Пише: Маргарет Талбот
Ако прошетате елегантним насељем Фрогнер у Ослу, можете приметити кућу која се не уклапа у суздржане стамбене зграде и амбасаде у близини. Није да је кућа ружна или запуштена. Напротив, подсећа на кућицу из бајке. Обложена тамним дрветом, са стрмим забатним кровом, има вијугаве детаље у трешња-црвеној боји, налик украсима на рођенданској торти. Норвежани такву архитектуру називају драгестил, или „змајски стил“, са естетиком с краја XIX века која наликује викиншким бродовима и дрвеним црквама. За Јоакима Трира норвешког редитеља чији је нови филм Сентиментална вредност делимично смештен на овој адреси, кућа је „помало као кућа Пипи Дуге Чарапе. Постоји осећај нечег дивљег и душевног усред нечега углађенијег и пристојнијег“.
Иако је клише рећи да у филму простор може бити подједнако јунак као и особа, то је клише који је Трир присвојио. У три од својих претходних шест филмова Реприза Осло, 31. август и његовом хиту са којим се пробио Најгора особа на свету, Осло је био много више од позадине. Његови ликови непрестано лутају градом, а Трир истиче његову меланхоличну лепоту: раскошне, али наизглед пусте паркове; суморни индиго фјорд.
У мају, када је Сентиментална вредност премијерно приказана у Кану, где је добила Велику награду, једна од звезда филма, Ел Фанинг појавила се на конференцији за штампу у мајици са натписом „Лето Јоакима Трира“ Месец дана раније, поп звезда Чарли Екс-Си-Екс, која је сковала израз „Лето деришта“ како би промовисала албум 2024. године, наступила је на Кочела фестивалу укључивши Трирово име у треперави слајд-шоу са списком уметника који заслужују сопствено лето. Трир ми је рекао да су се у Норвешкој збијале многе шале о томе шта би „Трирово лето“ могло да значи. Иако су његови филмови формално разиграни и повремено духовити, они су и интимна истраживања тешких емоција. Међу понављајућим темама су самоубиство, мистериозно неукротива туга и неуспешни покушаји породичне и романтичне повезаности. Трир је, смејући се, рекао: „Једне норвешке новине су биле у фазону: ‘Лето Јоакима Трира? Шта је то? Бити депресиван? Бити усамљен на журкама?’“
У октобру сам разговарала са норвешким писцем Карлом Увеом Кнаусгором, раним Трировим поштоваоцем који му је временом постао пријатељ, на неки начин. Први пут су разговарали 2016. године, на књижевном фестивалу у Њујорку, када је Трир Кнаусгору открио једну своју тајну, и од тада се састају отприлике једном годишње и воде дугачке разговоре. „Разговарамо о невероватно личним стварима“, рекао је Кнаусгор. „Са њим постоји нека врста сигурног простора, веома је искрен и заиста га занимају други људи и њихови односи.“ Између тих сусрета ретко су у контакту. Ипак, како је Кнаусгор рекао, када би се давио, Трир би био једна од особа које би највише желео да види у чамцу за спасавање. Дан раније Кнаусгор је био на пројекцији Сентименталне вредности у Лондону, где живи. (Филм се у Сједињеним Државама приказује од 7. новембра.) „Био сам неизмерно дирнут“, рекао је. „Заиста сам плакао.“ Кнаусгор је потом послао поруку Триру: „Сада знам где је лествица – ти си је прескочио.“ Кнаусгор ми је рекао: „Пожелео сам само да одем кући и пишем о односима и породицама. Помислио сам: ту треба да будеш, тамо где дираш у емоције других људи. Не на шупаљ начин, извини, холивудски, већ на начин који оставља много тога о чему касније можеш да размишљаш.“
Израз „Лето Јоакима Трира“ није био баш кнаусгоровски, али ми се чинило да није баш сасвим ни испразан. У Сентименталној вредности има нечег сетно летњег, као и у готово свим Трировим филмовима, слатке али оштре чежње која се чини да је у вези за северним светлом и његов дуг, заводљив нестанак. Андерс Данијелсен Ли , даровити глумац који је играо у четири Трирова филма (и који је уједно и лекар и службеник јавног здравља у Ослу, што је ванредно) рекао је да је за њега лето Јоакима Трира „шетња Ослом у јуну, рано ујутру, повратак са журке и мирис јоргована“. Додао је и „посматрање Осла кроз призму његових филмова обогатило је моја чулна искуства града.“
