на његово имање у Норхолму, право племићко гнездо купљено од хонорара за милионске тираже романа “Благослов земље” стигао први велики поштански пакет. Пакет са књигама.
Нема сумње да су на ту адресу годинама стизали пакети сличне садржине. За тог норвешког чудака и пустињака тешко можемо и замислити да је нешто друго наручивао из великих, удаљених градова, да га је оданде још ишта више интересовало. Овај пакет је, међутим, садржавао нешто што се сасвим мало разликовало од свих претходних, а управо та мала разлика носила је нему поруку разорне садржине и дејства.
И у чему је заправо била та мала, малена, једва уочљива разлика? Један пишчев сународник враћао је Кнуту Хамсуну сва његова дела, протестујући тако због сарадње остарелог романсијера са Хитлером и његовим норвешким следбеником Видкуном Квислингом.
Следећих дана, месеци и година, та се слика понављала. До краја рата, и после рата. Хамсунов дворац пунио се његовим делима, оним истим творевинама, дакле, које су одавде једном и излазиле, одлазиле у велике градове и цео свет, али у једном, рукописном примерку, манускрипту. Или машинопису, у најбољем случају. Ове повратне и мултиплициране пошиљке постепено су пуниле и затрпавале Хамсунов дворац: затрпавале дневну собу и трпезарију, затрпале кухињу, ходнике и предсобља, преливале се у подруме, предворја, трем и двориште, прекриле потом и двориште, и врт, и цветне леје и колски пролаз све до гвоздене ограде према главном путу. Лежале су ту нераспаковане кроз сва четири годишња доба, покисле, расквашене, промрзле, искаљане, натруле, потклобучене, нагужване и већ са интензивним киселкастим мирисом труљења и распадања. А међу њима је умирао остарели и полудели геније, полуслеп и већ потпуно глув, али бритко свестан казне својих сународника, казне чијој страхоти па чак и лепоти нема примера у целој историји књиге и историји света истовремено.
Надживео је, нажалост, и стрељане норвешке родољубе, и свог хероја Адолфа Хитлера, и слом планираног “хиљадугодишњег Рајха”, и сна о пангерманској Европи у којој је за своју Норвешку видео значајно место, и умро тек 1952, у 93. години своје старости.
За такав чин велеиздаје Срби би га стрељали на “дан ослобођења”, Руси и Кинези исто, али би му зацело пуцали у потиљак, Италијани би га зацело, као свог Дучеа, за ноге обесили, Шпањолци, по свом обичају већ, спалили на ломачи. Турци би га везали “коњ’ма за репове” и растргли, “раскинули начетворо”, или бар свиленим гајтаном удавили, Бугари жива на ражњу испекли, Хрвати закуцали ексер у главу… А Норвежани су му поштом послали његове књиге.
Да ли је та казна била лакша или тежа од напред набројаних? Ја на страшнију нисам наишао у целокупној историји литературе.
А најтужнија у целој овој причи је чињеница да Кнута Хамсуна у колаборацију са најцрњим злом овог века, а ваљда и целе познате историје, није одвукао конформизам. Већ одавно је он био и богат и славан, повучен и стар и могао је комотно да се склони у Енглеску, заједно са норвешким краљем и владом, или да у свом дворцу сачека пет-шест година док се сво то зло не истутњи. Али он се свесно, с почетка чак и одушевљено залагао, просто се нудио, наметао овом злу које би се данас звало Нови светски поредак, баш као и његов сународник по чијем ће имену време и историјско памћење исковати једну од најсрамнијих речи – квислинг, антономазијски назив за сарадника фашистичког окупатора у Другом светском рату, који су касније понели и маршал Петен, Јон Антонеску, Јожеф Тиса, Пјер Лавал, Лео Рупник… или Анте Павелић.
