У разговору за наш портал, пјесник Марко Бачановић говори о „Кадишу за Сарајево“ – својој најновијој књизи насталој из тишина и сјенки – о граници херметизма и историјског свједочанства, о Петру Зимоњићу и Ивану Шарићу као архетипима мучеништва и демонског избора, о профашистичком ревизионизму од Лавова до Мостара, те о Сарајеву као метафори нестајања, али и трајања. Његова поезија, каже, није тек записивање зла већ покушај да одсуство и празнина постану споменици гласнији од сваког камена и ријечи.
Разговарао: Војислав Дурмановић
Поезија коју си скоро објављивао ме умногоме подсјећа на обраде историјских мотива Ивана В. Лалића, тог великог миритеља старог са новим, а сонетном формом и разуђеном лексиком на Скендера Куленовића, за кога је писано да је рудар наших најгушћих језичких зона, док обилује историографским реминисценцијама. Како је дошло до тога да својом поетиком премошћујеш херметизам са документованом историјском истином?
Одлично запажање које ме помало затекло неспремног, јер морам признати да о бројним димензијама властитих пјесама и већих цјелина – кула које од њих градим, успијем вјеродостојно промислити тек касније, онда када се материјал већ помало пресамити. А када то слегнуће полако зачну запљускивати воде заборава, е онда се јављају и могућности читања властитог као туђег, јер у свим убрзањима и рашчеречењима свакодневнице, често ни у огледалској рефлексији не успијем препознати оног себе који је још тог дана нешто заумио или учинио, а камоли интроспективно – оног тамо који је прије неког времена био створитељем поједине синтагме, стихова или читаве књиге. Слично је и са историјским документаризмом. Мијењају се објективи у опскурној камери политичких стварности, што се директно одражава и о примарна чула као најчешће границе до које махом конформистички појединац успије што мишљу и словом, а што твором да добаци. Тиме и суд пјесничке правде остаје вјероватно и једини којем је потпуно свеједно да ли се нешто десило овако или онако, јер се на то очиње, ушиње и „чињенично” ослања и најмање, а примарно на своје властито интуитивно поимање знакова и њихових преображења у симболе.
Овдје се, а јасно се и сјећам, радило више о једином филтру кроз који ми је уопште успјело прокапнути сву ту застрашујућу меласасту накупину исписивања људског зла, а која је прокуљавала из сваке од пјесама као да је и даље жива, и једно сам се вријеме, а што се тиче уопште начина довршавања и обликовања књиге (а на начин да што прије од ње убјегнем), осјећао у потпуном безизлазу – ако желиш: у њу затворен „херметички“, јер таква тема ипак у својој стравичној тежини неминовно постаје и опсесивна.
Историјски документаризам ускочио је својом пластичношћу дословно као испомоћ, и то једина којом сам, а и то се само надам да јесам, успио излити са папира бар мало муља из тих асоцијативних стихија језивости, а који ће затим завршити у ријекама и њиховим рукавцима гдје им се суштински веома неопрезно покушава дати номенклатура, бројник, те на крају подвући и свести њихов рачун. Зато и кажем да је поткрепљеност историјским истинама за поетско поимање историје веома пипава димензија, али се на неку од њих, а када поетизира макар и најморбидније одређени догађај, ипак морало позвати, бирајући га, понављам, посве интуитивно.
Јер понестане убрзо и лексике. Прођете десетак пута кроз све варијације на тему садизма и насладе мучењем и убијањем слабијег од себе и кренете рецимо од најсјеверније тачке коју књига мапира (а чини ми се да је то Рига), па до најјужније (а која је сасвим сигурно Сарајево) – као да сте прошли кроз индиго папир – варијација на тему све је мање, а у тој свеопштој банализацији и индустријализацији насиља, тиме и обесмишљавању самог чина умирања (као врхунца постојања) и сам херметизам је морао да попусти, јер је од самог почетка потпуно јасно какву то мисаону асоцијацију једино и може изазвати код читаоца. Рецимо да је историја, а како год је ко тумачио (јер чак ни оне потпуно ревидиране још увијек нису побјегле од епитета „стравичности“), и најбољи интерпретатор свега онога што сложена лексика настоји да сугерише.
Ако бисмо Лалићев херметизам узели више као филозофско-симболички, а Куленовићев као егзистенцијалистичко-лингвистички, онда бих Кадишу за Сарајево, мада ми је као аутору о томе јако тешко говорити, поготово овако на још увијек свјеже, ипак приписао натуралистичко прокапнуће из истог и утон у потпуну баналност ништавила које преостаје, гдје је све поништено, тиме и објашњено те остављено на вјетрометини, а најчешће и без знака и спомена да је ту икада ишта и постојало.
Но затим и одсуство знака може бити пуно већи и говорљивији симбол од његовог јасног присућа. Једнако тако и споменик. Кадиш за Сарајево потекао је, рецимо, далеко више из тишина и одсустава, него из сјећања и докумената остављених на лицима мјеста која сам походио, а на којима сам тражио и ослушкивао.
Неко би рекао, а није да је ико досљедно и порекао, да празнина једино и постоји и да су ту гдје стојиш у овом или било којем тренутку, а отвориш ли своје унутрашње око – заправо и свјетови сви. Моје се, могуће је, отворило управо на оне којих својој очитости и неспомињању више нема; или их је ипак само прекрила густа густа магла!?
Пјесмама о исповједништву сарајевског митрополита Петра Зимоњића, налик на страдање Светог Стефана (као што је забиљежио др Војислав Кецмановић) и цинизму надбискупа врхбосанског и усташког идеолога Ивана Шарића суочаваш два, дало би се рећи библијска архетипа. Не гложе ли се и препиру они у свакој заједници и традицији, као они вукови из индијанске легенде?