У Сентименталној вредности, кућа у драгестилу одзвања од радости и туга неколико узастопних генерација. У прологу, којима је Трир на старомодан начин склон, девојчица која ту живи, Нора, описује место са нежном, антропоморфизујућом радозналошћу. Пита се да ли кућа више воли да се осећа „празно и лагано“ или „пуно и тешко“, и примећује пукотину која се пење уз један зид, „као да кућа тоне, урушава се, али у веома успореном снимку“. Нора одраста у тој кући са вољеном сестром Агнес коју тумачи Инга Ибсдотир Лилеас депресивном мајком терапеуткињом и, све док се нагло не исели, препотентним оцем филмским редитељем Густавом, кога игра Стелан Скарсгорд
Филм потом скаче унапред неколико деценија. Нора, коју тумачи Ренате Реинсве, звезда филма Најгора особа на свету, сада је успешна позоришна глумица која – како једног јутра у кревету каже свом ожењеном љубавнику – “осамдесет одсто сјебана”. После мајчине смрти, Густав се поново појављује и полаже право на кућу која је дуго била у власништву његове породице. У напетом покушају помирења, позива Нору да игра главну улогу у његовом следећем филму. Његове вештине убеђивања често се сударају са његовом егоцентричном грубошћу: „Није да мрзим позориште“, каже он Нори, позоришној глумици, „само мрзим да га гледам.“ Када она одбије, јер од њега не жели уносну улогу већ родитељску пажњу, он ангажује младу америчку звезду Ел Фанинг, којој без напора постаје брижан ментор.
Док се разрађују последице Густавовог неспретног покушаја да се приближи Нори, ћерке долазе до новог разумевања своје сестринске везе, трагедије која је обликовала очеву младост и начина на које уметност може, али и не може, да нам помогне да допремо једни до других. Стара кућа, са уграђеним полицама за књиге и гвозденом пећи кроз коју Нора може да прислушкује мајчине терапијске сеансе у приземљу, савршено одговара таквој породици, са њеним самоувереним укусом и крхким тајнама. Али кућа је и благонаклоно равнодушан сведок среће и раздора који се одвијају унутар њених зидова, као и срцепарајуће пролазности људских живота.
У инвентивној сцени у филму Најгора особа на свету, Осло се љубазно зауставља и замрзава за Јулију, коју игра Ренате Реинсве, док она трчи градом да пронађе мушкарца с којим је флертовала на једној журки. Секвенца је снимљена са статистима који стоје потпуно непомично, али не уз помоћ компјутерских ефеката.
Трир и његови извиђачи локација тражили су одговарајућу кућу готово годину дана. На крају ју је пронашао на пет минута хода од стана у којем живи са супругом Хеле Бендиксен Трир, архитектицом и уметницом експерименталног позоришта, и њихове две ћерке, старе четири године и годину дана. Свидели су му се велики прозори на тој кући, који су му омогућавали да повремено снима споља, „као да кућа гледа унутра“ људе у њој, као и начин на који се светлост током дана полако преливала преко унутрашњих зидова. Чак су и стварни станари куће били одговарајући, један од њих био је постпанк музичар кога је Трир ценио. „Кућа је имала тај вајб старе богаташке породице, али и људи који су касније у њој живели и били типови за културу, са занимљивим опсесијама“, рекао је Трир. „Имала је меланхоличан осећај велике прошлости.“
“Више волим да радим у режиму нежног охрабривања, јер људи тако раде боље – барем они с којима ја желим да радим“
Коришћење ове локације имало је и личних предности: у данима када је снимао у кући, могао је да доручкује са ћеркама и да их увече успављује. Трир дубоко разуме редитеља попут Густава, са његовим уметничко-чудовишним склоностима и напола трапавим, напола шармантним покушајима да допре до својих ћерки, али нипошто не жели да буде Густав. Заправо, велики део Трировог процеса изгледа као потрага за начинима да се такав модел избегне. Помаже, како ми је рекла Хеле, то што је Трир „бескрајно фасциниран“ психологијом других људи, „пробијањем површинског слоја снажних емоција и покушајем да се разуме зашто су људи такви какви јесу. То је стални разговор, и код куће и са нашим пријатељима“.
