Један од интересантних умјетничких облика изражавања у социјалистичкој југословенској кинематографији,посебно,а и књижевности је тзв. црни талас…
Назив овога покрета је смислио сам врх комунистичке партије задужен за умјетност и уметничко изражавање и покрете,да би изразио своје неслагање са њим. Филмови црног таласа су се бавили малим човјеком,његовим проблемима,сиромаштвом,као и разним друштвеним аномалијама. Ово је све био прст у оку комунистичкој елити,која је сматрала да овај тренд у умјетности штети социјалистичкој револуцији. Јер,умјесто да приказују напредак друштва под комунизмом,ови аутори су се окренули друштвеним девијацијама. Сам покрет је почео 1958. године и трајао је до 1973. Значи, у оно тврдо комунистичко вријеме,када је цензура била велика,уметници су се сналазили да изразе своје ставове и противљење владајућој гарнитури. Ипак,многи од ових аутора и филмова били су кажњавани и забрањивани. Најдрастичнији је примјер београдског редитеља Лазара Стојановића,који је због филма“Пластични Исус“,са Томиславом Готовцем у главној улози,добио три године затвора,као и забрану приказивања филма. Овај филм је представљао одбрану Стојановићевог дипломског рада на београдском ФДУ. Проблем са њим је што се у филму архивским снимцима приказују сцене из нацистичке Њемачке,Хитлерови и Титови говори,један иза другог. Такође,филм се бавио и тада табу темама попут хомосексуалности. Снимљен је 1973. године,а није приказиван до 1990. После се приказивао по бројним домаћим и иностраним фестивалима добивши бројне награде. Ипак,ово искуство је врло негативно утицало на Лазара Стојановића,тако да након овога филма није много радио.
Други филмови и књиге овога покрета су “ Мистерија Организма“,“Хајка“,“Жута“,“Улога моје породице у свјетској револуцији“,“И Бог створи кафанску пјевачицу“, “Кад су цветале тикве“,Драгослава Михаиловића,неке књиге Мирка Ковача и други. Запажена је улога Ружице Сокић у филму“Жута“,тако да су је касније многи од гледатеља и називали тим именом.
Црни талас је званично забрањен седамдесетих година,након чега уступа мјесто тзв. црвеном таласу. За разлику од црног,црвени талас се бавио уздизањем комунистичког друштва и партизанске борбе. Нека од најзначајних остварења црвеног таласа су “Битка на Неретви“,“Сутјеска“ и итд.
Црни талас није усамљен уметнички израз,карактеристичан само за социјалистичку Југославију. Слични правци су се јављали и у другим државама, рецимо Француској,чак и у Румунији,која је била под гвозденом Чаушесковом стегом. Посебан значај црни талас је имао током студентских демонстрација 1968. године чије је један од организатора био и поменути Лазар Стојановић. Овај уметнички покрет је један од важнијих за југословенску социјалистичку културну сцену,јер је одисао слободоумношћу и креативношћу. По забрани овог покрета,крајем седамдесетих се јавља нови,овај пут више везан за музику ,сличног назива “нови талас“…
Милош Лалатовић
