Миодраг Кустудић центарфор и прави играч, није имао среће са репрезентацијом Југославије. Одиграо је у њој три утакмице, а није дао ни један гол. И данас ми је жао што се Кустудићу није посрећило. Био је прави играч, у скоку је био суверен као орао, на земљи хитар као мунгос, један од посљедњих правих центарфора.
Са Миодрагом Кустудићем сам се упознао у Улцињу прије мјесец дана, за незаборавних дана Мундијала пријатељства. То се замало десило на 56. годишњицу важне утакмице у којој је он чинио све, али му није успјело ништа. Упознали смо се 28. новембра, а годишњица је била 30. новембра. Била је година 1977, сриједа, било је хладно, падао је риједак снијег. Утакмица се чекала с великим надањем у резултат, утакмица је одлучивала хоће ли Југославија ићи на свјетско првенство у Аргентини. Латинска Америка нам, све у свему, тих година није била сретна. Осам година раније нисмо ишли у Мексико, отишла је Белгија. Те сриједе је за одлазак требало с два гола разлике побиједити латинску екипу по имену Шпанију.
Двије седмице раније, Југославија је у Букурешту побиједила Румунију чудним резултатом 6:4, па се очекивало да и Шпанци попију пар комада. У Букурешту је бриљантно играо Сафет Сушић, а против Шпаније је за утакмицу позван још и његов брат Сеад. На десном крилу је био Попивода, а центарфора је играо човјек из прве реченице овога текста, Кустудић. Овај је тада био баук за центархалфове и голмане југославенске Прве лиге. Стално је давао голове за Ријеку, па га је селекторска комисија на челу са Марком Валоком позвала да игра против Шпаније. Најбољи играч те екипе је био Сафет Сушић, али се од Кустудића очекивало да барем један гол даде Шпанији. Други смо очекивали од Сушића, од Шурјака, од било кога, али смо очекивали. Требало је да као побједници мале групе од три екипе одемо у Аргентину.
Кустудић, дакле. Кад год сам се, у ових педесет и кусур година од те утакмице сјетио њега, сјетио сам се и ђевојке с именом Светлана Црњански. Њу сам видио два-три пута те године, али послије те утакмице никад више. Не, између мене и Светлане није било ништа љубавно, видио сам је највише три пута, увијек у неком друштву, можда двапут у кафани Зора код Дома омладине Београда, а једном у неком стану на некој сједељци, чини ми се на Бановом брду. Студирала је на филолошком или филозофском, а мени је њено презиме било нешто као прекршај увјерења да неки велики писци немају рођака ни насљедника, као Гоетхе, као Крлежа.
Мислио сам да ни Црњански нема никога. А Светлана ми је на тој сједељци рекла да јој је Милош Црњански нека својта, чини ми се чак и стриц, и да га познаје. То је била важна вијест за мене, јер смо ми, друштво младих литерата, на састанцима у Зори понеђељком и петком радо говорили стихове Црњанског. А неки међу нама су барем једном и видјели Црњанског како је улицом прошао сам или са неким. Братислав Бата Милановић је најбоље говорио пјесму „Мизера“, било је чисто уживање одслушати његово течно казивање пјесме и ауторову биљешку на крају: „Беч. У револуцији 1918. За студентесу, Иду Лотрингер“. Сви смо се питали тада, а ја се питам и сада, ко је била Ида Лотрингер? Као да сад чујем Бату:
Као око мртваца једног
сјаје око нашег врта бедног,
фењери.
Да л ноћ на тебе свиле проспе?
Јеси ли се дигла међу госпе?
Где си сада ти?
Волиш ли још ноћу улице,
кад блуднице и фењери стоје
покисли?
А раге мокре парове вуку,
у колима, ко у мртвачком сандуку,
што шкрипи.
Да ниси сад негде насмејана,
богата и расејана,
где смех ври?
О, немој да си топла, цветна,
О, не буди, не буди сретна,
бар ти ми, ти.
О, не воли, не воли ништа,
ни књиге, ни позоришта,
ко учени.