Трир, висок и витак, кратко ошишане косе, са кратком брадом, плавим очима иза наочара са рамом од корњачиног оклопа и склоношћу ка црним панталонама и патикама, изгледа као професор историје који је омиљен код ђака. На снимању се креће са природном атлетском лакоћом. Некада је јурио низ скијашке стазе, а успорио је тек после несреће 2019. године која је готово захтевала ампутацију стопала. Трир је дружељубив и емоционално приступачан, склон да у заносу склопи руке, да изговори раздрагано „Управо тако!“ када се с нечим сложи, и да му засузе очи док режира. (Исто му се догодило и када сам му препричала нешто лепо што је његова супруга рекла о њему.)
Ову последњу склоност Трир дели са директором фотографије на филмовима Сентиментална вредност и Најгора особа на свету, данским сниматељем Каспером Туксеном. „Многи сниматељи су некако супермачо типови“, каже Трир. „Каспер је толико сензибилан и диван, заиста је укључен у оно што глумци раде.“ Туксен ми је рекао да му снимање сцена које су га посебно дирнуле представља технички ризик. Трирови филмови снимају се на тридесетпетомилиметарској траци, а Туксен прилази глумцима сасвим близу, често седећи на точкићима на ниској столици срамног назива butt dolly. „Кад снимате на филму, имате тражило од правог оптичког стакла“, рекао је Туксен. „Диван је за јасно гледање, али проблем је кондензација од влаге са ока. Када ми се око у раду овлажи, стакло се замагли. Зато морам да користим грејно тражило, да скувам своје сузе.“
Амерички редитељ Мајк Милс, аутор филмова Почетници и Жене двадесетог века,близак је Триров пријатељ и такође сарађује са Туксеном. И Милс и Трир приступају филму са непатвореним осећајем искрености, чак и док се играју архивским монтажама, скоковима унапред и другим рафинираним поступцима. Њих двојица редовно разговарају преко Зума, понекад сатима, и међусобно деле прве верзије својих филмова. Милс је рекао да су он и Трир, „двојица људи који су прошли много терапије“, болно свесни да је филмска историја „препуна нарциса који су можда снимали велике филмове, али су били ужасни људи за све око себе“. Наставио је: „Ако сте тип особе који у свему томе види ћорсокак, или проблем, или нешто што не води ка срећи или богатијем животу, како на то реагујете?“ Попут Трира, и Милс има склоност да даје психотерапијски промишљене опаске, а затим да наглас брине да ли звуче претенциозно.
Милсове коментаре пренела сам Триру када сам се с њим нашла на кафи током Њујоршког филмског фестивала. “У режији”, рекао је Трир, „има много тешког посла, како у борби за креативну контролу, тако и у окупљању свих људи око исте идеје, у вођењу великог тима људи рано ујутру, када су уморни и када половина њих има недијагностиковани АДХД, али ви волите њихову енергију“. Таква ситуација „може да подстакне мачо понашање, јер сте ви вођа, милитаристички генерал“. Када Трир мора да окупи своју екипу, он продуби глас, пљесне рукама и обзнани, „љубазно али строго, као учитељ: ‘Морамо да се фокусирамо, сви!’“ Више воли да ради у режиму „нежног охрабривања, јер људи тако раде боље – барем они с којима ја желим да радим“.
„Волим да седим тик уз камеру и да гледам глумце, и велики део проба се састоји управо у томе, да их навикнем на своју близину.”
Прошлог октобра посетила сам снимање филма Сентиментална вредност. Снимало се у студију, који је на тридесет минута вожње возом од центра Осла. У њему је била реконструисана прва и друга етажа куће у Фрогнеру. За снимање куће у различитим историјским тренуцима, од 10-их до 80-их година XX века, било је лакше – иако ни мало једноставно нити јефтино – изградити реплику него прилагодити стварну кућу. Сценографски тим је зидове лажне куће обложио палимпсестом тапета; када би сцене из једног периода биле завршене, скидали би један слој да би се открио следећи.
Тог дана снимала се сцена кућне журке из 60-их година, из времена када је кућу настањивала Густавова тетка Едит, сестра његове мајке, која је отворено живела са својом партнерком. Сазнајемо да се Густавова мајка током нацистичке окупације Норвешке прикључила покрету отпора и да ју је Гестапо затворио. Касније је, док је Густав био још млад, извршила самоубиство. Едит на својим журкама воли да појача музику када се комшије жале, а за једног од њих сигурна је да је управо он одао њену сестру.
