Скоро два мјесеца живим изван времена и простора чију густину одређује бројања дана и часова руско-украјинског рата. Нијесам, дакле, у теми! Да опростите, нијесам информисан о томе шта се у свијету збива – ко се с ким зајебава, без извињења. Тога, додуше, могу бити свјестан и без портала и без аналитичара, јер дана нема кад нешто није труло у држави Данској. Све се заправо расапада. (Да, и врапци на гранама знају ово славно мјесто из Хамлета, што ће рећи да срозано је на ниво свакодневне конзумације мудровања. Али, видим, нико не зна, нико да спомене како се трулина у држави, по Шекспиру, лијечи; а једноставно је: Нек је небо води! [Хорацио мисли на државу Данску, што може, опет, бити било која земља, па и Црна Гора].)
Деактивирао сам и свој Фејсбук профил како бих се додатно изоловао, не само од информација него и од сваковрсних гадова. Осим тога, лајкови ми одавно не ударају на допамин. Интернет конзумирам искључиво по службеној дужности; дакле, једино ако се то плаћа. Иначе, како с овим цијенама објаснити себи зашто си будан сваког јутра у пола шест.
Ако неко није схватио – покушавам опет да искусим живот изван глобалних и локалних директива – без унутрашње и спољне контроле мишљења. Покшавам, дакле, да јутро започињем јутром, да погледам прво кроз прозор, да ослушнем како врапци цитирају Шекспира, баш као некада када није било сваковрсних монитора. Да, да… имам у виду вријеме када се дан завршавао тачно у пола осам, уз наредбу: Тишина! Почиње Дневник! Како је то било добро. Имати само један Дневник, у пола осам, што је, прецизности ради, био Други Дневник. Онај Први у петнаест и тридесет нико није гледао, није се имало кад. Онај Трећи гледали су, ваљда, једино политичари и психопате.
Да не буде забуне – не патим од носталгије, не вршим опите над самим собом. Покушавам, привремено, да се конектујем на преддигитална времена. У њима јасно видим: Мајка одлази на посао. Чекамо неколико тренутака, а, онда, ко ће прије − сестре или ја, јуримо до фиксног телфона. Окрећемо једини познат број – 95. „Сада је тачно 8 часова и 5 минута“. Погледујемо на зидни часовник. Све је у реду, сат не касни.
Јутрос тачно у 6 часова и 5 минута извршио сам свој први радни задатак. Међутим, нешто није у реду. Часовник је изгубио своју функцију. (Понеко још, руковођен естетиком или обузет љубавним фантазијама окачи то бивше чудо на зид спаваће собе. Декоративно у сваком случају.)
Иначе, данас је сто пети дан рата у Украјини, што је, вјероватно, главна јутарња вијест у свим медијима. Прошле године у ово вријеме јутарње вијести започињале су пребројавањем мртвих од ковида, колико живих има на респираторима, колико има празних смјештаја у болницама. Сви остали чекали су у реду да се контролишу, ко испред монитора – ко испред амбуланте. Ето, чудно смо вријеме земно почели рачунати. Од почетка пандемије, од почетка рата… Заборависмо изгледа највећи догађај у простору и времену нашег трајања.
Милорад Дурутовић
