Staljin je bio nezasti čitalac, koji je sebi odredio dnevnu kvotu čitanja od između 300 i 500 stranica. Kada je umro od moždanog udara u svojoj biblioteci 1953. godine, radni sto i drugi stolovi koji su ga okruživali bili su prepuni knjiga, od kojih su mnoge bile gusto išarane njegovim rukopisom na marginama.
Dok je čitao, pravio je beleške crvenom, plavom i zelenom olovkom, podvlačeći delove koji ga zanimaju ili numerišući glavne poente za koje je smatrao da su važne. Ponekad je bio neobuzdan pa bi beležio „da-da“, „slažem se“, „dobro“, „na mestu“, „tako je“. Ponekad je ispoljavao prezir: „ha ha“, „besmislica“, „glupost“, „koještarija“, „ološ“, „podlaci“ i „nosi se“. Izuzetno bi ga iritiralo kad god bi naišao na gramatičke ili pravopisne greške pa bi ih ispravljao crvenom olovkom.
Tokom života u svojoj ličnoj biblioteci sakupio je otprilike 20.000 knjiga, ali je mnogo čitao i iz biblioteka svojih prijatelja. Sovjetski pesnik Damjan Bedni žalio se da je Staljin ostavljao masne otiske prstiju na knjigama koje je pozajmljivao.
Nakon Hruščovljeve javne osude Staljina 1956. godine, odustalo se od planova da se sačuva biblioteka u njegovoj dači, a njegove knjige (koje su obuhvatale izdanja o dečijoj psihologiji, sportu, religiji, sifilisu i hipnozi, kao i dela Turgenjeva i Dostojevskog) razdeljene su na sve strane, pa je postao izazov napraviti detaljnu studiju onoga što je rado čitao. Džefri Roberts, autor knjige Staljinova biblioteka: diktator i njegove knjige priznaje da su mnogi proučavaoci pre njega istraživali ostatke Staljinove zbirke knjiga, nadajući se da će prozreti Staljinovu pravu prirodu ili pronaći „ključ za razumevanje karaktera koji je njegovu vladavinu učinio tako monstruoznom”.
Roberts nije našao ključni dokaz, ali tvrdi sledeće: „Ako ispratimo način na koji je Staljin čitao knjige, možemo da bacimo pogled na svet njegovim očima. Možda nećemo moći da zavirimo u njegovu dušu, ali možemo da stavimo njegove naočare.”
Staljin se divio piscima, pa je tako na sovjetskom kongresu pisaca 1934. rekao da, pored toga što su potrebni građevinski inženjeri za izgradnju socijalizma, zemlji su takođe potrebni „inženjeri ljudske duše, inženjeri pisci, koji će izgraditi ljudski duh“. Insistirao je da njegova porodica i kolege treba da budu pođednako načitani. Svom usvojenom sinu poklonio je kopiju Robinsona Krusoa, napisavši mu posvetu „Sa željom da odraste u svesnog, nepokolebljivog i neustrašivog boljševika“. Svojoj ćerki je dao Kratki uvod u istoriju Komunističke partije, naredivši joj da ga pročita. Svetlana je rekla da se nikada nije ni potrudila da ga pročita, zato što joj je bio “toliko zamoran”. (Kasnije je prebegla na Zapad). Sergo Berija, sin Staljinovog komesara za bezbednost Lavrentija Berije, tvrdio je da bi Staljin, kada bi došao u posetu nekome iz svog užeg kruga, otišao u njegovu biblioteku i počeo da otvara knjige, da proveri da li su zaista pročitane.
Ali on je frustrirajuće malo pisao o svojim stavovima o književnosti. Njegova ogromna zbirka ruskih i internacionalnih klasika – Puškin, Gogolj, Tolstoj, Čehov, Igo, Šekspir – izgubljena je nakon njegove smrti. Dakle, njegove misli o Dostojevskom, na primer, mogu se naslutiti samo iz usputnih komentara prijateljima koji se sećaju da je Staljin zaključio da je Dostojevski loše uticao na sovjetsku omladinu, a ne iz pronicljivih beleški napravljenih tokom njegovog čitanja.
Iz preostalih radova otkrivamo da je bio veoma zainteresovan za istoriju, zaokupljen poukama carske vladavine u Rusiji, zlokobno opsednut vladavinom Ivana Groznog i Petra i Katarine Velike. Većina sačuvanih dela sa beleškama odnosi se na marksističku misao. Možda najveći uvid koji njegova zbirka knjiga nudi jeste da je bio marljiv, pun poštovanja i istinski entuzijastičan čitalac Lenjinovih dela. Ako bi mu toga zafalilo, zadovoljavao se knjigama koje su napisali njegovi rivali. Kada bi ga zaključci Trockog iznervirali, pisao je “Budala!” na marginama.
Staljin nije vodio dnevnik i nije pisao memoare, tako da ove škrabotine na marginama dobijaju veći značaj nego što možda zaslužuju. Roberts upozorava da ne bi trebalo previše toga da se učitava u Staljinovu odluku da podvuče rečenicu koja se pripisuje Džingis-kanu: „Smrt poraženih neophodna je za duševni mir pobednika“, ili pretpostaviti da nažvrljana reč „Učitelj“ na naslovnoj strani drame o Ivanu Groznom znači da je Staljin ovog tiranina smatrao svojim uzorom.
Roberts je zapanjujuće popustljiv prema Staljinu kada zapaža: „S obzirom na razmere njegovih nedela kao sovjetskog vladara, prirodno je zamisliti ga kao čudovište, zamišljati ga kako van sebe od besa optužuje svoje oponente.” Umesto toga, on zaključuje da je Staljin bio „posvećeni idealista“, „ne psihopata, već emotivno inteligentan i osećajan intelektualac“. Prema Vitaliju Šentalinskom, autoru knjige KGB-ov književni arhiv, oko 1.500 pisaca je stradalo tokom Staljinove strahovlade. U Robertsovoj knjizi je iznenađujuće malo pažnje posvećeno njihovoj borbi. Iako fascinantna u pojedinim u delovima, obećani uvid u Staljinova prava osećanja ostaje nam nedokučiv.
Izvor: Glif