Трир ме је увео у лажну кућу као да је домаћин забаве, проводећи ме поред стола прекривеног чашама од вина и згужваним салветама. „Ово је кућа у свом најпохабанијем, најживљем стању“, рекао је, показујући на пажљиво испуцалу боју на довратнику. Он и Туксен су разговарали о кадру који су желели да сниме, о ципелама које лупкају и гребу дрвени под. Журка је, како је Туксен објаснио, „један од догађаја који су оставили трагове живота у кући“.
Плес у тој сцени био је прецизно испланиран, али је Трир подстицао извођаче да се опусте. „Ово је прелеп тренутак ослобађања и среће“, рекао је. Како ми је касније објаснио, таква окупљања су места на којима млади Густав учи да буде провокатор, „да одбаци старе ланце необуржоаског послератног конзумеризма“. То је кључна трансформација за Густава, чак и ако су у садашњости филма те „провокације постале помало устајале и шовинистичке“.
Глумица која тумачи Едит, Мери Странд Ферстад, рекла је Триру да мора да „чак и током ове журке памти сестру коју сам изгубила“. Ферстад је ту свесну тугу преносила суптилно пркосним гестовима док је појачавала звук на грамофону. Знала сам да ће Трир ухватити тај неми подтекст. Његови филмови обилују крупним плановима и он има необичну стрпљивост да се задржи на глумчевом лицу у пукотинама разговора, допуштајући гледаоцима да наслуте или замисле шта се одвија у глави лика. Трир ми је рекао: „Људи кажу да су филмови заправо ствар простора и великих планова и широких кадрова, али ја заиста осећам да ме дубоко дотиче заправо блискост с људима у биоскопу на начин који вам у друштвеном животу није дозвољен. У свакодневици”, пожалио се, „није вам дозвољено да седите и зурите у нечије лице!“
Трир је наставио: „Волим да седим тик уз камеру и да гледам глумце, и велики део проба се састоји управо у томе“, да их навикне на своју близину. Због те интензивне пажње, рекао је, „не бирам никога ко ме заиста не занима, јер се онда, на пола пута, упадне у невољу“. Напоменуо је и да „у нордијским земљама постоји традиција главних крупних планова. Дрејерова Страдање Јованке Орлеанке је можда најпознатији пример“. Исто важи и за филмове Ингмара Бергмана, код кога је „централна тема тако близу, у романтичним или породичним односима, а имате осећај да сте другима и даље загонетка“.
Када сам питала Стелана Скарсгорда, који има седамдесет четири године и играо је и у уметничким филмовима и у блокбастерима подједнако, по чему је рад са Триром посебан, одмах је рекао: „Његова опсесија лицима глумаца. Он види све што радиш. Седи поред камере, не гледа у монитор. Јер то је његов материјал. Није у питању оно што кажеш или дијалог, већ оно што се дешава на лицима. За глумца је то дар, имати редитеља који је толико заинтересован за оно што радиш када не изговараш текст.“
У сцени журке, међутим, биће много лелујавих покрета камере док се гости препуштају слављу. „И’м али-и-и-иве“, запевао би Трир једном или двапут, пуцкетајући прстима у ритму разуларене песме Џонија Тандера која се вртела на Едитином грамофону. Доживотни заљубљеник у музику, неколико пута годишње пушта музику као ди-џеј у једном клубу у Ослу: соул, функ и хоусе. Радо напомиње да је избачен из панк бенда јер је био лош бубњар. Његов омиљени назив за круг сталних сарадника које окупља око себе, од Реинсве до Лија, па до свог косценаристе Ескила Вогта (Ескил Вогт), са којим је радио на свим својим филмовима, јесте „мој бенд“. Трир саставља музичке подлоге за све своје филмове; оне су понекад преузете са плејлиста које је правио за Вогта и себе док су писали сценарио. Сентиментална вредност снажно користи поетске, раскошно оркестриране песме из 70-их година Терија Калијера и Лабија Сифра. То је музика за коју се, како ми је Трир рекао, „може рећи да нагиње лаком слушању“. „Али мени се свиђа што можеш да узмеш соул музику и учиниш је лаком, да створиш лепршавост уз гудаче и слично. Волим ту динамику и у филмовима – лепу светлост и боје, али у самој сржи, праву тугу.“
Триров дебитантски филм, Реприза, појавио се 2006. године, када је он имао тридесет две. То је духовит и сетан филм о двојици младих пријатеља из Осла, Ерику и Филипу, који постају писци. Филм прати њихова понижења, успехе и љубавне везе, као и Филипов психички слом, док се прича спретно премешта кроз време, и стварно и замишљено. Видимо флешбекове непријатних тинејџерских сећања, попут тренутка када Ерикова прогресивна мајка проналази порнографију на његовом рачунару, али и раздрагане, хипотетичке сценарије књижевних тријумфа пријатеља, прве књиге које се слабо продају, али чија би „загонетна природа од њих направила култне класике“, како нам каже један од Трирових ироничних наратора. Реприза с благом сатиричном дражи приказује своје филмске утицаје, од француског новог таласа до разговорљивих филмова о сазревању, попут Вителонија и Заливача.
