Петак, 23 јан 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Јован Мирић: Лов дједа Дане

Журнал
Published: 19. јануар, 2026.
Share
Фото: Стање Ствари
SHARE

Пише: Јован Мирић

Дједово приповедање доносило је нама унуцима прилику да живо замишљамо Лику, његов завичај и нашу постојбину. То је био наш први биоскоп,

Мој дјед Дане био је врстан ловац, то су му сви признавали. А волео је и да прича о лову, само што су приче биле различите. Прича о непосредно прошлом лову била је у неку руку извештај: у које доба је кренуо из куће, којим се планинским странама тамо у Лици кретао, где је чекао вука, како се вук појавио, како је опалио из пушке…  Прича о лањском, или неком другом негдашњем лову, била је права приповест. Ловио је дјед и куне и зечеве, али ми се чини да је приповедао само о лову на вука, најважнијег становника личких шума.

– Узмем ти ја пушку, па ћу поред Рњакових станова на Локву Коритску. Ту ћу чекати вука, јер он долази к благу које се скупља око локве да пије.

Ми унуци гледамо му уста испод жутог брка, напрегнуто ишчекујући које ће слике одатле изаћи. То је био наш први биоскоп.

А дјед ту мало застане да припали цигарету, држећи је између пожутелог кажипрста и средњег прста и отресајући пепео малим прстом. И наставља, седећи на троношцу заогрнут кожуном.

– Чучнем иза зидића, драгости моја, и чекам. Одмиче јутро, неће вујо, опрезна је то звијер – врти дјед главом као да се вајка. –  Пазим боʼме и ја, гледам куд вјетар пуше да ме не нањуши па да утекне прије негʼ што га опазим. Слушам клепку на овцама отуда од Трнавца, знам да ће вујо пожурити к њима, да ће проћи покрај локве, чучим и чекам. Дан се одуљио…

Потом пристижу драматични моменти: како се вук појавио, како се дјед притајио, како је подигао пушку, опалио. Или како га је вук опазио, како је одједном утекао на страну, и како је он потрчао попреко да му пресече пут и поново га нациља.

У издању ИИУ „Светигора“ изашао из штампе Зборник радова „Капела на Ловћену“

– Угледам ти ја, драгости моја, вука како полагано прилази, све ногу пред ногу, полако, полако… Сваки час застане, дигне главу, њуши зрак, окреће се амо-тамо да види има ли ђе кога. И таман кад се примаче да дигнем пушку на њ, кад он побјеже устрану. Алʼ знам ја куд ће он, знам све његове стазе и пртине, па ти ја потеци, потеци упопријек, да га јопе дочекам, у Бујадницама. Неће га он мени лако утећи!

И ту ми унуци с узбуђењем чекамо наставак приповедања, сасвим сигурни да ће дјед стићи до Бујадница пре вука. И да ће га убити. Чекамо оно његово што је изговарао на крају ранијих прича о неком другом, такође бившем лову.

– Стигнем ти ја до Бујадница, заузмем мјесто и чекам. Видим да сам стигаʼ прије њега. Сад ће он, само што није. Кад ти он, драгости моја, рупи из шуме право преда ме, није ме опазио. Ја се придигнем, нанишаним и, пук – ту дјед лупи дланом о длан – богами, упрдим га.

Дједово приповедање доносило је нама унуцима прилику да живо замишљамо Лику, његов завичај и нашу постојбину. Ја сам се тако уживљавао у приповедање као да сам пратио дједа док хита за вуком. Све је било близу, на дохват руке такорећи, драгости моја. Крај приче, убијање вука, дочекивао сам и као своју победу над звери, као извршење правде над оним ко је отимао благо од пастира.

Дјед Дане био је висок и плећат, с ручердама и дугачким прстима. Стога је имао надимак Дашина, одмила Дашо. Није ишао у школу, али је писао и читао, био је самоук. У старости, после бабине смрти, волео је да узима књиге из сеоске библиотеке и носи их кући, да чита нека друга приповедања. Кад је доселио у бачку равницу, у Колут, није више ишао у лов. И пушка му је остала тамо у Лици, отели је усташе пре него што су запалили кућу. И његов последњи лички лов, онај пред рат, био је пренет у приповест о бившем, није више било скорашњег лова за извештај – куда се тачно кретао, где је вука дочекао, како га је упрдио.

Ја сам после пошао у школе, па на факултет, у Београд. У школи сам престао да говорим ијекавски, научио сам други говор. Све речи дошле су нове, екавске, осим што нисам никако хтео да мењам једну реч – дјед. Дане. Али не умем да причам као он, па ти, драгости моја, само препричавам о сећању на његово приповедање о лову на вука. Тамо у Лици, некада давно.

Извор: Стање Ствари

TAGGED:историјаЈован МирићЛикаЛовСтање Ствари
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Дарко Винкета: Јованкин код
Next Article Подсјећамо: Репортажа „Под Капом Морачком“ ТВЦГ

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Ивана Јанковић: Битка за уранијум: Нигер – још једно крваво светско жариште

Пише: Ивана Јанковић Кад већ немају где друго, америчка и руска војска среле су се…

By Журнал

Слободан Владушић: После резолуције

Пише: Слободан Владушић У говору поводом свог 75 рођендана, на Чикашком универзитету, Томас Ман је…

By Журнал

Срђан Цвијић: Удбине ликвидације у срцу Европе

Разговарао: Филип Мириловић Књига Vixere Срђана Цвијића резултат је архивски поткрепљеног истраживања без преседана – оштрог и документованог…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Бојан Јовановић: Неукорењен човек подобнији је за манипулисање

By Журнал
Други пишу

Ђакон Павле Љешковић: О прецијењености сна

By Журнал
Други пишу

Владан Чалија: Куда су ишчезли трагови историје – где су предмети повезани са сарајевским атентаторима?

By Журнал
Други пишу

Радомир Уљаревић: Па/пирова побједа Илије Лакушића

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?