Пише: Јован Зафировић
Дошао је са таквом енергијом као да ће ми говорити о неком чуду. Сео је за радни сто, прекрстио ногу, узео оловку која је делила прочитане и непрочитане странице изабраних приповетки Григорија Божовића ,,Кад мртви проговоре”, ставио је између прстију и њу, као цигару, тресао. Често је, док ја на другом столу траћим домски живот, ћутао и чекао да завршим, као да му дам реч, па онда почео да прича. Исприча и оде. Имао је обзира према другом. Увек сталожен. Спустио сам лаптоп.
-Слушам, рекао сам.
-Ма, ништа битно. Завршавај своје, дошао сам онако, да те видим.
-Завршио сам.
Необавезне теме су најпре обавезне. Где је био, шта има по граду, са ким је седео, то су била уводна питања предстојећем разговору. Слабо сам излазио тих дана по Митровици. У јеку испитног рока гледао сам, из читаонице, само небо кроз прозор на крову, птице и по који хеликоптер КФОР-а.
После реферисања о ономе што ме окружује, а што занемарујем због учења, почео је да ми прича о свом комшији. То је чудо које ми је донео.
Зове се Дритан. И има пет година.
-Како долази код тебе кући, чудио сам се како тога, данас, код нас у Косовској Каменици има, и настављао, радознао, са питањима.
-Долази! Моја мајка му спрема палачинке. Шта хоће, спреми му. Удовољава му. Кад не зна неку реч тера те да му објашњаваш шта значи. Упија као сунђер. Његови су се у почетку љутили на њега што долази, али он је незаустављив. Кад му је, наставља ми, летос дошла родбина из Немачке, браћа и сестре, дође код нас и каже да хоће да спава овде док не оду, не може да их поднесе. Дође и каже: ја сам Србин. И понавља то. Ћути, кажем му, немој да те неко чује, ти си Албанац, он почне да се свађа са мном. Мој отац је био код његових.
-И – говорим му – а мислим причај брже.
-Па, био је, био је да каже да му ми не говоримо да каже да је Србин, да не утичемо на њега. Сам говори, не знам одакле му. Не желимо да имамо проблем са људима. Не због ситуације, као, сад се они питају, јачи су, не, него замисли да неко сад дође и твоје дете учи да каже да је Албанац.
-Ви се једни другима јављате? Све нормално?
-Јављамо се, нормално. Здраво, здраво. Његов деда једно време после рата није причао са мојима, али кад је долазио из Немачке, и ако не прича са мојима, он нам преко жице, која дели њихово и наше двориште, протури чоколаде сестри и мени. Сећам се. Сад, кад дође јави се и мојима.
-Нереално ми је да ово има код нас, опет га, зачуђен, прекидам.
-Ево, мајке ми, дођи код мене један дан да видиш, сваки дан дође дете. Пре неки дан смо клали свињу. Нису га пустили да дође, али је побегао, изашао из куће и дошао код нас. Дошао је и каже свиња смрди, не једе се. Вероватно су му његови говорили. Разумем, то је њихово. Напољу сви, казан пун чварака, а у једном смо тањиру оставили да се проба јесу ли готови. Он, гледам га, посматра тањир. Страх ме је било да не узме. Кажем му да оде до куће и донесе чашу за сок. Намерно, само да склоним чварке, да не узме. Није ми поента да узме, а знам да не једу. Кад зна, рецимо, да негде иде са својима, он нам каже, сутра не могу да дођем, идемо негде, враћамо се касно. Баш је смешан. И много је бистар. Дошао је једном и показује ми, тетоваже као има, а он је узео сличице и на једној и на другој руци залепио заставу Албаније.
Гледам и кажем му добро је! Сад иде у вртић и тамо прави хаос, прича да је Србин, његови се, каже његова мајка, плаше. Били су на свадби скоро, муслиманска свадба, знаш, нема алкохола, и ушла је млада, а он се тамо драо: ооо, млада, ајмо, где је ракија. Нико не може да верује. Моја мајка сад, понекад, иде код његових на кафу, његова мајка дође код нас. Ево ти, види како изгледа, показује ми селфи детета плаве косе на телефону, са великим наочарима. Имамо и заједничку слику. То је из кафића. Водио сам га код ,,Бесе”. Хтео је да га водим у кафић. Њихов кафић. Мене баш брига, идем ја понекад, али, не знам, сад ми је онако незгодно, све се плашим да нешто не лупи, да нешто каже. Откуд знаш… Каже ми, кад га гледам и помно слушам шта ће рећи другима, ма не брини кад си са мном. Он, клинац, мени. Смејем се.
Јављају му се људи у кафићу, знају га преко оца, знају и мене, мала је Каменица, а и нас је мање. Као да не могу да верују да су га његови пустили да дође са Србином у кафић. И наши се чуде исто што идем ја са њим у кафић. Свима је чудно. Али, ми живимо.
