Од Украјине зависи и стабилност политичких система у многим државама. Међу њима су и Чешка и Словачка. Тема украјинске кризе – односно актуализација те теме и расправе које из тога произилазе – имају велики деструктивни потенцијал. Разарајући.
Најпре се то манифестовало у светској политици, на релацији између колективног Запада и „Глобалне већине”, а потом у паралелизацији међународних иницијатива од стране Г7 и БРИКС, да би се коначно стигло до жестоких окршаја на унутрашњим политичким сценама у појединим земљама. Са тенденцијом радикализације.
Нарушени односи
Чешка је – због става нове парламентарне већине у Словачкој о Украјини – одложила даље међувладине консултације. У практичном смислу, последице овог потеза неће бити велике. У политичком смислу – већ су велике.
Наиме, убрзо после поменуте одлуке кабинета Петра Фијала, чешки премијер је у Прагу примио лидера опозиционе „Прогресивне Словачке” Михала Шимечка, док је Роберт Фицо у Братислави разговарао са бившим чешким председником Вацлавом Клаусом.
Подразумева се, словачка опозиција подржава Чешку, а бивши чешки председник Словачку. Наизглед, са међудржавног, криза се прелила на унутрашњи план. Ипак, може се тумачити и како је због унутрашњих трендова поремећена билатерална релација. Јер, не само у економији, саобраћају или енергетици, већ и у култури, науци, уметности, образовању, између ове две земље све је толико испреплетано и повезано да се понекад стиче утисак како „чехословачки дух” и даље живи.
Уосталом, легитимне већине за раздвајање у две државе није било ни те пресудне 1992. године, а по свој прилици ни након ње. У тренутку растурања Чехословачке Федеративне Републике за такву опцију било је 36% становника Чешке и 37% пунолетних грађана Словачке. Због тога ни референдум није спроведен – иако је то било предвиђено уставним законом.
Како би се обезбедила легалност, договором Вацлава Клауса и Мирослава Мечијара усаглашен је нови уставни закон и референдум је заобиђен. Једноставно, земља се распала зато што политичке и интелектуалне елите у посткомунистичкој ери нису биле кадре да пронађу функционално решење за заједничку државу.
Рат за цртицу
У Прагу су више били за федерацију са јаком централном управом, у Братислави за лабаву федерацију која би у неким елементима подсећала и на конфедерацију. У таквим околностима сваки детаљ бејаше осетљив, па је дошло и до такозваног „рата за повлаку” или „цртицу” (pomlčková vojna) пошто се име државе на чешком језику писало на један (горе наведен), а у словачком на други начин: Чешко-Словачка Федеративна Република.
Иначе, елите нису биле кадре да пронађу решење, пошто је питање унутрашњег уређења било на столу још од завршетка Другог светског рата. И вечито је неко остајао незадовољан. Могуће је и да се преломни моменат одиграо након Прашког пролећа 1968. године, када су комунистичке власти усвојиле нови Устав (ступио на снагу 1. јануара 1969.) којим су основане две равноправне социјалистичке републике.
Отуда и различита перцепција међу Чесима и Словацима о тој, у европској свести „утиснутој” 1968. години. За Чехе то је представљало слом свих тежњи о „стратешкој аутономији” у односу на Совјетски Савез, док се у Словачкој на те догађаје нешто другачије гледало, између осталог, и због чињенице да су представљали почетак децентрализације и суверенизације.
Истраживања јавног мњења по питању (не)оправданости раздвајања, редовно спровођена након 1993. године, упорно су показивала да у обе земље проценат испитаника који подржавају овакав расплет није представљао натполовичну већину. Оба друштва су остала подељена, а чини се да и данас половина Чеха и Словака не би имала ништа против уједињења.
Међутим, политички системи су остали раздвојени. Из овог разлога је утицај дешавања у Словачкој на политичке процесе у Чешкој релативно велики и обрнуто, иако се између странака које делују у две земље уочавају бројне разлике.
Шта ако се врати Бабиш?
Повратак Роберта Фица на власт донео је и промене у погледу словачке владе на украјинску кризу. У великој мери, то је било и очекивано. И због расположења становништва Словачке – које није делило оптимизам претходних власти о неограниченој подршци Кијеву – али и због тога што је међу Словацима јако тешко ширити анти-руски наратив конструисан у разним евро-атлантистичким пропагандним центрима.
Од Људовита Штура до Светозара Хурбана Вајанског, о Русији и Русима међу Словацима се говорило бираним речима. Са друге стране, избор Петра Павела за шефа државе и његовог имењака Фијале за шефа владе означио је и заузимање дијаметрално супротног курса Чешке око Украјине.
При томе, кључни проблем за два Петра у Прагу јесте и што све мање Чеха дели њихов оптимизам о неограниченој подршци Кијеву, а рејтинг Андреја Бабиша, доскорашњег премијера, остаје стабилан. Није немогуће да се, попут Фица, и Бабиш врати на власт већ на следећим изборима.
Није немогуће да у таквом развоју ситуације и Чешка промени свој поглед на украјинску кризу. Бабишу су ставови Фица и Орбана далеко ближи од ставова Павела и Фијале. Ово је претња не само за актуелну владајућу већину у Чешкој, него и велика непријатност за НАТО. Такав развој ситуације покушава се спречити проблематизовањем чешко-словачких билатералних односа, уз прозивање Роберта Фица како је искључиво он одговоран за то. Наравно, ни Фицо не седи скрштених руку, већ тражи савезнике у Чешкој који ће му помоћи да релативизује притисак и амортизује ударе.
У првим проценама чешких и словачких аналитичара оцењено је како се ове несугласице могу наставити све док траје сукоб у Украјини. Можда ће тако бити. А можда и неће. Јер, све се може променити већ након наредних парламентарних избора у Чешкој.
Душан Пророковић
Извор: Нови Стандард/ Спутњик