Не бих баш рекао да се ради о библијским, па ни архетипима у умјетничким смисловима ријечи. Барем ми то није бивала намјера, колико год би можда и наслов пјесме дао наслутити другачије. Што опет не значи да управо тако није испало у некој од безбројних могућности читања. Зимоњић јесте проглашен свештеномучеником, но није и да нам је сведоступно знање о томе какав је човјек заправо у својим дубокостима био, једнако као и они који су о његовом животу приповиједали!? Но у овом контексту то заиста није ни битно. Његова смрт несумњиво јесте мученичка, али за ту квалификацију му није потребан печат институције. Довољно је било и ових неколико Кецмановићевих редова – свједочанство у посредности. Довољно би било чак и афирмативно, а бестидно свједочанство оних који су у раскалашном одобрењу бацали камење или пљувачне прскотине у његовом правцу. Па и да одсуствује било какво свједочанство, опет је чињеница да је Јован Зимоњић, монашког имена Петар, православни епископ, спроведен од стране сарајевских, а убијен од стране личких усташа, страдао у мучеништву, као један од многих. Ни мање, а ни више важан, осим што за некога представља симбол. Ми на крају крајева не знамо и не можемо говорити ни какав је, а у разнородности постојања, као особа био Иван Шарић, па без обзира и на сву нам познату монструозност његовог проповиједања и дјеловања. Шпанске часне сестре, а које вјероватно посебно, у смислу разумљивости, не дотиче податак о његовој усташкој прошлости и садашњости, описују га као благодушног и сусретљивог старца. И није нимало светохулно тим сестрама и повјеровати, што опет не мијења трајан биљег који је својим недјелима сам на себе утиснуо. Пјесме „Виа долороса Петра Зимоњића, митрополита дабробосанског“ и „Надбискуп врхбосански Сатана“ дате су у књизи једна за другом, јер их уједињује знаковит тренутак удеса, у којем Зимоњић, не хтијући под руку са Сатаном, радије бира немати куд до у мученички спровод до ништавила, а затим и светости, док је Шарић итекако имао и могао одабрати, е а да се није наројио и сам на одиозни агломерат који је стихија људског зла изобличена у идеологији оставила пред њиме и његовом паством. Могао је одабрати, могао је учинити, а није, јер једноставно није бивао такве ковине, већ или слаб и престрашен и тек ушушкан у скројену му марионетску одежду (а о чему говоре све његове писаније), а можда је заиста у тој му маскраради бивао и демон зла лично. Посве је небитно.
Е ту већ можемо говорити о архетипима на нивоу симбола, тим прије што се у такво њихово поимање у великој мјери умијешала и данашњица којом сви проходимо, а неки јој покушавају и свједочити. Након посљедњег рата, тијело Ивана Шарића пренесено је из Мадрида и похрањено у крипту Цркве св. Јосипа на Мариндвору (а гдје се налази и данас), уз благослов ријечју цјелокупне врховности Врхбосанске надбискупије, а благослов ћутњом комплетне сарајевске јавности, на челу са тадашњом и сваком наредном влашћу, која се на такву срамоту и свињарију није удостојила ни осврнути. Као да је ријеч о нечему најнормалнијем. Расуте кости Петра Зимоњића леже и даље у велебитским јамама, а да се у Сарајеву, гдје је читав живот дјеловао, ништа, баш ништа о њему не зна или не говори, а камоли присјећа. То не само да су знакови и симболи, већ и врло једноставне и узајамно упоредиве премисе из којих не треба посједовати логички гениј, а да би се извео закључак, најприје о селективности јавног памћења, а затим и о расистичкој обојености читавог једног јавног друштвеног узорка, који се, којег ли чуда, том својом селективношћу компатибилно реферише на Нирнбершке законе. Да се разумијемо, није се над Сарајевом (у далеко ширем спектру појма од самог топонима) у том смислу збио нимало једрији мрак, него над многом другом средином прегаженом стихијом Холокауста, а у којој се истог такође, из сличних разлога више нико не жели сјећати. Рекао бих чак и да је доста безазленији и далеко лакше растјерив, е када би само неко релевантан у њему то и зажелио. Када би га неко примијетио и када би неко можда јасније учио и знао о томе, а не од самог спомена теме панично окретао и мисао и слово. Једнако се дешава у свим балканским државицама, једнако у читавој Источној Европи. Но ја сам тек позван да говорим о ономе што познајем и што безпосредно могу да приосјетим, разумијем и критикујем. А као човјек из Сарајева који се родни град труди познавати управо онаквог какав јесте, суочавати притом му ругобу са красотом, те као неко ко данас живи у Источној Европи, па и њоме путује и спознаје постојеће и одумрле културе и етносе, усудио сам се управо толико и нимало више књигом и да обухватим.
Ако вјерске институције, а поготово њихови главари, а најчешће, изузев ријетких, ни њихови одметници, нису у стању да се па и по цијену анатеме и прогона разрачунају са добро знаном и историјски поткрепљеном демонологијом везаном за њихове редове, а показује се да су заиста недорасли, онда не знам како икада више узети за озбиљно ма једно слово њихових гласноговорника, а како год неко гледао и постављао се у односу на феномен оностраног и необјашњивог.
У том смислу, а ако си управо на то мислио, пада у воду и симболика вјерских старјешина као завијајућих вукова у правцу небеси, односно као духовних посредника и мȍстāра међу димензијама постојања. Како онда, а тако и данас.
Као и у знаменитој поеми Јевгенија Јевтушенка о покољу на Бабином Јару (на чији текст је Шостакович компоновао Тринаесту симфонију) са којом полемишеш на неколико места, и твоје мапирање људских зала сеже до данашњице, димензија сећања, сила мракобесја и ентропије које насрћу на легат жртава антифашистичке борбе: томе што је Бранко Миљковић у циклусима посвећеним НОБ-у опевао симболом ,,крви која светли” прети помрачење. Алудираш ли на појаву профашистичког ревизионизма који је, чини се, зацарио од Лавова до Мостара и како нам, неко рече, Берлински зид паде право на главу?