Кажеш ли некад, изненада,
у добром друштву, још и сада,
на чијој страни си?
О, да л се сећаш како смо ишли,
све улице ноћу обишли,
по киши?
Сећаш ли се, ноћне су нам тице
и лопови, и блуднице,
били невини.
Стид нас беше домова цветних,
зарекли смо се остат несретни,
бар ја и Ти.
У срцу чујем грижу миша,
а пада хладна, ситна киша.
Где си сад Ти?
Бата Милановић је пјесму говорио боље и од самог аутора. У оно вријеме се на радију понекад могло чути како сам Црњански с оним својим чудним дужинама, но опет некако скраћено казује оно „где си сад ти“ (у тексту је т час мало час велико). Бата је тада радио на Радију 202, водио је емисију „Вечерњи стих“. Једном сам и сам, у већем друштву и пред Светланом Црњански, изговорио ту пјесму њеног ваљда стрица. Трудио сам се да подржавам Бату Милановића, а да се држим даље од Црњанског.
Да се вратим Кустудићу. Југославија је, с њиме као центарфором, ту утакмицу са Шпанијом, на стадиону Ц. звезде, изгубила. Кустудић је трчао, скакао, навлачио на себе по два центархалфа, али није успјело. Кустудић је, као и римски император Септимије Север, на тој утакмици био све, али није помогло ништа. Шпанија је дала гол двадесетак минута прије краја, Хатунић је послије тога дао спектакуларан гол са барем 60 метара даљине, али га је судија поништио. Миљурко Вукадиновић и ја смо били иза гола на јужној трибини, никад нам није било јасно зашто је тај гол поништен. Лопта је пала испред голмана и прескочила га. Но и да није поништен, не би ништа помогло: требала нам је побједа од два разлике. У Аргентину је отишла Шпанија, Југославија и Румунија су остале на Балкану.
Пред крај утакмице, шпански играч Јуанито је, излазећи приликом замјене, показао према западној трибини палац окренут надоље. Неки гледалац га је гађао стакленом боцом и погодио га у главу. Видјели смо како се боца распрскава. Неко је крај мене и Миљурка слушао радио, па је пренио како из расекотине на Јуанитовој глави тече крв. Миљурко, сав у Црњанском, и сав потиштен због пораза, рекао је у пола гласа:“Буразеру, кап шпанске крви.“ Тих смо мјесеци читали тај „тешки туђински роман“ Црњанскога, „Кап шпанске крви“.
Миодраг Кустудић центарфор и прави играч, није имао среће са репрезентацијом Југославије. Одиграо је у њој три утакмице, а није дао ни један гол. Не само то, него ни репрезентација није дала ниједан гол. Нула датих, један примљен, то је биланс Југославије с Кустудићем. И данас ми је жао што се Кустудићу није посрећило. Био је прави играч, у скоку је био суверен као орао, на земљи хитар као мунгос, један од посљедњих правих центарфора, ја мислим да није било голмана у Југославији коме није дао бар гол, било као играч Војводине било као играч Ријеке. Велике играче свакако прати и срећа, али их богме прати и несрећа.
Кустудић је у своме играчком путу, на неки начин ишао стопама Црњанског: са дна Панонског на обале Јадранског мора, из Војводине у Ријеку. Па из Ријеке у Шпанију, у Алицанте и на Маллорцу. И Црњански је играо фудбал, на Кварнеру, па је боравио и у Шпанији, но по много жалоснијем послу, у извјештачком одушевљењу за шпански фашизам.
И тако даље. Завршила се утакмица, Миљурко и ја потиштени идемо с масом потиштених преко Аутокоманде. Пролазимо крај неког незаситника који још слуша радио и чујемо вијест да је данас преминуо књижевник Милош Црњански! Миљурко, сав у поезији, каже: „Буразеру, кажем ја теби: Кап шпанске крви.“
Све сам ово хтио да испричам Светлани Црњански, али се она кретала онуда куда се ја нисам кретао, а ја онуда куда се она није кретала, па јој нисам могао испричати.
Синан Гуџевић
Извор: Портал Новости