Реприза је представљала и први пут да је Трир радио са Лијем, а Трирово откриће овог лекара учврстило је његову одлучност да пронађе глумце који могу у потпуности да оживе ликове какве су он и Вогт стварали. Трир је директору кастинга на Репризи рекао да су му потребни глумци који изгледају као да би заиста могли да пишу романе. После много недеља и неколико стотина аудиција, директор кастинга га је упитао: „Да ли је довољно да младићи изгледају као да су читали романе?“ Тада је Трир видео снимак аудиције који је направио Ли. Он је тада завршавао медицински факултет и спремао се за рад у психијатријској болници. Као дете је глумио у једном филму, а сценарио му је био близак. Такође је, како ми је рекао, био „веома заинтересован за филозофију и језик, и за однос између језика и мишљења“.
„врло специфично норвешка тема, а то је: како неко може бити толико привилегован, а ипак толико сломљен изнутра?“
На аудицијама је Трир од сваког глумца тражио да наведе неки културни артефакт, филм или албум, који воли, и да објасни шта му значи. Присетио се: „Тражио сам типове који подсећају на пријатеље које сам волео, људе којима је стало до чудних ствари. А Андерс је рекао нешто као: ‘Па, филм који је на мене заиста оставио траг била је Пазолинијева Медеја. Видео сам је и почео да учим грчки. Највећа грешка у мом животу, бацио сам годину дана на то!’“ Трира је то освојило и дао је Лију једну од главних улога. Ли се, са своје стране, сећа да га је импресионирало то како „један филмски редитељ може да буде заинтересован и за француску филозофију, Лакана и Ролана Барта, и за панк рок“.
Ли је играо и у Трировом следећем филму, Осло, 31. август, где је пружио тиху али разарајућу интерпретацију наркомана, такође по имену Андерс, који бива пуштен из рехабилитационог центра како би отишао на разговор за посао у једном уметничком часопису. Андерс лута Ослом попут сабласти. Посећује старог пријатеља, академика који је ожењен, има децу и који одаје слику породичне среће, иако прошаране свакодневним иритацијама које Андерс очигледно не може да поднесе. Након што упропасти разговор за посао, Андерс покушава да види своју сестру, коју је превише пута разочарао, па она шаље своју партнерку да га задржи. Одлази на журку и проводи ноћ са безбрижним странцима, док оставља све очајније поруке бившој девојци која се никада не јавља, а затим намерно доживљава рецидив и предозира се у кући својих родитеља. Тешко је сасвим разумети зашто Андерс не успева да се сабере; интелигентан је, леп и вољен, макар то било донекле исцрпљујуће. Али већина нас је познавала људе попут Андерса, или је осетила довољно његове фрустриране очајности, да препозна шта га мучи: он је сам себи непоправљиво разочарање.
Можда је најпотреснија сцена она у којој Андерс, седећи сам у прометном кафеу, ослушкује обичне разговоре око себе. „То је срж филма“, рекао ми је Кнаусгор. „Оно што он мисли, и што ви мислите, јесте: ‘Ах, то је тако банално, уопште није важно. Људи се само претварају и слично.’ Али они су повезани са животом, они заправо живе, и то је оно што живот јесте – те ситне ствари. А он с тим није повезан.“
Кнаусгор је био подједнако опчињен филмом Реприза. Пре Трира, рекао је: „Норвешки филм је био у реду, али га никада нисам доживљавао као узбудљив“. Реприза је била „готово шокантна – да ли је ово могуће? За нас је то био свет који смо познавали – вицеви који су кружили, амбиције које смо имали, наш начин говора“. А притом је била и „веома напредна у начину приповедања. То није уобичајени реализам“.