Рекао бих да је опсег захваћења пронацистичког ревизионизма далеко далеко шири и било би чак и разумљиво и сасвим санабилно, е када би и тај Лавов или тај Мостар, које спомињеш као експоненте, а гдје је то можда тек веома очито, била оригинална земљишта из којих је исклијао њихов данашњи мракобјесни троскот. Било би добро и да то има икакве везе са украјинским, хрватским или неким иним патриотизмом, јер узмемо ли да су ти и слични градови носиоци до зла бога компликованог историјског наслијеђа, није ни неочекивано да у различитим епохама било шта од тога повремено испливава на површину. Чак је донекле и природно да се ирационалне страсти нереализованих људи (а каквих је увијек већина) повремено нагомилавају, ускомешају и класификују у екстремистичким контекстима. Мислим да је кључно питање заправо припрема терена за људску нереализованост (читај пљачка и пустошење земље; дисолуција школских система…), а то је процес који се врло ријетко одвија у рату, већ махом у миру и чији су резултирајући покољи тек кулминирајући тренутак, а након чега долази фаза жетве, у којем се преко мртвих тијела остварује обилата корист, и то управо далеко већа него што би се од живих људи – топовских месишта могла исцрпити за три њихове егзистенције и вијекове њиховог поробљавања и искориштавања. Умјесто да им освајаш земљу и буквално их потчиниш и поробиш, једноставније је и далеко повољније учинити их економски зависним, те давати им малкице, некад и дословне оглодке од костију, и истовремено их држати кроткима, а вјечито препаднутима и запетима да на најмању искру, тако излуђени и нереализовани, буду спремни дати својим животима макар и онај најсировији смисао борбе за имагинарни концепт отаџбине. Другим ријечима, произвести онај гнусни и милитантни облик патриотизма као ултимативног убјежишта изгубљених маса, а којем легло уопште није у љубави према својој, већ једино и искључиво у мржњи према иној култури. И мало помало та маса постаје обликована, затим и критична, те ће милом или присилом бити рада поћи и гинути за нечији профит. И ништа друго. Једној од таквих, и то у полумилионском износу, свједочили смо недавно рецимо на Томпсоновом концерту, ако се та одурна дрека уопште тако може назвати. Као у некаквом демонском церемонијалу, у једноме стопљеноме гласу скупа са својим кумиром, потпуно пригодно загрнутим у црно, пјевају о клању и црвеним ријекама туђе крви. И ти су људи већ одавно жртвовани, а да се у јавности томе, изузев ријетких, нико више не ишчуђава. Са њима таквима жртвована је и њихова patria, јер не постоји напросто ниједна димензија, историјска или нека јој паралелна, у којој такве слике бивају зачетак било чега изузев ултимативног расапа и самоуништења властите културе. А оне крајње и дословне људске жртве, као што рекох, ту су само шлаг на торти и што их је више, то је и профит на њима већи. Отуд и та одурна и морбидна игра бројевима и њихово нагомилавање у циљу управљања ума на најсировију и најјефтинију емоцију. Као да је сам број битнији од стравичне чињенице као посљедице и њезиног претходног узрока, а који ће обично прекрити магла.
Једновремено, исти ти људи читаво вријеме живе под номеном слободе кретања и говора, е али без времена и без прилике да њихово слово, јаук или крик упомоћ, ма ико било када добије прилику чути. Парадоксално, управо је тај тако већ истрт концепт бескрајне слободе говора отупио и сваку критичку оштрицу изреченог у зазивима упомоћ, како оног гладног, тако оног неоствареног, а тако рецимо и умјетника чија се ријеч, боја или звук, расплине у тишини или остане нечувена од оних потпуно бесадржајних, а плански уздигнутих на пједестал. Дуготрајан је то, готово и вјековјечан процес ког идеологије, сад да ли обиљежене као „аутократске“ или „слободарске“, пажљиво његују и проводе, а да ли кроз дословно наметање програмских норми или некакве тзв. програме помирења, школе демократије и њима сродне ужасе који служе истој сврси, потпуно је свеједно и на концу се сведе на исто – израђање монструма, излегнутог по правилу у птичијем милобличју.
Монструм неофашизма питура бојама мрака све наше славенске просторе, рехабилитује на њима нацистичке крвнике, њихове мраконоше и водоноше, а оне са пар преосталих честица емпатичнога разума и жеље за његовим остварењем, сатјерује у нечувење, а затим и у интелектуални, егзистенцијални, а најчешће и просторни егзил. Једни су се из јавности иселили, схвативши да је самоизолација или гледање свога посла ипак љековитије од пасивног служења монструму; други се можда још увијек заваравају да ће нешто да се измијени (обавезно у трећем лицу – да се измијени само) и да ће управо њихова идеја једном сама од себе изронити из блата (а схватиће да неће онда када већ буде исувише касно), док су се трећи већ у потпуности препустили моралној и интелектуалној декаденцији – њихова је моћ емпатије већ потпуно исркнута, па им је лијепо свеједно да ли ће их прилика натјерати да убијају или не, а што их опет чини већ приписаном монструмовом ловином са потенцијалом уздизања до ратнопрофитерске каквоће, из које најчешће, а као што видимо – историјско преобличење покаже – услиједи и она ратнохеројска и споменичка.
Тако да ништа од тога заправо не чуди. Антифашистичка борба југословенских, једнако као и она источнославенских народа неупоредива је по својој важности, а ја бих додао и љепоти, са било чиме у модерној историји људског рода. То што се спомен на исту свео на вашарски и политикантски ниво, а понегдје и на дословно поравнавање споменика са земљом, није нешто на шта би се било који од народа који је речени некада његовао, тек тако, сам од себе из чиста мира дрзнуо. Дакако, из супротне визуре, било је потребно максимално оцрнити, а затим и уклонити управо онај амалгам који све те народе, без обзира на све, за вијекове вијекова треба и мора да везује. И како другачије, него посвађати најбратскије народе најсличнијих култура. У пољској је јавности, да је узмемо као примјер, постало трагикомично, колико се на дневном нивоу, па и на нивоу вијести из привреде или спорта, специфично мора назначити одговорност архи-непријатеља, у овом случају Русије, а док се по потреби измјењују и други повремени непријатељчићи: Украјинци, Бјелоруси, Јевреји…, а врло ријетко било ко са западне стране, а чији су их комплоти, између свега осталог, једном и обрели у раљама нацистичке звјерине, а данас их држе на пушкомету нуклеарних империја.
Јевтушенкова поема, а коју у питању спомињеш, и шест деценија након свог настанка служи као споменик не само жртвама бабињарског покоља, већ и читавом једном народу толико омраженом и прогоњеном, напосљетку и елиминисаном са лица овдашње земље, а оно што највише пренеражава, и њена је у потпуности непомјерена актуелност, не само када је у питању јеврејска, већ и било која омражена, а затим и жртвована култура. Начином на који је исписана она може слободно да послужи и као образац на који се сјећање, а када је преголемо и превише свјеже да га се тек тако сатре, селектује и утишавајући га до немуштости, постепено усмјерава усусрет ишчезнућу (…Малограђанство – потказивач мој и судија…).
