Пише: Оливер Јанковић
Ово је трећи Грен Слем ове сезоне. И трећи пут узастопно у полуфиналу највећих свјетских турнира наћи ће се Јаник Синер и Новак Ђоковић. У Мелбурну су им „пратњу“ правили Зверев и Шелтон, у Паризу Алкараз и Музети, а овдје на Вимблдону – Алкараз и Фриц. Јаник и Новак су очигледно константни ривали током цијеле сезоне. Играчи са највећим такмичарским континуитетом. И сад их чека међусобни дуел у борби за финале. Пссст… Ништа се ту нема рећи ни предвидјети. Биће то борба анђела и демона код обојице. А видјели смо прегршт слабости и код једног и код другог. Неће ништа значити ни Синерова позиција на актуелној АТП листи, нити Новакови досадашњи трофеји. Не рекох ли ….пссст.
Али да се осврнемо на Новакову посљедњу, 102. по реду вимблдонску побједу. Исти модел као код оног малог Француза на почетку: један сет поклонити млађем од себе, а онда распалити по њему свом снагом „старачког“ ударца и не оставити момку ни зрно наде. У стилу: то можете на неком мастерсу или АТП 500 турниру, али момци Грен слем је моја зона комфора!
И тако дођосмо до парадоксалне околности да је „малтретирање“ млађег од себе – врхунска витешка врлина! И то баш оно: малтретирање. И Де Минор и Коболи су просто скрхани у беспућима три сета који су услиједили послије њихове наизглед доминације у првом. Како то Новак ради? Који су то психо-физички механизми, мислим да ће остати да се проучава али без изгледа да се о тој Нолетовој техници сазна или каже ишта више него што знамо о Микеланђеловој или Пикасовој вјештини ликовне умјетности. Онолико колико могу да повежем, Новак дјелује играчки полу-мртав, прочитан, надигран, на почетку другог сета. И онда се млад јунак превише приближи, наивно се узнесе већ видећи своју побједу. И ту, уједно, буде крај његових шанси….
Е сад, шта нас чека у предстојећој завршници? Пссст…