Норвешка није била нарочито богата све док експлоатација нафте из Северног мора, током 70-их година, није почела драматично да подиже животни стандард. Делом зато што је Норвешка током већег дела XX века економски заостајала за својим скандинавским суседима, није развила ону врсту снажне и слављене филмске индустрије какву су имале Шведска и Данска: није било Бергмана, није било Ларса фон Трира. Ларс Томас Скаре, продуцент из Осла који је био помоћник редитеља на филмовима Најгора особа на свету и Сентиментална вредност, рекао ми је да Трирово дело представља „неку врсту поп-културне мешавине идеја из Француске и међународног филма, али уз задржавање норвешке душе“. Део онога што је Осло, 31. август чинило толико снажним, сматрао је Скаре, била је његова „врло специфично норвешка тема, а то је: како неко може бити толико привилегован, а ипак толико сломљен изнутра?“ Скаре је објаснио: „Нама је толико добро да то, на неки начин, рађа депресију. Јер немамо непосредну борбу у животу и друштву на коју бисмо морали да се фокусирамо. Због тога смо склони снажној интроспекцији, што, мислим, многе људе води у пропаст. Та врста депресије земаља првог света – филм се тога заиста дотакао.“
Те теме су, наравно, имале одјека и изван Норвешке, а Трирови филмови су с временом остваривали све већи међународни успех. Најгора особа на свету била је номинована за две награде Америчке филмске академије – за најбољи међународни филм и, што је необично за филм на страном језику, за најбољи оригинални сценарио.
Најгора особа на свету прича причу о Јулији, рођеној у Ослу која током филма пуни тридесет година, док покушава да схвати шта да ради са својим животом. Након што напусти студије медицине – хирургија је, како каже мајци, „превише налик столарству“ – ради у књижари, док истовремено експериментише са фотографијом и писањем. У том периоду професионалне конфузије започиње интензивну везу са Акселом, старијим стрип цртачем са култном публиком, кога тумачи Ли. Али убрзо почиње да се осећа заробљено у орбити његове усредсређености и успеха. „Играм споредну улогу у сопственом животу“, каже Јулија. Он је спреман за децу; она није сигурна да ће икада бити. Јулија упада на једну свадбу, где упознаје момка својих година, Ејвинда, кога игра Херберт Нордрум, неинтелектуалног баристу. У слабијем филму он би био карикатура, мишићави тупсон за подсмевање; овде је тај лик нијансиранији – Ејвинд делује као секси, емоционално уверљива алтернатива Акселу. У блиставо кокетној секвенци они испитују границе, обилазећи, али никада сасвим не прелазећи линију преваре. (И Ејвинд има партнерку.) Миришу зној једно другом, шапућу тајне на уво, гледају једно друго како мокре. Затим се разилазе. У инвентивној сцени у којој Јулија трчи да поново пронађе Ејвинда, Осло се љубазно зауставља и замрзава за њу – секвенца снимљена са статистима који стоје непомично, али не уз помоћ компјутерских ефеката – како би она могла да украде време с њим, а да још не мора да оконча однос са Акселом. Најгора особа на свету је романтична комедија, али са темама које су мрачније од већине тема у ром-ком филмовима: брутални упади смртности; начин на који проток времена може да разоткрије, попут осеке, крхотине наших планова и снова.
Јулија је изузетно сложен лик: амбициозна, али неодлучна, гласна, али збуњена, будна и проницљива, пуна несташне животности. Неким гледаоцима њена импулсивност делује више иритантно него шармантно. Али неколико жена које познајем рекле су ми да је филм боље него иједан други који су гледале ухватио илузорну отвореност савременог младог одраслог доба. Једна колегиница се присетила да је Најгору особу на свету гледала са пријатељима непосредно пре дипломирања и да су је “прогласили Дипломцем наше генерације – с том разликом што наше анксиозности нису проистицале из очекивања да треба да се венчамо и имамо децу, већ из чињенице да се то од нас није очекивало, већ да смо могли да радимо шта год пожелимо“. Мени је филм деловао као Ени Хол за нову генерацију, са јунакињом која је једнако несигурна као лик Дајен Китон, али која више сазрева.