Ту, гдје коров се буди – и дрвеће грозно гледа, као да ти суди – у бабињарској провалији, једно је од кључних мјеста свега овога о чему говоримо и препоручујем баш свакоме, а чим то буде поново могуће, да оде да посјети њезино мјесто и постоји над њоме, а када вас до кијевског парка гдје се и даље налази доведе између осталих и Проспект Стјепана Бандере или онај Романа Шухевича, па да пронађе тамо можда и праузорак, на који се угледао рецимо, а у другачијем контексту, и онај језиви споменик убијеним сарајевским Србима на Казанима. На првом се Јевреји ни не спомињу, већ „грађани Совјетског Савеза“, баш попут „наши убијени суграђани“ у сарајевском случају. Мјесто је то гдје се сама јама побунила и разгоропадила изливши својевремено фабричку згуру и јаловину, подавивши фекалијама хиљаде људи околних насеља, избацивши на површину и ту заметнуте кости; мјесто је то гдје је најодвратнији историјски ревизионизам преко истих тих костију кијевских Јевреја започет још стаљинистичким декретом; мјесто је то гдје су нове „демократске“ украјинске власти заумиле изградити комплекс луксузних хотела за потребе негдањег првенства Европе у фудбалу.
Ништа од тога није успјело, а чак и да јесте и да буде, што ме уопште не би изненадило, опет ће ту пјесничка правда попут највеће природне силе пронаћи начин да помјери тло и рашкрине небо, и пошаље страшно упозорење – у страхобалном јеку Тринаесте симфоније, и то баш онда када се у четвртом ставу из монотоног безизлаза загроми клавирски клезмер пародије и трагичне ироније– асиметрична линија спотицања – те се још једном потврди теза о неприкосновености и неуништивости симбола, и то управо у његовом најпроминентнијем одсуству.
Иначе, не наликују ли обезличење и анонимизација страдалника против које се бунио Јевтушенко донекле и односу званичне меморијалне политике према усташком Холокаусту над бх. Сефардима дан-данас?
Што се судбине босанских Сефарда и Ашкеназа тиче, наравно да се ради о идентичном принципу. Један од главних концепата Кадиша за Сарајево управо је та огледалска рефлексија сарајевског геноцида у оном источноевропском. Једнако томе и сјећања на исти. А чак и да почнемо пребројавати, бројници од око 175.000 несталих кијевских Јевреја (да њих узмемо поново за примјер, а могли смо и укупних 6 милиона) и око 10.000 сарајевских потпуно су једнаки, онда када их сведемо на истински им називник: СВИ! У почетку сам планирао да то буду двије књиге о два одвојена помора, али сам након неког времена осјетио да су савршено сагласне. Урлик звијери и јецај беспомоћних с једне, само су ехо истог оног што се пролама на супротноме геноцидном полу. На крају крајева, многи су сточни вагони са сарајевске станице, и то понајвише они са женама и дјецом, након неколико претовара завршили равно у Аушвицу. Поједини игром судбине и даље – у Мајданеку, Белзецу или Треблинки. Све у тадашњој и данашњој Пољској.
Меморијална политика према јеврејском страдању разликује се од краја до краја. Земља попут Пољске толико је и вишемилионски тим страдањем обиљежена да је немогуће баш сакрити оно очито због чега милиони туриста ту заправо понајвише и долазе. С тиме што нико, баш нико, а помало супротно од некадашњег укро-совјетског примјера (суштински само другачије изокренуте врсте ограђивања), те жртве ни не покушава пригрлити као своје. Овдје их се рецимо апсолутно ни у једном контексту не спомиње као људе који су посједовали пољски и ниједан други пасош, јер се ни ондашња, а ни данашња Пољска уопште ни не настоји профилисати као мултиетничка, поготово не и мултирелигијска заједница. Тамо гдје их се спомиње и пребраја, они су „јеврејске жртве“ или „пољски Јевреји“, дакле са другачијим бројником и називником у односу на пољске, мада су вијековима живјели на истој земљи, а нестали су у једнакој нацистичкој стихији са око 2 милиона етничких Пољака.
Слична је загробна судбина задесила и босанске Сефарде и Ашкеназе. У различитим епохама, сјећање на њих је његовано или на начин сличан оном совјетском (у ширем оквиру антифашистичког и партизанског сјећања, али ипак његовано) или на овај данашњи – смишљено омаловажавајући који не његује апсолутно ништа, не усуђујући се загребати испод општеприхваћене историјске неистине. Јер када би се о томе почело говорити, свашта би се ту незгодно пронашло. За то вријеме некада највећа балканска синагога је сазидана у бетон, изгубивши своју намјену, јер је заједнице коју је окупљала углавном и нестало, а ни онај једини споменик – Угљенова менора, не указује ни ријечју шта је ту на његовоме мјесту некада стајало. Недавно је на најперфиднији начин замало и „нестао“ са свога мјеста, добро опробаном тактиком „привременог измјештања поводом реконструкције“.
Да, али јеврејски архетип у виђењу Јевтушенковом одговара Андалузији Махмуда Дервиша, а то и јесте сефардска трагедија троструког изгнанства и искорењивања, чему свједочи и сарајевска Хагада, тренутно предмет одиозних дневнополитичких погађања…
Актуелна дешавања око Хагаде сличан су примјер. Могло се из стотина фондова и на стотине других начина у том вашару таштине и хипокризије и морбидном обигравању око глађу поморене палестинске дјеце, похвалити јавно одвајањем којег динара и покупити тако политикантске бобичке, а одабрао се (очито смишљено, не и промишљено) управо једини начин на који се то ни у бунилу не смије направити – преко ријетког преосталог симбола, у граду гдје је извршен геноцид над Јеврејима, а који се по годинама једва нашао на оној истинској историјској дистанци. Симболика је јасна: у Сарајеву мјеста има само за оне Јевреје који размишљају као већина, или чак боље – не размишљају а ма баш ништа, јер колико ми је познато изостала је и било каква јавна реакција јеврејске заједнице.
Било би то сасвим једнако као када би, рецимо хипотетички, Музеј сребреничког геноцида донирао средства од наплаћених улазница за породице српских цивила убијених и злостављаних такођер у Сребреници, а у бескрупулозном дивљању Орићевих крволочних хорди, или рецимо оне који су сличну судбину доживјели управо у Сарајеву. То би на крају крајева, условно речено, у емпатичноме смислу био и јако лијеп преседан, но у недозрелом времену за то, сложићемо се, и нешто крајње неукусно. Онај ко не види ту врсту аналогије разбољен је, бојим се, ирационалном мржњом, односно испијен жваљама апсорбирајуће масе са стијегом патриотизма, а чију смо природу утврдили раније, говорећи управо о мраковима томпсоновског типа.
