Циљ је да се подрије биолошка подела људи на природне полове, односно мушкарца и жену, те да се подстичу пре свега младе особе да експериментишу с разним облицима сексуалности и да мењају идентитете
Још пре пет-шест година пријатељ који предаје на универзитету у Калифорнији, испричао ми је да на првом часу у семестру најпре мора да пита своје студенте како треба да им се обраћа. Неки су, наиме, цис-нешто, други су мушко на путу ка женском, а трећима мора да се обраћа са „они“ и тако даље. Дакле по савременој моди није важно да им запамти име већ „родни идентитет“.
У исто време у Европи је беснео идеолошко-вредносни рат управо око ових помодних и екстремно опасних идеја што се све слило у сукобе око ратификације такозване Истанбулске конвенције. Ради се о Конвенцији савета Европе која је први међународни документ који уводи „дискриминацију на основу рода“, при чему се „род“ прецизно дефинише као социјални конструкт, а не као биолошка категорија. Док је у Западној Европи упркос побуни људи у Француској нпр. овај документ глатко усвајан и имплементиран преко закона, стратегија, система образовања и социјалне политике, Источна Европа се масовно побунила против нечега што је препознато као нови или квир комунизам, који фундаментално подрива породицу, традицију, веру и саму идеју човека, мушкарца и жене. Десетак држава је није ратификовало, Турска је прва изашла из Конвенције (као и са Евровизијског такмичења које је препознала као чисту квир пропаганду), Пољска је то најавила, а у низу других земаља где је некако ратификована воде се прави културни ратови око закона и имплементације јер је свима јасно да је обичном народу мука од ових лудила и да све то гура Брисел преко корумпираних и уцењених делова интелектуалне и политичке елите (уз мањи број њих који стварно у то верују). Трагедија је што се све то гура под маском наводне борбе против насиља.
Суштина читаве ове нове, родне, трансродне или квир идеологије јесте подстицање сексуализације читавог друштва и истицање тих идентитета као важнијих од свега другог. Циљ је да се подрије биолошка подела људи на природне полове, односно мушкарца и жену, те да се преко популаризације интерсексуалности, слободе сексуалног избора и идентитета подстичу пре свега младе особе да експериментишу с разним облицима сексуалности и да мењају идентитете.
Посебно су на удару тинејџери у време кад им дивљају хормони и кад уз пропагандне подстицаје може свашта да им падне на памет. Популарна култура и друштвене мреже уз обилату подршку корпорација и фондација гурају све ово, а државе и закони уводе могућност у неким земљама да и деца предшколског узраста почну да добијају хормонску терапију и улазе у „процес транзиције“, односно промене биолошког пола што у нешто каснијем добу укључује и операције. Многи тиме бивају трајно оштећени и кад одрасту и желе да се врате природном полу, то више није могуће и не могу да имају децу. Родитељи који покушају да зауставе ово трајно оштећење бивају кажњавани, одузимају им децу, а све више се забрањује школама да такве промене код деце пријављују родитељима.
Свеукупно, реч је о броју особа који је далеко испод једног процента популације, али због њих наводно комплетно друштво, институције, па и језик и култура једног народа морају да се мењају. Србија је добар пример како ова агенда напредује корак по корак упркос огромном незадовољству народа, верских заједница и огромне већине становништва. Конвенција је ратификована 2013. а онда је почело гурање Закона о родној равноправности иако је претходно усвојен Закон о равноправности полова. Он је најпре одбачен 2015. јер је Секретаријат за законодавство упозорио да категорија рода не постоји у нашем Уставу. Затим је пропао други покушај 2018. да би га под окриљем короне и једнопартијског парламента влада брзопотезно усвојила пре две године. Он треба да почне да се примењује од следеће године и њиме се на тоталитаран начин, уз претње санкцијама, уводи такозвани родно сензитиван језик против ког је устала и Црква, и Матица српска и све катедре и удружења српског језика. Научницима ће бити онемогућено да објављују и биће кажњавани ако не користе овај вештачки језик.
Прошле године смо зауставили увођење ове пропаганде у уџбенике биологије за осми разред основне школе, но Министарство господина Жигманова за јесен најављује и нови закон о родним идентитетима. Дакле, уместо два џендера сад ћемо вероватно да добијемо ширу палету „родова“ па ће и наши професори морати да почну да раде као колега са почетка текста.
Треба наравно приметити да се пропаганда овога што је супротно здравом разуму води преко низа агресивних медија као што је Нова С, па се онда и државне институције прилагођавају њиховим смерницама уместо да поштују закон. То се видело недавно у случају несрећно настрадалог младића Ђорђа Миливојева кога су упорно медији представљали као „трансродну тиктокерку Ноу“ па се томе у свом саопштењу потпуно противзаконито прилагодило и тужилаштво иако никаква легална транзиција није извршена. Штавише, то је у медијима представљено као фемицид?! И то је у складу са идеологијом коју гура Истанбулска конвенција која разликује породично насиље од родног насиља које је резервисано само за жене жртве и кажњава се драстичније од породичног. Конвенција подстиче разводе и налаже забрану медијације између брачних партнера.
Да закључимо. Такозвана (транс)родна или квир идеологија која стоји иза читавог овог пакета систематског разарања језика, традиције, породице, вере и у крајњем исходу биолошког опстанка једног народа јесте идеолошка мода коју под наводном заштитом мањинских група гурају владари савременог света, корпорације, политичке елите и бриселска бирократија. Та идеологија је насилна, тоталитарна и опасна по свако друштво у коме се зацари што показују катастрофални демографски резултати западних земаља у којима она влада. Уместо наводне одбране права мањине треба говорити о насиљу над већином и свима онима који се против ове идеологије побуне.
Мађарска и Пољска воде рат с Бриселом око овога, а доказ да је могуће почети са ослобађањем од тога јесте недавна одлука Русије да забрани промену пола сем у екстремним случајевима.
Закон о родној равноправности налази се пред Уставним судом Србије. Чекамо њихову одлуку о (не)уставности која ће имати фундаменталне правне, политичке, и идентитетске последице.
Опрема: Стање ствари