Реинсве је освојила награду за најбољу глумицу у Кану за филм Најгора особа на свету. Трир је с њом први пут радио на филму Осло, 31. август, у којем је имала малу улогу са само једном репликом – али он никада није заборавио колико емотивно снажно она уме да изгледа пред камером. Он и Вогт су лик Јулије писали имајући њу на уму. У филму, Реинсвеине тамносмеђе очи блистају и од суза и од радости, а захваљујући њеном прозирном тену, њено руменило у лицу је једно од најговорљивијих у историји филма – већ сам ружичасти врх њеног носа говори толико тога. Када је Најгора особа на свету изашла, амерички редитељ Александер Пејн послао је Триру поруку са питањем: „Има ли ичега што она не може да уради, неке емоције коју не може да осети и покаже?“ Пејн ју је ангажовао у свом следећем филму, који ће се снимати у Данској наредне године. „Видиш како јој лицем пролазе таласи мисли“, рекао је. „Она одради читав прелаз из једне мисли у другу, са свим микро-мислима између.“
Дина 2: Запањујуће уврнут наставак научнофантастичног филма Дениса Вилнева
Иронично, једини Триров филм који у САД није био критички хваљен јесте онај који је у потпуности снимио на енглеском, Гласније од бомби. После прва два филма добио је мноштво понуда да оде у Холивуд. Већину је одбио. Ипак, отишао је у северни део државе Њујорк, са норвешким продуцентима и финансијама, да сними Бомбе, причу о породици која се носи са сложеном тугом након смрти мајке, ратне фотографкиње. То је вешто направљен филм, али му недостају полет и нехајна културолошка специфичност ословских филмова. „Тхе Холлywоод Репортер“ оценио је филм као „хладан и расплинут тамо где би требало да буде потресан“.
Трир се вратио кући у Осло, али се, можда забринут да не буде виђен као неко ко се повлачи у познато, ухватио у коштац са новим жанром. Телма је била психолошка хорор-драма обојена мрачном еротиком, у маниру филма Не окрећи се Николаса Руга, једног од Трирових омиљених остварења. Студенткиња са заштитнички настројеном евангелистичком породицом почиње да доживљава мистериозне нападе, као и телекинетичке моћи, када схвати да је сексуално привлачи пријатељица. За Трира, снимање Телме било је изазовно на неки нов, свеж начин. „Неке од ствари у Телми биле су међу најтежим Ц.Г.И. задацима које можете да имате – лед и ватра и људска кожа“, рекао је. На неки начин му је то послужило као психолошки ресет. Његов следећи дугометражни филм, Најгора особа на свету, постао је трећи у ономе што је данас познато као Ословска трилогија.
У Норвешкој Трира понекад критикују због тога што се фокусира на урбану интелигенцију коју најбоље познаје. Пријатељица која је ове јесени боравила у Ослу послала ми је поруку да се њеним пријатељима – који су махом и сами из истог културног миљеа – свидела Сентиментална вредност, који је већ био приказан у Норвешкој. Али је додала да чује коментаре „о томе како су људи уморни од тога да он снима филмове о добростојећим белим људима из Фрогнера“. Трир је очигледно чуо такве примедбе. „Највеће трагедије и сложености које сам видео у људском животу биле су прилично интимне и унутрашње природе“, рекао је када смо се срели у Њујорку. „Понекад људи критикују моје филмове зато што су о привилегованијим људима и зато што нису друштвени коментари о томе како социологија и класа утичу на људе. Али, у своју одбрану, ја се донекле не бих сложио са тиме. Рекао бих да различите класе имају и различите проблеме, духовне и психолошке борбе на које, сматрам, сасвим има смисла усмерити пажњу. До којих ми је дубоко стало.“
Трир је рођен у Копенхагену 1974. године, у једној врсти софистициране, креативне породице – богатије културним него финансијским капиталом – какву често виђамо у његовим филмовима. Његов отац Јакоб, Данац, био је џез музичар и тонски дизајнер за филмове и понекад је водио Јоакима на снимања. Трир се присећа: „Научио сам да ћутим или идем кући – одрасли се играју!“ Трир је приметио да су му неки редитељи говорили ‘здраво’, док се други уопште нису трудили. Шведски редитељ Јан Троел, који је снимио Исељенике, био је „нежан, пријемчив и добар према деци која су долазила на сет – постао је мој херој“, рекао је Трир. „Много касније схватио сам колико је то утицало на мене. Желим да сет буде пријатно место.“
