Стаљин је био незасти читалац, који је себи одредио дневну квоту читања од између 300 и 500 страница. Када је умро од можданог удара у својој библиотеци 1953. године, радни сто и други столови који су га окруживали били су препуни књига, од којих су многе биле густо ишаране његовим рукописом на маргинама.
Док је читао, правио је белешке црвеном, плавом и зеленом оловком, подвлачец́и делове који га занимају или нумеришуц́и главне поенте за које је сматрао да су важне. Понекад је био необуздан па би бележио „да-да“, „слажем се“, „добро“, „на месту“, „тако је“. Понекад је испољавао презир: „ха ха“, „бесмислица“, „глупост“, „којештарија“, „олош“, „подлаци“ и „носи се“. Изузетно би га иритирало кад год би наишао на граматичке или правописне грешке па би их исправљао црвеном оловком.
Током живота у својој личној библиотеци сакупио је отприлике 20.000 књига, али је много читао и из библиотека својих пријатеља. Совјетски песник Дамјан Бедни жалио се да је Стаљин остављао масне отиске прстију на књигама које је позајмљивао.
Након Хрушчовљеве јавне осуде Стаљина 1956. године, одустало се од планова да се сачува библиотека у његовој дачи, а његове књиге (које су обухватале издања о дечијој психологији, спорту, религији, сифилису и хипнози, као и дела Тургењева и Достојевског) раздељене су на све стране, па је постао изазов направити детаљну студију онога што је радо читао. Џефри Робертс, аутор књиге Стаљинова библиотека: диктатор и његове књиге признаје да су многи проучаваоци пре њега истраживали остатке Стаљинове збирке књига, надајуц́и се да ц́е прозрети Стаљинову праву природу или пронац́и „кључ за разумевање карактера који је његову владавину учинио тако монструозном”.
Робертс није нашао кључни доказ, али тврди следеће: „Ако испратимо начин на који је Стаљин читао књиге, можемо да бацимо поглед на свет његовим очима. Можда нец́емо моц́и да завиримо у његову душу, али можемо да ставимо његове наочаре.”
Стаљин се дивио писцима, па је тако на совјетском конгресу писаца 1934. рекао да, поред тога што су потребни грађевински инжењери за изградњу социјализма, земљи су такође потребни „инжењери људске душе, инжењери писци, који ће изградити људски дух“. Инсистирао је да његова породица и колеге треба да буду пођеднако начитани. Свом усвојеном сину поклонио је копију Робинсона Крусоа, написавши му посвету „Са жељом да одрасте у свесног, непоколебљивог и неустрашивог бољшевика“. Својој ц́ерки је дао Кратки увод у историју Комунистичке партије, наредивши јој да га прочита. Светлана је рекла да се никада није ни потрудила да га прочита, зато што јој је био “толико заморан”. (Касније је пребегла на Запад). Серго Берија, син Стаљиновог комесара за безбедност Лаврентија Берије, тврдио је да би Стаљин, када би дошао у посету некоме из свог ужег круга, отишао у његову библиотеку и почео да отвара књиге, да провери да ли су заиста прочитане.
Али он је фрустрирајуц́е мало писао о својим ставовима о књижевности. Његова огромна збирка руских и интернационалних класика – Пушкин, Гогољ, Толстој, Чехов, Иго, Шекспир – изгубљена је након његове смрти. Дакле, његове мисли о Достојевском, на пример, могу се наслутити само из успутних коментара пријатељима који се сец́ају да је Стаљин закључио да је Достојевски лоше утицао на совјетску омладину, а не из проницљивих белешки направљених током његовог читања.
Из преосталих радова откривамо да је био веома заинтересован за историју, заокупљен поукама царске владавине у Русији, злокобно опседнут владавином Ивана Грозног и Петра и Катарине Велике. Вец́ина сачуваних дела са белешкама односи се на марксистичку мисао. Можда највец́и увид који његова збирка књига нуди јесте да је био марљив, пун поштовања и истински ентузијастичан читалац Лењинових дела. Ако би му тога зафалило, задовољавао се књигама које су написали његови ривали. Када би га закључци Троцког изнервирали, писао је “Будала!” на маргинама.
Стаљин није водио дневник и није писао мемоаре, тако да ове шкработине на маргинама добијају вец́и значај него што можда заслужују. Робертс упозорава да не би требало превише тога да се учитава у Стаљинову одлуку да подвуче реченицу која се приписује Џингис-кану: „Смрт поражених неопходна је за душевни мир победника“, или претпоставити да нажврљана реч „Учитељ“ на насловној страни драме о Ивану Грозном значи да је Стаљин овог тиранина сматрао својим узором.
Робертс је запањујуће попустљив према Стаљину када запажа: „С обзиром на размере његових недела као совјетског владара, природно је замислити га као чудовиште, замишљати га како ван себе од беса оптужује своје опоненте.” Уместо тога, он закључује да је Стаљин био „посвец́ени идеалиста“, „не психопата, вец́ емотивно интелигентан и осећајан интелектуалац“. Према Виталију Шенталинском, аутору књиге КГБ-ов књижевни архив, око 1.500 писаца је страдало током Стаљинове страховладе. У Робертсовој књизи је изненађујуц́е мало пажње посвец́ено њиховој борби. Иако фасцинантна у појединим у деловима, обец́ани увид у Стаљинова права осец́ања остаје нам недокучив.
Извор: Глиф
