Пише: Дејан Јововић
Државни или јавни дуг САД, по дефиницији је укупан национални дуг који савезна влада дугује власницима трезорских хартија од вредности. У било ком тренутку, државни дуг САД је једноставно кумулативна номинална вредност свих неизмирених трезорских хартија од вредности које је издало Министарство финансија САД и друге савезне агенције и генерално не укључује нефинансиране или будуће обавезе.
Постоје две компоненте бруто националног дуга: прво, „дуг који држи јавност“, као што су трезорске хартије од вредности које држе инвеститори ван савезне владе, укључујући оне које држе појединци, корпорације, Федералне резерве и стране, државне и локалне самоуправе.
Друго, „дуг који држе државни рачуни“ (или „интрадржавни дуг“) су неутрживе трезорске хартије од вредности које се држе на рачунима програма којима управља савезна влада, као што је Фонд социјалног осигурања. Дуг који држе државни рачуни представља кумулативне вишкове, укључујући приходе од камата, различитих владиних програма који су уложени у трезорске хартије од вредности.
Према томе, јавни (или национални) дуг САД је укупан износ новца који је савезна америчка влада позајмила како би финансирала оперативне трошкове, инвестиције и покрила буџетске дефиците, а састоји од свих обавеза које је Министарство финансија издало, а које држе други делови владе, америчка јавност, стране државе и финансијске институције.
Резервна валута
На домаћем нивоу, власници америчког дуга су међувладини фондови (фондови социјалног осигурања, фондови здравственог осигурања, пензиони и инвалидски фондови за савезне запослене) који контролишу око 20 одсто дуга, Федералне резерве (Централна банка САД) држе приближно 13 одсто дуга, а домаћи приватни инвеститори контролишу 42-50 одсто (пензиони рачуни).
Јапан и Кина су међу највећим страним власницима америчког дуга. Остали највећи власници овог дуга су Велика Британија, Луксембург и Канада. Ако би Кина потпуно престала са куповином или у екстремном сценарију продала велики број америчких трезорских обвезница,то би спустило цене обвезница, а приносе повећало. То би значило повећане трошкове задуживања у целој америчкој економији, укључујући хипотекарне каматне стопе, корпоративне кредите и државно финансирање.
И домаћи и страни инвеститори купују амерички дуг, а страни власници америчких трезорских обвезница поседују рекордних око 9,4 билиона долара од укупног износа. Иако се амерички дуг добро исплаћује због својих високих приноса, неке земље попут Кине, продају своје америчке трезорске обвезнице.
Укупан јавни дуг САД, најзадуженије земље на свету достигао је у фебруару ове године огромних 38,57 билиона долара (односно 38.570.000.000.000 долара), што представља повећање од чак 2,5 билиона долара у односу на прошлу годину, показују подаци Заједничког економског комитета америчког Конгреса.
Темпо задуживања је запањујући: током последњих 12 месеци дуг је растао у просеку 8,03 милијарде долара дневно, односно више од 5,5 милиона долара у минути. У преводу на свакодневни живот грађана, то значи да је амерички дуг порастао за 6.624 долара по становнику за само годину дана. Укупно задужење износи око 113.000 долара по особи или око 285.000 долара по домаћинству.
Још већи проблем од самог дуга јесте цена његовог финансирања. Просечна каматна стопа на тржишни део америчког дуга у децембру 2025. године износила је 3,36 одсто. Пре пет година била је свега 1,55 одсто. То значи да држава данас троши знатно више новца само на отплату камата, чак и без додатног задуживања.
У последњих годину дана исплаћено је преко 261 милијарду долара камата само фондовима унутар државног система, што је око 22 милијарде долара месечно. Према пројекцијама Конгресне буџетске канцеларије, трошкови камата чиниће скоро 14 одсто укупне савезне потрошње већ током фискалне 2026. године и наставиће да расту. Другим речима, све већи део буџета одлази на сервисирање старог дуга, уместо на инфраструктуру, здравство или одбрану.