Кнут Хамсун, додуше, никад није ни био претерано нормалан. Још у својим првим романима, од којих нас данас дели цело столеће (“Глад” 1890, “Мистерије” 1892, “Пан” 1894. године), његов главни јунак, тј. он, пречесто се повлачи дубоко у шуму да гледа мраве, или вечерње звезде, или по мрклом мраку сатима слуша како падају шишарке. А ако девојци закаже састанак на пропланку поред неког потока, он на тај састанак дође неколико сати раније и чекање прекраћује тако што из џепа извади марамицу, покваси је у потоку, окачи на грану, легне на траву с рукама под главом и гледа како се марамица суши. Па иако нам остаје дужан за мотивацију тих и таквих поступака и аранжмана све то код Хамсуна “држи воду” јер је испричано тако како је испричано, а испричано је, чини ми се, како то нико на свету није био кадар на почетку века.
Антисемита Кнут Хамсун сигурно није био. Не само његови обожаваоци, него и блиски и искрени пријатељи били су многи Јевреји: Штефан Цвајг, Андре Жид, Хенри Милер, Иља Еренбург, Егон Фридел… Овај последњи је и писао о Хамсуну као о – Хомеру нашег доба. Али како онда објаснити да га је нацизму привукао баш онај најогавнији огранак volkisch (фолкиш)-националиста, који је програмски славио “архаични свет земљорадника, здружених љубављу и расом и сједињених обожавањем бога сунца”? Повратак том свету за њих је био могућ тек победама над силама зла (Јеврејима, наравно, и јеврејским банкарима) које су разориле то примитивно, срећно немачко друштво изумима модерног доба: капитализмом, демократијом, фабрикама, банкама, берзом и уопште (веле)градским начином живота.
А Хамсун проповеда још 1928. године: “Напредак – шта би то имало да буде? Да се путевима возимо све брже? Не… Напредак, то је мир телу и неопходна душевна смиреност. Задовољство у човеку – то представља људски напредак.”
Ју Несбе: Мајстор трилера који је грешком стигао у Београд, а из љубави му се стално враћа
Кроз све године Другог светског рата славни нобеловац писао је похвале Адолфу Хитлеру и политици (политици?) фашистичке Немачке у уводницима водећих норвешких листова и убеђивао норвешку младост да се одупире тада масовној и атрактивној регрутацији у илегални покрет отпора. И то је, захваљујући ауторитету свог књижевног “минулог рада” чинио с огромним успехом, уверен да је његовом народу највећи противник “британски империјализам”.
Поуздано се зна да је приватно утицао да се на стотине норвешких родољуба пусти из немачког затвора, тик пред стрељање, али шта то значи у земљи са три милиона становника и 10.260 жртава у Другом светском рату, поготово ако се на други тас историјског кантара стави његова јавна делатност, која је тада одјекивала Европом.
У сред оне страшне 1943. године Кнут Хамсун је учествовао на конгресу писаца у Бечу, а затим га је Хитлер примио у својој чувеној планинској кућици. Разговор је, кажу, трајао више од 45 минута, дијалог једног клинички глувог човека и другог вазда глувог за туђа мишљења. Остало је ипак забележено да је Кнут Хамсун био једини Хитлеров саговорник током целог Другог светског рата који се усудио да прекине чувене фирерове монологе, и то – три пута. А једном се нагнуо преко стола и упиљио у Хитлерове педантно изгланцане ципеле: “Имате одличне ципеле, господине рајсхфиреру”, рекао му је, “где сте их набавили?”
Ја, међутим, мало држим до његова три упада у фиреров монолог, којима је можда повод био и Хамсунов оштећени слух, па и до лудачког фиксирања ципела високог сјаја, јер је одмах после ове историјске посете на адресу Јозефа Гебелса стигло једно Хамсуново топло писмо велике захвалности за све пријатности које је доживео на путовању кроз велику Немачку. Уз то писмо норвешки великан је Гебелсу на дар послао и своју Нобелову медаљу.
После Хамсунове смрти први га је помиловао Томас Ман. Писао је да Хамсуново дело само по себи демантује поступке свог аутора. Норвежани му нису заборавили сарадњу са Хитлеровим режимом, али је његово књижевно дело, независно од аутора, поново постало својина целог народа. Ако су га у најтежем и најосетљивијем тренутку, кад је у свим родољубима требало пробудити и учврстити морал, Норвежани онако живописно одбацили, после његове смрти су га поново пригрлили.
Штампају га, читају и воле.
Против тог дела био је изгледа само Кнут Хамсун.
Извор: Феномени