Дакле, ако сте Јевреј са рецентном историјом Холокауста као насљеђа и бремена на својим плећима, и рецимо имате и ви ирационалну емоцију поводом свега што је везано за народ и земљу израелитску, као мјесто које ће врло могуће (а о томе нас упозоравају бујајући изљеви антисемитизма на европском континенту) у затвореном кругу историје тог народа, сад на овај или онај начин, поново постати и њихово једино убјежиште, или ако само на тај или било који други свјетски сукоб имате мало сложеније погледе од оног уобичајеног и уличног „дош’о вук и појео овцу“, добијате наравно вињету „геноцидног ционисте“, или у зависности од вашег номена или теме – варијације: „четник узп-овац“, „усташа“, „комуњара“,…, и својски ће се потрудити да се тако жигосанима, а поготово ако су још мало интелигентнија бића у позицији и у могућности срочити и изрећи другачији облик мишљења, затворе сва могућа егзистенцијална врата. А онда када се исти, пошавши за кором хљеба од тамо и одселе, обично се ћути, а ако неко и приупита, рачун се своди наново на начин уличан: „сами су отишли, овдје им ништа није фалило…“.
Но да се надовежемо и на Махмуда Дервиша – неописиво ми је драго јер си примијетио и ту димензију књиге, а која наглашава све спознајне аспекте духовне боли изгнаника, потпуно историјски и политички изневјереног и осрамоћеног, а којем је преостало да, како Дервиш чини ми се негдје и вели, преко свога изданка, а у неким далеким земљама и прастарим књигама, трага и за земљом и за историјом, а за коју више није најјасније да ли је и постојала до у књизи и у пјесми.
Кадиш за Сарајево у своме концепту и садржи завршни циклус – Сан о Сефараду, а који је дат онако више као сновити додатак који би требао да одмори читаоца од тежине рушилачког мрака, а препусти га путовању у прошлост, у дубоко емоционалном и метафоричком смислу – у земљу „изгубљеног раја“ – гдје све бјеше могуће, што негдје другдје није – Еспању, за којом се уздише и умире, за којом ружа цвјета, а душа тамни у мјесецу мају, а како би рекла једна од познатих романси.
Прошлост наравно увијек бива идеализована, те се самим тиме из ње расцвјетава безбројност симбола. Оне најважније, а који непогрешиво упућују да некоме негдје више није мјесто, човјек нажалост обично примијети и најкасније, а у проријевајућим круговима историјских сврдала. Оно што остане на платну или на зиду обично су блиједолике и испране боје, којима се затим настоји придодати из палете сјећања.
С те је стране и Кадиш за Сарајево – књига за коју уопште не сумњам да ће и сама налетјети на зид ћутње – мој допринос сјећању на културу која, ако већ моја није поријеклом, мојом неизбјежно бива и понајвише, а управо зарад чињенице што је нестала и што се о томе перфидно ћути – и што са нестанком културе, баш као са властитим нестанком из неке културе, могу сачувствовати најбоље и највише. Тиме је Кадиш и вид споменика мом приватном Сарајеву, у којем полако нестају и људи и концепти с којима бих ја икада могао да будем у било каквој заједници, јер напросто у какистократским раљама оних који се о културама и политикама питају, са нестанком мисли, слова и сјећања нестаје и нестајаће и било какве и било које културе, не само оне мањинске. Нестаће једном тако, иако то никада не бих пожелио, и Сарајева из мене и из свијета моје породице, те једног дана на ту тему нико од нас неће више једноставно имати шта ни казати, него управо и једино поћутати. А у књигама и пјесмама, ако их то буде занимало, тражиће га можда или ћутаће га моја дјеца. Но поред споменика се обично и ћути. Ако буде како мислим да ће бити, онда је то можда управо оно што и треба да се деси. Природна прогресија и помјерање идентитетске референце, која је ионако крајње апстрактан појам. Живот и смрт свакако ће и то за немало учинити ефемерним.
Твојом збирком ,,Кадиш за Сарајево” заправо провејава кредо Богдана Богдановића да су градови сами по себи метафорички системи, а једном песмом имагинираш улицу Дервиша Сушића у родном Сарајеву. Као да је баш, по многима највећи босанско-муслимански прозаик након Селимовића, велики демистификатор ,,праве класне историје” од накнадно утканих ,,лука, воде и дима”, писац Парергона тај добри дух историје, неопходан да раздани ову лошу бесконачност у којој обитавамо?
Богдановић је, колико ми је познато, и сам бескрајно много времена посветио имагинарним пројектима, а када му, односно његовоме укусу, архитектурална епоха већ није бивала наклоњена. Урна са његовим пепелом налази се на Јеврејском гробљу у Београду, иако ето ни он није имао ни трунак јеврејског поријекла. Изградњом сјећања је дакле ту заједницу ипак задужио, те јој тако сасвим легитимно стао и припадати. Задужио је он и Београд као град, само што се нико није сјетио да аутору безбројних споменика на нестало посвети један једини који би настао у његово сјећање. Но то је већ проблем Београда и Београђана, као и књиге „Кадиш за Београд“, коју би неко ко тамо удише требало и да испише. Његови се споменици данас широм несјећајућих земљица насталих из некадашње велике, такођер обешчашћују и на њих се удара токмаком, крампом и спрејом. Питање је времена када ће бити и уклоњени, а на њиховим мјестима осванути модерни апартмани за убице, дилере и проститутке. Он то срећом неће доживјети, али доживјеће они који се сјећају и који памте градове, њихова времена и споменике, а оно макар и у метафори. Појам Сарајева је с те стране већ поодавно најмање везан за конкретан топоним и његов камен и бетон, већ се претворио у метафоричку категорију која лебди у облацима виртуелне стварности, но дајући некада својим појмовним конструктима о самоме граду и далеко вјеродостојнију слику, него ли би је неко могао стећи самим одласком и физичким присуством у њему.
Дервиш Сушић, чијом сам имагинарном улицом њега самог покушао прошетати, а властитом имагинацијом утемељеном несретном сарајевском стварношћу, само је један од репрезената како врèмēна и њихове сјеновите стварности пермутирају незаобилазне чињенице. А када сте чак и оне који су Сушића заиста прочитали успјели испрепадати до тога да тим поводом ћуте, када сте успјели до те мјере обезличити масу сапирањем мозга, а затим и њеним неминовним одлијевањем, онда и може доћи до таквог једног мезалијанса, гдје иједном слову које је Сушић исписао у властитој култури мјеста више нема. Јер ако се та слова узимају селективно, онда ту управо није мјесто ниједноме. Сушић ће с те стране себи тешко пронаћи и било које друго мјесто, јер својим увјерењима, а најчешће и именом, постаје прилично неблизак и било којој од околних култура на издисајима. Е управо зато сам га и посадио у Кадиш за Сарајево, дао му културни оквир, условно речено јеврејски, гдје никог заправо више ни нема, а ко му не би пружио добродошлицу, рецимо на напуштеном и оскврнутом Јеврејском гробљу у Сарајеву, управо на једнак онај начин како је на београдском гробљу завршио Богдан Богдановић.