Трошкови камате
На први поглед делује нелогично да једна држава може непрестано да се задужује у оваквим размерама, а да притом не банкротира. Међутим, америчка ситуација је специфична из неколико следећих разлога.
Прво, долар је светска резервна валута. Глобална трговина, енергенти и финансијска тржишта ослањају се на долар. То ствара огромну потражњу за америчким државним обвезницама, које се сматрају најсигурнијом инвестицијом на свету. Друго, САД се задужују у сопственој валути. За разлику од многих земаља, Америка не мора да враћа дуг у страној валути. Федералне резерве могу, у крајњој линији, да обезбеде ликвидност кроз монетарну политику. Треће, економија и даље расте, иако успорено. Све док бруто домаћи производ (БДП) расте, однос дуга према величини економије може остати под контролом, чак и ако номинални дуг расте.
Дуг не може расти бесконачно без последица. У овом тренутку премашио је 120 одсто БДП-а. Кључно питање је по којој стопи расте у односу на привреду и каматне трошкове. Ако камате расту брже од економије, држава улази у тзв. дужничку спиралу: све више новца иде на камате, потребно је ново задуживање да би се платиле старе обавезе, поверење инвеститора почиње да слаби.
Вашингтон троши скоро 970 милијарди долара годишње на отплату камата на национални дуг, што премашује издатке за војску. Од 2020. године, ови расходи су се утростручили. У том сценарију могуће су озбиљне и дугорочне последице: слабљење долара, виша инфлација, спорији економски раст, а на крају и буџетска криза.
Ако инвеститори изгубе поверење у способност САД да дуг држе под контролом, могли би да траже веће камате или да преусмере капитал у друге валуте и злато. То би ослабило долар и поскупело увоз. Заправо, баш то се и догодило у протеклом периоду. Иако је злато забележило пад у односу на рекордну цену на крају јануара, потражња за племенитим металима и даље је висока.
„Штампање новца“ тако постаје потреба за покривање обавеза, што дугорочно подстиче инфлацију, нарочито ако производња не прати раст новчане масе. Високе камате на државни дуг гурају навише и камате за грађане и фирме, што успорава инвестиције, запошљавање и потрошњу. А ако камате поједу превелики део буџета, политички притисци за резање потрошње или повећање пореза постају неизбежни.
Нагли пораст америчког дуга на 39 билиона долара средином марта ове године је кулминација више фактора, укључујући економске стимулансе после пандемије и континуиране расходе за одбрану и социјалну заштиту. Високе каматне стопе су, такође, повећале трошкове задуживања, чинећи сервисирање дуга скупљим. Аналитичари упозоравају да би без структурних реформи, терет дуга могао да оптерети економски раст и да погура инфлацију.
Иначе, претходни рекорд оборен је у октобру прошле године, када је дуг нарастао на 38 билиона долара, што значи да су се САД задужиле за билион долара у периоду од само пет месеци.
Конгресна канцеларија за буџет је у свом извештају о фискалним изгледима САД који је објављен у фебруару ове године проценила да ће „велики, лепи“ пакет закона о порезима и потрошњи који је усвојен прошлог лета, заједно са имиграционом политиком америчке администрације, повећати дефицит за билионе долара током наредне деценије. Ово нестраначко тело Конгреса, предвиђа да је државни дуг САД на путу да достигне 64 билиона долара у наредних десет година.
Пројекције ММФ-а
Међународни монетарни фонд (ММФ) упозорио је у извештају крајем фебруара ове године да ће амерички национални дуг знатно порасти у року од пет година, позивајући Вашингтон да смањи свој фискални дефицит како би обуздао превелике трговинске и текуће рачуне.
Амерички национални дуг порастао је у фебруару на више од 38 билиона долара, а фискални дефицит се продубљује. То представља повећање од 2,25 билиона долара у последњој години, а ММФ је тада предвидео да ће дуг до априла достићи 39 билиона долара. Дефицит савезног буџета порастао је са око 1,4 билиона долара у фискалној 2022. години на око 1,8 билиона долара прошле године, према подацима ММФ-а.
