Пише: Јово Пејовић
У Подгорици се 22. децембра 2025. године упокојио у Господу истакнути црногорски умјетник Томислав Томо Павићевић. У његовој биографији остаће записано да је рођен 1952. године у Титограду, да је завршио Вишу педагошку академију у Никшићу, да је добитник Тринаестојулске награде за 2021. годину, члан Удружења ликовних умјетника Црне Горе од 1978. године, да је имао велики број самосталних и колективних изложби у Црној Гори и иностранству. Добитник је великог броја награда и признања међу којима и:
– Откупне награде „Савремени црногорски цртеж“
– Награде „Сликари своме граду”, 1979. године,
– Награде УЛУЦГ за 1990. годину,
– Награде“Милуновић, Стијовић, Лубарда“, на традиционалној изложби УЛУЦГ 1996. и 2010. године,
– Прве награде на 57. херцегновском салону 2024. године,
– 2025. године добио је статус Истакнути културни стваралац Црне Горе.
Свијет о којем је Томо сањао, није био свијет у коме је живио. Зато га ми, обични смртници, често нијесмо разумјели, док је ненаметљиво и храбро корачао у бесмртност. Кроз своја умјетничка дјела, која ће бити предмет изучавања за нека будућа времена, он је непогрешиво цртао нашу прошлост и садашњост и скицирао будућност. Иза његове робустне, разбарушене, боемске личности, крила се дубока емотивност, коју су осјећали сви који су били у прилици да га упознају изблиза.
Његова дјечја душа мека као памук, коју смо осјећали при сваком сусрету са њим у тренуцима опуштености чинила га је врло омиљеним нарочито међу младима. Нажалост, морао је много више бити у гарду да би се одбранио од зла које је и њему и свима нама пријетило и пријети непрестано. Кроз живот никада није ишао пречицом, нити је тражио и молио за награде и признања која су му обично каснила. Мрзио је из дна душе послушнике и лицемјере и говорио да не може фукара бити добар сликар. Зато је био изузетно строг према себи самом у тражењу себе у овом обезвријеђеном свијету. Једном приликом Томов пријатељ велики пјесник покојни Ранко Јововић записа о њему:“Само изузетно рашчовјечни неће осјетити бол пред његовим стваралаштвом. Морам рећи да би Павићевић морао некуд да оде,па да се врати као велики сликар“. Томо је кроз своја умјетничка дјела и начин живота исказао свој однос према људском јаду и биједи упозоравајући све нас на најезду простачке незајежљивости која гута све пред собом и заклања видике.
Нажалост, ми као друштво нијесмо примијетули да нам постојање таквих личности помаже да се као народ усправимо да се не би стидјели себе самах. Томо у животу није правио компромисе чак ни онда када је знао да тиме себи чини штету, свјестан да тиме то више не би био он. Нема те личности, ма какав статус у држави имала, која га је могла поткупити нити спријечити да искаже свој став и да се супростави када је то сматрао потребним и онима који су му блиски и који су му далеки. И у правилу, увијек је био у праву. Због тога ће остати морални узор и чувар нашег образа и части у овим мутним и обешчашћеним временима. За мене као његовог млађег брата била је привилегија имати га у својој родбини, као некога ко је моја крв и ко може послужити свима као узор у борби за највеће универзалне вриједности.
Зато је његов изненадни одлазак откинуо и дио моје душе иако сам свјестан да његов одлазак није крај, већ почетак вјечног трајања. Сада се његова душа огледа у свјетлости вјечне истине, без бола, велика и мирна, и остаће вјечно да живи кроз његова епохална дјела. У времену свеопште грабежи само за себе, ни за кога другог Томо је остао свој, што је њега и његово стваралаштво учинило још већим. Да је бирао неки други конфорнији пут не би био оно што јесте. Масовно присуство његовом посљедњем испраћају 23.12.2025. године, на гробљу на Чепурцима бројне родбине и поштовалаца потврдило је његову вриједност и као човјека и као умјетника. Неки од њих гласно ускликнуше:”Оде геније!” а ја бих додао: срећан му пут у Царство небеско, у коме ће вјечно живјети и трајати и он и његово бесмртно дјело.
Извор: ИН4С