Но да не буде све баш тако замрачено, читам да се управо прије неколико седмица у Сарајеву по први пут након четрдесет година штампао Сушићев Парергон. Књигу још нисам имао у руци па не знам ништа о томе на који је начин приређена. Но која год обавјештајна или можда агенда која би и требала – културна, стајала иза тога, потез је свакако освјежавајући. Кадиш за Сарајево преломљен је још прије тога, те нисам више могао мијењати грађу, те се овом приликом извињавам уредницима тог издања, а који су се упустили у тако важан и храбар пројекат, што их у том свеукупном контексту и усамљеном примјеру нисам издвојио као бијеле вране. Ако икад дође до допуњеног издања, биће то и прва корекција на тапету…
Јер, ако је новообјава Парергона наговјештај да ће се макар један од идиократских облака одагнати над сарајевском котлином, онда ће и поетска правда бар на тренутак бивати задовољена, јер је њезин непорецив проноситељ управо и Дервиш Сушић – онај истински ослободилац од мрака – у том смислу, а понајвише својим дјелом, потребан безмало свакој култури, посебно једној у тој мјери малој и интроверзној.
Написао си и оду Кшиштофу Камилу Бачињском, једном од препознатљивијих пољских песника из међуратне генерације ,,Колумбуса”, убијеном као борац Армије Крајове, чија лирика одзвања апокалиптичним осећањем историјског тренутка.
Бачињски је као пјесник, рекао бих и безобразно непознат нашем поднебљу. Но није да је као такав посебно ишчитан, барем не у данашњици, ни овдје у Пољској, већ су га готово карикатурални популистички наративи о пољском „мучеништву“ (мисли се на огромно страдање које успут нико жив не пориче) уздигли високо у етар првенствено као припадника генерације „колумбуса“ из Друге Пољске Републике и припадника Армије Крајове. Занимљиво би било, да ли би се исто догодило да је рецимо завршио као припадник Пољске народне армије, а гдје је од оца ватреног комунисте (успут и мајке Јеврејке), а промишљени социјалиста и сам, могао врло лако завршити, а да му се прилика тек нешто другачије скројила. Никакве успомене, осим оне потиснуте и порушене, баш као што је данас нема ни на читаву Пољску народну армију која је одиграла можда и једну од пресудних улога у пробоју Бјелоруског фронта, засигурно не би ни било. И ту опет долазимо на кључни мотив нашег разговора: одсуство симбола као најизразитији симбол скривене поетске правде.
О Бачињском као поети довољно су још у вријеме док је још увијек био и жив рекли па рецимо само Ивашкјевич и Анджејевски, такви колоси пољске књижевности двадесетог вијека (а на које рецимо у Варшави, да ли због њиховог комунизма или хомосексуалне орјентације, било каква успомена такођер одсуствује), истакнувши га као најталентованије што је пољска поезија икада имала. Његов свевремени пјеснички дар покошен је нажалост нацистичким снајпером, још као безобразно млад и у доби када се тек требао формирати и забљеснути пуним луменом.
Националистичке банализације на страну: јесу ли, из славистичке перспективе, упадљивије аналогије које се тичу искустава опстајања на пушкомету великих сила и књижевних рефлекса таквих интимних потреса у емотивној историји најзападнијег и најјужнијег словенског поднебља?
У одговору на твоје питање, можда ћу звучати управо катастрофичарски попут Бачињског, но обишавши многа од источноевропских буњишта, стратишта и губилишта, ослушкујући хукове њихових тишина, оно што сам тамо сусрео никако ме не наводи на другачију импресију. Простор је то, дакле, на коме се било какав облик живога живота доима као потпуно утрнут. Нити је присутно сјећање на нестало, док се и оно постојеће својом безначајном архитектуром и климавом конструкцијом, доима као подигнуто тек привремено, а да се приштеди на материјалу за нешто што ће сасвим сигурно бити поново изорано. Питање је уопште да ли је било шта у друштвеном смислу живо и колоритно, и могло израсти на тлу које је у тој мјери опљевила нацистичка индустрија људске смрти, а затим и стаљинистичко, а потом и капиталистичко исисавање мозга. Заправо и било шта осим велике ћутње. Проблем је то с којим су се након Холокауста сусретали, рецимо и пјесници, не знајући уопште на који се начин својим творењем поставити пред апокалиптичну стварност, а пред којом капитулирају и језик и пјесничка машта, па самим тиме тишином бива изједена свака могућа пјесма и свако њезино слово. Није да се ни наши балкански простори умногоме разликују и вјероватно им је намијењена слична судбина трусних вјетрометина и палишта на којима се с времена на вријеме мора распојасати ватра која ће прогутати све, а да би неко онда опет могао доћи градити, најјефтиније приватизовати и подучавати братске народе узајамном помирењу и саживоту. Да ли ће ти народи, било да су бројем велики, као пољски, украјински, руски, или мали попут наших балканских, икада схватити да су једни на друге заувијек ослоњени, а сад ако се баш међусобно не истријебе или им се идентитети (а што је актуелан процес у балканским случајевима) у потпуности не расплину по свјетским недођијама, тешко је рећи. Може се једино жељети и ријечју упућивати на могућност и есенцијалност свеславенског јединства. Из исте смо степе, из истог смо кукурузишта потекли, истих смо нарави и менталитета и само нас изобличена стварност заправо демантује. У оквиру ње и ирационална потреба за архи-непријатељем, чак и онда када непријатеља нема у блискостима видокруга. Баш као да ни на шта друго нисмо свикли него на празновање смрти и трговину мртвима. Можда се од такве морбидне насладе у датим околностима и врло тешко отрести. Пада ми овдје на памет управо једна пјесма Бачињског коју сам препјевао, још увијек доста несређено, а која можда и најбоље дочарава оно што сам заумио рећи, па бих је, ако се као питалац с тиме сложиш, и ако нам концепт интервјуа то дозвољава, овдје дао у цјелости и у постојећем јој облику:
Празник мртвих
Туга, о како ли голема. Сумрак душљив дави.