Обраћајући се новинарима након годишњег прегледа америчке економске политике, управни директор ММФ-а Кристалина Георгијева рекла је да је „буџетски дефицит, једноставно речено, превелик.“ Преглед ММФ-а предвиђа да ће јавни дуг САД достићи 140 одсто БДП-а до 2031. године према тренутним политикама, док растући краткорочни дуг и растући однос дуга према БДП-у представљају све веће ризике за стабилност САД и света.
ММФ је саопштио да је Вашингтону потребан јасан план фискалне консолидације, како би се дуг вратио на одрживу путању пада. Такође је позвао САД да конструктивно сарађују са својим партнерима „како би се решила забринутост због неправедних трговинских пракси и договорила о координисаном смањењу трговинских ограничења и поремећаја индустријске политике који имају негативне прекограничне ефекте“.
„Тамо где се трговинске и инвестиционе мере (укључујући царине и контролу извоза) уводе из разлога националне безбедности, такве политике треба уско примењивати“, наводе из ММФ-а.
Подаци показују да ће економски раст САД остати отпоран на 2,4 одсто у 2026. години, док се инфлација неће вратити на циљ Федералних резерви од два одсто до почетка 2027. године усред неизвесности у погледу изгледа инфлације и раста.
Извештај ММФ-а, састављен је пре него што је Врховни суд САД поништио многе царине америчког председника Доналда Трампа.
Јавни дуг САД, издат за покривање буџетских дефицита и финансирање програма попут здравствене заштите, одбране и инфраструктуре, широко се сматра сигурном глобалном имовином. Његове каматне стопе постављају референтне вредности за друга тржишта и помажу у привлачењу страног капитала. Али растући дуг може повећати трошкове задуживања и инфлацију, угрожавајући економску стабилност у земљи и иностранству.
Рат на Блиском истоку изазвао је „велики глобални економски шок”, пореметио снабдевање енергентима и подигао цене широм света, изјавила је 12. априла ове године челник ММФ-а Георгијева, упозоравајући да ће последице трајати и током године. Према њеним речима, последице су глобалне, али не погађају све земље једнако јер најтеже су погођене државе у близини сукоба, увозници енергије и земље без финансијских резерви.
Георгијева је, у интервјуу за Си-Би-Ес Њуз, навела да ММФ разматра различите сценарије у зависности од трајања рата, указујући и на велику штету на енергетској инфраструктури, чији ће опоравак трајати годинама.Она је истакла да су посебно погођене земље Азије, где су уведене рестрикције потрошње енергије и ванредне мере, док су поремећаји у снабдевању утицали и на индустрију полупроводника, медицинске услуге и пољопривреду.
„Људи трпе због несташица, раста цена и поремећаја у снабдевању, укључујући ђубрива, што може да доведе до раста цена хране”, рекла је Георгијева. Додала је да су погођени и приходи од дознака, јер радници из земаља попут Индије и Бангладеша не могу да шаљу новац из региона Залива, као и транспорт и туризам, посебно у државама попут Шри Ланке.
Георгијева је оценила да су САД мање погођене јер су извозник енергената, али да раст цена утиче на све, уз упозорење да би пад инфлације могао бити одложен. Према њеним речима, раст цена енергената представља негативан шок понуде који додатно оптерећује потрошаче, нарочито оне са нижим примањима. Она је упозорила да ће последице кризе трајати и након евентуалног примирја, због већ насталих поремећаја у снабдевању и велике штете на инфраструктури, укључујући енергетска постројења и рафинерије. „Опоравак неће бити брз, посебно у регионима са највећим поремећајима”, навела је Георгијева, додајући да би мир, ипак, убрзао стабилизацију.
Истовремено је истакла и да енергетске кризе подстичу већу ефикасност и диверсификацију извора, укључујући развој зелене енергије, али да ће за то бити потребно време, док ће грађани и привреда у међувремену сносити терет. Говорећи о мерама, Георгијева је рекла да ММФ саветује државама да не уводе трговинска ограничења на енергенте и да помоћ усмере циљано ка најугроженијима, уз опрез због ограниченог фискалног простора.
Она је оценила да је светска економија показала отпорност упркос бројним кризама, захваљујући улози приватног сектора, јачим институцијама и технолошком напретку, али је упозорила да ризик од рецесије и даље постоји. Истакла је и значај смањења трговинских тензија између највећих економија, наглашавајући да трговински ратови немају победнике.
Георгијева је нагласила да међународне институције, укључујући ММФ, морају да се прилагоде брзим променама у свету, уз очување стабилности глобалног финансијског система.
Дејан Јововић: Зашто је пропао план о ЕУ о заплени руске имовине?
Неодржива путања
Председник Федералних резерви Џером Пауел који је на њеном челу од 2018. године изјавио је у марту ове године пред америчким Конгресом да амерички јавни дуг од 39 билиона долара расте „значајно брже од економије“ и да је путања „неодржива“.
Конкретно изговорио је реченицу коју ни један шеф централне банке не жели да каже: „Наш дуг значајно брже расте од наше економије. Дугорочно, то је нешто попут дефиниције неодрживог”. А онда је додао, готово са резигнацијом: „Углавном се ограничавам на ове опште напомене, које практично сви игноришу.“
Федералне резерве се налазе у периоду транзиције док се ближи мај ове године, када истиче мандат председника Пауела. Јавност и финансијска тржишта пажљиво прате сигнале из Беле куће о потенцијалном наследнику. Иако је он водио институцију кроз турбулентне периоде инфлације и пандемије, политички притисак расте. Тренутно нема званичне потврде о његовом реименовању. Већина аналитичара сматра да је промена на врху Федералних резерви извесна с обзиром на ставове Трампове администрације. Судбина Пауела на челу Федералних резерви биће позната врло брзо. Иако су његови резултати у обуздавању инфлације мерљиви, политичка воља диктира кадровска решења, а тржишта су већ почела да се припремају за период после његовог одласка.
Конгресна канцеларија за буџет пројектује да ће до 2031. године просечна каматна стопа на државни дуг премашити стопу економског раста – што је математичка дефиниција „фискалне спирале смрти”. Камата на дуг достиже билион долара годишње у фискалној 2026. години – готово троструко у односу на 2020. годину. За прва три месеца фискалне 2026. године потрошено је 270 милијарди долара само на камате.
После Другог светског рата, сличан терет је смањен захваљујући буџетским вишковима, индустријском буму и финансијској репресији. Међутим, ниједан од тих услова данас не постоји.
Једини преостали механизам је инфлација и девалвација долара, што је најснажнији структурни аргумент за инвестиционо злато као заштиту вредности.
Раст дуга
Амерички државни дуг скочио је преко 39 билиона долара усред растуће забринутости због трошкова рата у Ирану, наведено је у анализи Тајма водећег америчког недељног часописа, 19. марта ове године.
Бројка, коју је објавио Биро за фискалну службу, састоји се од преко 31,3 билиона долара јавног дуга, поред преко 7,6 билиона долара међувладиних улагања или дуга који држи влада. Од своје прве председничке кампање која датира из 2015. године, председник Доналд Трамп се у неколико наврата заветовао да ће смањити државни дуг. Пре свог првог мандата, Трамп је тврдио да ће моћи да елиминише цео дуг, који је у то време износио преко 19 билиона долара, за само осам година.
„Поново преговарам о свим нашим споразумима, великим трговинским споразумима у којима тако лоше стојимо“, рекао је Трамп као републикански кандидат у априлу 2016. године, указујући на преобликовање америчке трговинске и спољне политике као алата за рашчишћавање дуга, уколико победи на изборима.
Године 2022, месецима пре него што је објавио да ће се кандидовати на председничким изборима 2024. године, Трамп је рекао да идеја „трампизма“ укључује „тарифе и порезе на друге земље које су искористиле Америку и које ће САД поново учинити богатим и без дугова“. Од председникове инаугурације прошле године, национални дуг је порастао за око 2,8 билиона долара.