Димови и дрвеће расту, земља се с пространством спаја;
залазе једно на друго, као б’јелим цв’јећем кише влати,
па знова, кад досегнеш, свјетлост мрком земљом сраста.
Људи изм’јешани и јесење траве, дрхте преплетено,
Вјетар н’јеми кида и звони, не зна се — у лишће ли, ил’ у срцу,
а òни све бл’јеђи, и румено дрвеће повијено
к’о да из њих кап пијуцка – сити боју њином крвљу.
Као бродови тешки до дна тишине куће клизе.
У крају овом жѝви у земљу слазе редом,
Станујућ’ у глубини таме, све ниже и ниже,
док рудо небо насељава се шапућућом сјенком;
не зна се, да л’ је глина тако мека, да ноге гута када лиже,
ил’ је то већ простор тако густ да полако улазе у смрт
сивим степеницама зрака. О шта удара груд,
кад у шу́му гробља сретне стабљичин траг?
Јесу ли то мртви, ил’ се живи тако претварају у прах?
*
И виде се мајке слазећ’ косо зидом као сјена;
Уста се отворе, затворе, но не убјегне им крик.
Не знају, је л’ то почео је дан тежак попут камена
Ил’ се као ужад сива, гушећи вуку сни,
у којима дјецу им отеше, а можда само вид,
јер и не виде више – и слијепи ваздух трепетом с’јеку
као птице, док не падну најзад, и шум однесе их и дим.
И покреће ваздух се крилом, гони таме као вал,
а из њег’ дјевојка израста од пјене, шуми и сја,
набрекава обликом, шушти, руке као цвијетне гране
пружа – и док вода пада – у вихору лишћа се тка –
тражи, дланове окреће, заклиње земљу и зрак,
ал’ сјен се не указује, а тишина дубља постаје —
па опет се кô поток ковитла – сузе стаје голема кап.
И пада нијемо и болно. То све је чег се сјећа,
И тек мирише за њом ћутња, стручком неког цв’јећа.
*
Опет кишом ружице сиве прште, испиру траг,
док из њих облак тешки израња, а можда из дубине то
слика се у тмурном мору пјенуши – као точак хучи.
Они вуку се полако, као прашином црни бор,
тамом дува, крцкају лобање, шљем удара о кост.
И в’јекови тако клизе кô планина црни слој
И тежина у море пада, топи се, пршће као воск.
И иде мрмор лавова полеглих у земљи топова,
А они слијепи клизе, заједно мртви и живи,
Длан удара о голен, срце о ребара шкрип,
Иду пипајући, таму тичу рукама кô зид.
Терет котрља се шумом, све јаче, већ је као стијена,
Не звиждуће, већ громотом пада – и пукне пјесма к’о конопља нит:
Ноћи – пјевају – ноћи, стравична гушна копрено,
глином се за стопе лијепиш, вежеш чвршће него челик јак!
Тако се винути ко море пред облаком и сводом,
и опет се рушити, рушити. И шта остаје? – жал?
Жал само – можда је мало – за лавину тутњава жеља,
Жал само – можда препјевљива – за огроман смрти дах.
Ноћи страшна, ноћи, где ти је крај – тамо
расту кô дрвеће шуштеће, плави градови и куће.
Ноћи, гдје ти је крај? Јер чак и код гробних врата
твој плашт кô ријека вије – ријека трагедије.
Земљо – одговори! – пјевали су. Мучала је горка земља.
И још ред људи, и још ред, вијорише застава лист.
Док вијекови се рушише, тишина пала је без промјене,
као вода тиха туђа, ни вјетар да је набере.
И тек срце чује се да тутњи – одјекује глухи му корак.
Гаси се, трза се и туче: Докад? докад? докад?
- маја 1944.
Како на социопсихолошком, тако и на књижевном плану рекло би се да проживљавамо кризу аутентичности која можда сеже у основ капиталистичке цивилизације, а очитује се као помама за аутентичношћу схваћеном као конкурентност, што парадоксално завршава у униформираности тог, како неко рече, псеудо-Ја.
Мислим да је то појава својствена социоменталном профилу појединца управо и било које од епоха и у њој не треба тражити неко велико и нужно архи-зло. Можда тек неопходан контраст. Свако је вријеме проносилац властитих конвенција и некада је и од стваралачке тенденције на коју данас гледамо као на нешто оквирно добро и пробрано, заправо мало тога другачијег могло доћи до изражаја, а ту се убрајају и многи визионарски, као и изнимни старовременски умјетнички подухвати, остали негдје заметнути у ладице заборављене авангарде и контракултуре.
Спознајне сфере вјечито су и тенденциозно ширеће, па томе чак и данас тежи безмало свако ко се труди да истински креира, а ко већ негдје у путу не остане препаднут саме могућности деамалгамизације од оног свакодневног, познатог и проварљивог, тиме и утрнут у клаустрофобију опипљивог. Неко ће се тако заиста и отргнути од мрачне таложине, а неко ће у њој преживати читав свој вијек. И једна и друга могућност, некада произашле и из голе одлуке, сасвим су легитимне и прије него што било кога осудимо за мањак самопоштовања или позитивног помака у непознато, не требамо заборавити да смо се у мраку и у незнању родили баш сви и довољно предуго тамо и боравили, а све док нисмо донекле дозрели да одбацимо ченгеле јавних дозрелости и упутимо се у ону другу врсту мрака – слободног покрета ка привременим убјежиштима, а све на вјечитоме путу усусрет своме истинскоме (креаторском) бићу. Сад једном или више њих. Дакле, искушавање својих псеудо-ја, а ја сам их био склон називати двојницима, само је успутна станица, а кроз коју онако непрекидно пролазимо читавих живота, заустављајући се по знатижељи или случају, онда када се нешто умори или поквари, проборавимо, направимо неколико концентричних кругова и наставимо даље. Када не бисмо, а оно баш савршено (или тако макар у својим тренутачностима мислимо) спознавали оно што нисмо, никада, баш никада се не бисмо ма ни за педаљ од тога ни одмакли. А како то спознати, не доспијемо ли најискреније и управо равно у заблуду?! А нико не зна у каквом доконлуку или испразности можемо и истински да се пронађемо, и то веома често, макар бивало бескорисно, може бивати и јако лијепо, чак и ако је перманентно, а све док је и бенигно по неког ближњег. Другим ријечима, не мора се тежити сублимном, а да би се стварало лијепо.