Трампов пакет закона, који је потписан прошлог Дана независности, најављен је као начин за смањење дуга. „Трампова доказана економска формула… смањиће наш дуг на само 94 одсто БДП-а“, рекла је тада Бела кућа. Председник је, такође, тврдио да ће његова тврдокорна царинска политика допринети смањењу дуга. Док је износио идеју да се квалификованим Американцима обезбеди дивиденда од 2.000 долара стечена од америчких царинских прихода, Трамп је сугерисао да ће новац који преостане од шеме стимулативних чекова бити искоришћен за „значајну отплату националног дуга“.
Конгресна канцеларија за буџет је крајем новембра прошле године пројектовала да ће царине усвојене 2025. године смањити дуг (укључујући камате) за три билиона долара до фискалне 2035. године. Међутим, могућност коришћења прихода од царина претрпела је значајан ударац када је Врховни суд у фебруару пресудио да је већина Трампових царина незаконита – резултат који је председник назвао „дубоко разочаравајућим“.
Сада, усред америчког дуга који прелази границу од 39 билиона долара, расте забринутост због трошкова рата у Ирану, без јасног краја на видику. У марту је Кевин Хасет, директор Националног економског савета, рекао да је већ 12 милијарди долара потрошено на рат у Ирану. Импликације сукоба већ осећају амерички потрошачи. Због тога што Иран ефикасно блокира проток нафте и гаса који обично транзитирају кроз Ормуски мореуз, цене енергије су нагло порасле на преко сто долара за барел.
Од када су САД и Израел покренули нападе на Иран 28. фебруара ове године, америчке породице плаћају скоро 80 центи више по галону за гориво сваки пут када напуне резервоар. Карте за одређене летове су такође порасле, јер се авио-компаније боре са реалношћу растућих трошкова горива. Аустралијски превозник Квантас је изјавио да повећава цене „као одговор на растуће трошкове, укључујући значајно повећање цена млазног горива“.
Очекује се да ће виши трошкови горива, плус вероватни пораст цене ђубрива због поремећаја глобалне трговине, утицати и на рачуне за намирнице у наредним недељама и месецима и за америчке породице.
Истраживање које је спровео Тајм, на основу јавно доступних података, „показало је да је 12 милијарди долара већ потрошених на рат у Ирану могло бити потрошено на здравствену заштиту за 1,3 милијарде Американаца”.
Како сукоб наставља да ескалира, министар одбране Пит Хегсет потврдио је да је Пентагон послао Белој кући захтев за додатних 200 милијарди долара, иако је нагласио да би се та цифра „могла променити“.
Више демократских посланика већ је изразило снажно противљење рату и његовој цени. „Много је горе него што сте мислили“, рекла је сенаторка Елизабет Ворен из Масачусетса након затвореног брифинга о рату у Ирану. „Трамп није дао ниједан јасан разлог за рат и нема план да га оконча“. Штавише, висок ниво трошкова за сукоб ће значајно повећати профит бројних компанија, које се баве одбрамбеним и сектором наоружања, закључио је Тајм.
Инфлациона очекивања
Свет се никада није суочио са кризом док није постао оптерећен огромним дугом, што САД чини посебно рањивим упркос томе што су највећи светски произвођач нафте, према речима председника компаније Рокфелер Интернешенел (огранка за глобалну инвестициону стратегију компаније Рокфелер Капитал Менаџмент).
Као резултат тога, просечан ниво државног дуга за земље Г-7 порастао је 20 одсто на више од 100 одсто БДП-а. Укупни глобални дуг је прошле године порастао најбржим темпом од пандемије, достигавши рекордних 348 билиона долара, или више од три пута више од укупног светског БДП-а, док би према проценама ММФ‒а укупан светски јавни дуг могао да премаши 100 одсто глобалног БДП-а до 2029. године, годину дана раније него што се очекивало пре само годину дана, а што је ниво забележен последњи пут после Другог светског рата.
Према подацима из извештаја ММФ-а о анализи фискалних кретања за период 2025-2026. године у оквиру Фискалног монитора, глобални јавни дуг порастао је на готово 94 одсто БДП-а у 2025. години, а државе се надаље суочавају са значајним притисцима на потрошњу и каматним оптерећењима.
Са једном петином светске нафте и течног природног гаса складиштеног у Персијском заливу, владе се боре да уведу контролу цена, програме рационализације и субвенције. Али многе владе немају фискалне ресурсе, а инвеститори у обвезнице су спремни да казне сваки покушај превелике потрошње.
„Дугорочна инфлациона очекивања остају стабилна, али тржишта се плаше да ће шок иранске нафте покренути већу потрошњу поред брзо растућих дефицита и дуга, што резултира вишом премијом на рокове за обвезнице“.
Ово се већ дешава у САД, где је слаба потражња за недавним аукцијама трезорских обвезница довела до тога да приноси буду већи него што се очекивало, што истиче забринутост међу инвеститорима због утицаја рата у Ирану на дефицит и дуг.
У међувремену, централне банке су слично ограничене док се боре да смање инфлацију. Федералне резерве нису успеле да врате инфлацију у САД на циљ од два одсто у наредних пет година, што оптерећује изгледе за смањење каматних стопа, како би се супротставиле економском успоравању изазваном нафтним шоком.
Најрањивије нације су оне са највећим државним дугом и дефицитима, и са централном банком која не испуњава свој циљ у вези инфлације. У развијеном свету то укључује најзначајније САД и Велику Британију, а у земљама у развоју, највише угрожене предводе Бразил, Египат и Индонезија.
Трампови планови да повећа годишње војне издатке за 50 одсто на 1,5 билиона долара прете да још више погоршају изгледе за дуг САД, јер плаћање камата на сва задужења већ прелази билион долара годишње. У комбинацији са недавним смањењем пореза, буџетски дефицит би могао да достигне седам одсто БДП-а ове године.
Министарство одбране наводно тражи 200 милијарди долара од Конгреса за рат, након што је „војска потрошила велики део своје најскупље муниције, док су ирански напади оштетили или уништили америчке авионе, радарске системе и базе”. Политико је објавио да Пентагон очекује да ће сукоб трајати најмање до септембра ове године, што представља оштар контраст у односу на првобитну Трампову процену да ће трајати свега четири недеље.
„Потреба за додатним трошковима за финансирање рата повећала би амерички дуг, што би изазвало распродају на тржишту обвезница, јер инвеститори захтевају додатну надокнаду како би покрили потенцијалне губитке“, рекао је главни економиста РСМ-а Џозеф Брусуелас крајем марта месеца. „Дугорочне каматне стопе, као што су 30-годишње хипотекарне каматне стопе, делимично се заснивају на референтном приносу америчких 10-годишњих обвезница, а оно најважније: тржиште обвезница остаје непоражено.“
Ново мартовско истраживање Фондације Питер Г. Питерсон показује да је фискално поверење најниже у последњих неколико година. Државни дуг САД од преко 39 билиона долара брзо расте. За нагомилавање последњих пет билиона долара од тог износа било је потребно само две године, а за последњи билион мање од шест месеци. САД тренутно троше један долар од сваких пет долара, на отплату камата за свој дуг.
Експлозија дуга
САД покушавају да избалансирају високе дефиците, огроман дуг и истовремену потребу да свету обезбеде доларе како би задржале статус резервне валуте. Трампов став према долару никада није био доследан. „Никада нећу рећи да волим слабу валуту“, рекао је Трамп у јулу прошле године. „Особа сам која воли јак долар, али слаб долар вам доноси много више новца“, додао је тада. Делује необично, али он у ствари заиста жели и једно и друго.
Често поистовећује јак долар са националном моћи и престижом и свиђа му се његов статус примарне светске валуте за трговину и трансакције. Међутим, истовремено би волео слабији долар, јер он чини америчку робу јефтинијом за купце у иностранству, што би могло да помогне његовом циљу враћања производње у САД. Раније је прецењен долар назвао „великим проблемом“ у контексту враћања индустрије и радних места у земљу, што је један од стубова његовог МАГА покрета. Са друге стране, слаб долар повећава цену увоза, чиме врши притисак на раст инфлације – а Трамп је веома осетљив на инфлацију.