Оно униформно псеудо-ја на које ти вјероватно циљаш могуће представља јавни укус, који је опет одувијек бивао ограничавајући за сваког ко властитој мисли није исцртао границу, а сад вјероватно тамо гдје ју је исцртао неко гласнији и у том тренутку претпостављено моћнији.
Ту већ можемо говорити о накупинама празнине и духовног бесмисла, а који по правилу и јесу симболи, ако не плодови, а онда барем коријење сасвим баналног, а великог зла. Но они као такви могу да буду и зачеци сасвим нових визија човјечанства и његових стваралачких путева.
Да јавни укус као такав не постоји, колико би онда заправо и дошла до изражаја она дивна слобода и оштрица нечије непоткупљене мисли?! Управо је то по мени можда и најтрагичнији аспект данашњице, а када говоримо о цензури, а мислим да је то оно на шта је циљао Солжењицин, опет говорећи у своме времену, а које се нама из данашње прегажене перспективе, премда изобличено, чини можда онако наивно лијепо, као на некој старој, сепијасто нијансираној фотографији. Када вријеме изгуби мрак, а на начин да све постане свјетлу изложено – слободно и јавно, оно престане вапити и за фењерима и фералима. Њих ће једнако одувијек бити, само ће етрови њихових свјетиља бивати сужени, но синхронично и проширени у далекост и вјечност, тамо откуд би их јавно признање и сасвим људска склоност помодности врло могуће и отпутили. Тиме данашње вријеме заправо не може ни бити, а у својој могућности, повољније за онога који није устрашен проходити мрклим ноћима потпуно бос и гол, очију везаних, а озарених крхотинама стварности произведеним у калеидоскопске честице мисли која стреми и сја у дубину. Такав појединац не потребује оквире, не потребује публику, а ни критику. Растворен у ништавило из којег је и постао, он поклања глас празним ротондама, тамо гдје ријечи одјекују још јаче; он истинска слова оставља у проредима; он малује бијелом по бијеломе платну, видљиво онима који ће у негативним просторима најприје и тражити; он може и компоновати симфонију самим шеснаестинским паузама или да она читава стане управо у једну једину такву, а када тек у трептају ока помјери се дигитус минимус од чујности ноте према небу и узвишеној артикулацији.
Има ли наде у отпор пером том поретку који, указује нам Солжењицин, нема цензоре, већ модне трендове?
Наде не само да има, него се у њој они који су заиста посвећени креацији, а не таштини и сујети или потреби за хвалом које из њезине објаве могу да произникну, читаво вријеме без разлике остварују. И што је гушћа магла која се настоји наметнути својим сатанским концептима премјерљивости, компетитивности и тржишне вриједности, утолико су и бројније могућности, а ко то на вријеме схвати – и неопходнија отискивања мистичним стазама сопства. А да не буде да је то нешто резервисано само за образоване или начитане људе, ништа што сам претходно навео не мора имати баш никакве везе са нивоима стечених знања и искустава, ма чак ни са стварањем било чега умјетничкој перцепцији подложног. Већ управо супротно, и у томе је цијела љепота – са свим исконским аспектима постојања, толико занемареним и преко којих сви толико често газимо у пролазима, а назвао бих их једноставно чистости наших душа, оне с којима се рађамо као дјеца – самим тиме и ствараоци и дохватници оног апсолутног, а прије него све то буде оскрнављено концептима раста кроз циљеве и вулгарне репетиције што их неизбјежне времене стварности намећу и подмећу. Успијемо их, макар и окрњено, али успијемо, спознавати и призивати наново онда када добијемо властиту дјецу и проведемо дане и године завирујући у њихове погледе и немушта посматрања недовршених свјетова. Дакле, доступно баш свакоме. Толико је заправо прекрасно када сретнете некога ко се својим мислима не разбацује, своја знања свим гласом не истиче, већ му управо у постиђеним и скрајнутим очима дјетета препознате ону доброхотну ширину тајне његове душе запућене у бескрај скривеног свијета, о којем нема потребе говорити, и за кога времена не постоје, нити њихова сјекира, јер управо сва мудрост и свјетионик истине у њима и бјеше и јесте и биће казани без ријечи – лагано и од себе сами.
Пишући Кадиш за Сарајево, ја сам свјесно прибјегао нечему управо супротном – пробавши том великом злу дати становиту естетску функцију, у смислу откривања истине о човјеку, а пошавши ту од себе самога. Покушавао сам пронаћи оно најгоре и из најудаљенијих каверни властитога бића, све симболичке фигуре таме, а све да бих покушао бар летимично разумјети природу интегралног зла, онда када га трпим и онда када га некоме желим или чиним. Многе од пјесама заправо су полифонијски огледи – вишегласја мојих двојника и псеудо-сопстава, а са свим теретом зала које су чинили и чиниће, ако се надљудски и надсопствено не потрудим да их препознавам и обуздавам. Та властита злочинства настојао сам растегнути до колосалности оних документованих сатанских и крвничких зала – у њима се пронаћи и кроз њих говорити. Да ли је свако од нас учинио зло према слабијем од себе или макар неброј пута осјетио потребу тако нешто учинити? Одговор је сувишан – дакле: у сваком је тренутку могуће да неки од тих далеких и конфинираних псеудо-истинских сопстава изрони из катрана, намрчи и опогани оно исконско биће и тада смо већ на половини пута без повратка. У таквим сликама потпуног распадања и космичке дисхармоније живимо. Јер и то смо ми – ходајући демони и убице – и било би добро да то што прије схватимо. То си ти који ме ово питаш, то сам ја који ово пишем, то је и баш свако ко ово хоће или неће читати. Отиђимо и погледајмо у димњаке Аушвица – ти си их потпалио! Зауставимо се над треблиншком или бабињарском јаругом – ја сам их ископао за оно што ти си потпалио! Ћутите?! Посједимо над собом и гледајмо сточне вагоне под прозорима. То кричи из њих расуло нашег ума и кошмар окрвављених руку. И то је оно кључно – наша унутрашња сјенка пред којом и немоћни толико тога можемо, а само када би мало више поштовали мистерије постојања, од којих ништа аутентичнијег без икакве сумње нема, а уобличимо ли безоблике, искрхане па поново од крхотина сабране у Једно.
Читава је вјечност креације пред нама – и ту гдје удишемо, удахнути су и сатворени свјетови сви. Простори њихових одсустава, а дођосмо ево опет на исто – неприкосновен су симбол и аутентичан омен њихова присуства. Све што је потребно, коракнути је у њих, на том неуништивом метафизичком испиту слободе.