Слабији долар је такође у складу са Трамповим декларисаним циљем смањења америчког трговинског дефицита. Да ли је смањење трговинског дефицита уопште вредан циљ, потпуно је друго питање, али и овде председник наилази на дилему. Она чак има и име – Трифинова дилема.
У међународним финансијама, Трифинова дилема (понекад Трифинов парадокс) је сукоб економских интереса који настаје између краткорочних домаћих и дугорочних међународних циљева земаља чије валуте служе као глобалне резервне валуте. Ову дилему је идентификовао 1960-их белгијско-амерички економиста Роберт Трифин.
Он је приметио да земља чија је валута глобална резервна валута, коју друге земље држе као девизне резерве за подршку међународној трговини, мора некако снабдевати свет својом валутом како би задовољила светску потражњу за овим девизним резервама. Ова функција снабдевања се номинално остварује међународном трговином, при чему се од земље која има статус резервне валуте захтева да има неизбежан трговински дефицит.
Ако се жели да свет користи једну одређену валуту, онда мора да се обезбеди да она у великим количинама циркулише глобално. То значи да земља издавалац мора да извози више своје валуте, него што је увози. У преводу, мора трајно да има трговинске дефиците. Када би САД имале трговинске суфиците, долари би се враћали кући уместо да циркулишу светом, чиме би глобална економија остала без долара.
Кина је можда на путу да постане економска суперсила, али њена трговинска структура (и контрола капитала) чине мало вероватним да ће јуан постати доминантна светска валута.
Многи аналитичари сматрају да је, с обзиром на експлозију америчког дуга и дефицита, слабији долар практично неизбежан.
Постоје три кључне карактеристике тренутне ситуације. САД имају велике и трајне фискалне дефиците који сада износе око два билиона долара годишње, огроман износ укупног дуга од 39 билиона долара, док је трећа ставка чињеница да издају светску резервну валуту.Ове три карактеристике некако морају да функционишу заједно. Дакле, САД покушавају да наставе да се много задужују, да имају огроман дуг и да свету обезбеђују доларе, а да притом не сруше економију и не изазову нагли раст каматних стопа. У суштини, једини „вентил“ у том систему јесте слабији долар.
У случају јачања долара онда би неминовни дуг у доларима ван САД постао тежи за сервисирање, а тог дуга има много, па би глобални дужници очајнички покушали да дођу до долара. Та потражња би створила глобалну несташицу ове валуте, што би као последицу имало повећање вредности долара.
Прејак долар ствара притисак у иностранству, јер земље морају да прикупљају доларе. Један од начина на који то раде јесте продаја америчких државних обвезница. То подиже приносе у Америци – обвезнице губе вредност, а приноси расту јер се цена и принос крећу у супротним правцима. Виши приноси повећавају трошкове задуживања америчке владе, што директно ради против циља јефтиног финансирања великих дефицита.
Из другог угла, јак долар значи да су америчка средства скупља изражено у локалним валутама, па страни инвеститори оклевају да улажу у доларске активе (попут америчког дуга). Тако САД завршавају са још више дуга који морају да емитују и са мање вољних страних купаца. То аутоматски повлачи приносе ако долар остане прејак, а историја је више пута показала да су високи приноси веома опасни за амерички финансијски систем. Ово је разлог, због којег се јак долар гледа као дугорочно дестабилизујућа сила.
Оно што Трамп заправо покушава да уради, јесте да одржи ове три карактеристике заједно упркос силама које их раздвајају, па по томе изгледа да не греши што прихвата слабији долар.
***
На питање зашто се крах јавог дуга још није догодио, треба рећи зато што САД и даље имају прву економију света (мада је ту и Кина по тзв. паритету куповних снага). Америка и даље има доминантну валуту у глобалном систему међународног плаћања, као и финансијско тржиште коме инвеститори још увек верују више него било ком другом.
Тим пре, што се још није појавила нова „резервна валута“ и устоличила као међународно средство плаћања, што САД обилато користе. Али предност резервне валуте није бесконачна привилегија. Ако јавни дуг настави да расте брже од економије, чак и Америка може доћи до тачке када тржишта почну да траже „премију за ризик“.
Амерички јавни дуг тренутно не представља непосредан колапс система, али улази у зону дугорочне неодрживости, ако се тренд раста и високих камата настави. Питање више није да ли дуг има последице, већ када ће оне постати довољно велике да промене правила игре за долар, за америчку привреду, али и за читав глобални финансијски систем. Предедник Трамп је испрва кренуо са царинским ратом у обуздавању дедоларизације, не либећи се да упозорење упути и земљама БРИКС-а. То очигледно није било довољно, па се прешло на чисту агресију.
Покушај САД да војном силом и неоснованом агресијом, искључиво према земљама са највећим резервама нафте и гаса на свету (Венецуела – највеће резерве нафте; Иран – трећи у свету по резервама нафте и други по резервама гаса, одмах иза Русије), задрже „петродолар“ у игри и тако спрече колапс америчке валуте и привреде, као и општу „миграцију” из долара у злато, сребро или неку другу валуту – постаје све уочљивији. Истовремено, свет са таквим приступом америчке администрације постаје све горе место за живот. На унутрашњем америчком плану не смеју да притежу каиш, па све што им је преостало јесте оно што гледамо сада већ свакодневно, а то је ескалација ратних сукоба у свету.
Уместо правих решења и било каквих рационалних одговора, Доналд Трамп као и свака досадашња америчка администрација у тренутку председничке кризе, излаз тражи у било каквом рату.
Радикална неизвесност у оружаним сукобима оставља дубок траг на свим финансијским тржиштима, посебно када је у питању трговина „фјучерсима” јер нико не може да предвиди шта ће се десити, посебно када је у питању контроверзни Трамп, који свакодневно даје контрадикторне изјаве. У временима повећане неизвесности, људи више воле да улажу у оно што је опипљиво и доказано, а то су племенити метали.
Рат на Блиском истоку је за кратко време довео цео свет у стање радикалне неизвесности, чији је центар проблем прекида транспорта гаса и нафте кроз Ормуски мореуз. Познато је да 20 одсто поменутих енергената пролази овом рутом. Тржиште гаса и нафте вреди око шест билиона годишње. То значи да кроз Ормуски мореуз пролази вредност од око 1,2 билиона долара нафте и гаса. Иран настоји да контролише мореуз и то је његово кључно геоекономско и геополитичко оружје. САД и Израел очигледно не могу да преузму контролу над овим пролазом јер да могу, већ би то учинили. Било која друга војна операција која укључује копнене снаге значила би дуг и неизвестан рат.
Ово више није проблем у односима САД-Израел-Иран, већ проблем за цео свет, јер би националне економије ушле у спиралу инфлације и других облика економског и друштвеног хаоса. Према извештајима са терена, ситуација се мења из часа у час. У основном сценарију, који подразумева краће трајање сукоба на Блиском истоку, глобални привредни раст би према најновијој процени ММФ-а од 16. априла ове године, успорио са 3,4 одсто прошле године на око 3,1 одсто, док би инфлација порасла са 3,8 одсто на 4,4 одсто ове године.
Контрола Ормуског мореуза од стране Ирана дала би му могућност да наплаћује пролаз свим бродовима. Ово можда није толико велики проблем у поређењу са оним, где би Иран наплаћивао таксе у јуанима или сопственој валути, а не у доларима. Утицај долара у међународним плаћањима стално се смањује. Укупан светски извоз је око 26 билиона долара, а нафта и гас чине око 20 одсто, и то је највећи сегмент светског извоза. Управо би овде Иран могао да смањи употребу долара у међународним плаћањима. Ово је најгора ствар која би могла да се деси Америци, јер је долар, може се рећи, важнији од њеног војног потенцијала.
Др Дејан Јововић је научни саветник, експерт за међународне финансије и редовни члан Научног друштва економиста Србије
Извор: Нови Стандард