Трирова мајка, Хилде Лекен, започела је каријеру као редитељка, али је завршила у телевизијском новинарству, да би на крају водила информативни програм главног норвешког емитера НРК-а. Трирови имају јеврејско порекло, али већина чланова породице су левичарски атеисти који су се женили и удавали за протестанте. Триров деда по оцу Ернст био је талентовани сликар модернистичких пејзажа који никада није у потпуности остварио свој рани потенцијал. Триров деда по мајци, Ерик Лекен, био је џез музичар и један од познатијих норвешких филмских стваралаца. Лекенов филм Ловци, дугометражно остварење које разбија четврти зид и говори о љубавном троуглу током лова, приказан је у Кану 1960. године, упоредо са филмовима Авантура и Сладак живот. Друго Лекеново дело, Ремонстрација из 1972. године, било је отворено на мета нивоу – говори о филмској екипи која снима политички филм, а осмишљено је тако да се његових пет ролни филма може приказивати било којим редоследом. Филм је збунио његове сународнике, рекао је Трир: „У Норвешкој тада никога није било брига за такву врсту филма.“
Лекен је био храбар и на друге начине. Попут Густавове мајке у филму Сентиментална вредност, био је заточен од стране нациста – у његовом случају, око десет месеци – због активности у покрету отпора када је био студент. Трир, који је имао осам година када је Лекен умро, памти га као ведрог сапутника на скијашким излетима. Тек касније, разговарајући с мајком и полако увиђајући да је Лекен вероватно био мучен у заробљеништву, схватио је да је његов деда био „измучен човек“ који се никада није опоравио од ратне трауме и покушавао је да јој се „супротстави стварањем уметности“.
У филму Сентиментална вредност постоји снажна сцена у којој Агнес, Норина сестра, одлази у национални архив Норвешке да прегледа досијее о затварању своје баке. Трир је начинио слично ходочашће како би погледао досијее свог деде. „Било је изузетно емотивно видети досије о хапшењу“, рекао је. „И замислити колико је био уплашен. Био је млад човек, студент права, неко ко је веровао у слободно друштво, а живео је у страшним условима тоталитарног, нацистичког режима. И изгубио је многе пријатеље.“
Наговештавајући неке од тема својих филмова, скејт-субкултура га је, како ми је рекао, упознала са „људима на ивици“.
Трирови родитељи су се развели док је он био у тинејџерским годинама, али су остали у добрим односима и често заједно проводили Божић. Никада није осећао снажну потребу да се против њих буни – њихови послови су му деловали занимљиво и испуњавајуће. Када је његов отац радио на једном филму у Бразилу, вратио се с коферима пуним снимака самбе и боса нове; младом Триру се све то допадало. Сећа се и овога: „Играо сам се камерама пре него што сам знао да пишем“, И додаје: „Генерација после мене имала је видео-камере, али ово је био Супер 8, па сам могао да се играм филмом и да га шаљем Кодаку, а кад би се вратио, гледали бисмо га на платну. То су били породични филмови, али пошто је мој отац снимао и праве филмове, објашњавао ми је како ствари функционишу.“ (Трирова браћа и сестре такође се баве визуелним уметностима: Емил, седам година млађи, снима документарце; Ели, дванаест година млађа, фотографкиња је и дизајнерка изложби.) Када се Трир, као млади тинејџер, озбиљније заинтересовао за филм, прошао је кроз кратку, помало напорну фазу у којој је оспоравао родитељско знање из историје кинематографије. „Али они су заправо одгледали Прошле године у Маријенбаду, па и није било баш лако“, рекао је.
„Ја сам нешто најукорењеније што ћете игде наћи“, рекао ми је Трир једном, смејући се. „Помало је непријатно. Моја побуна никада није била као ‘Е, ја ћу да будем уметник’, а онда ми породица каже ‘Шта-а-а? А од чега ћеш да живиш?’“ Уместо да се одређује насупрот породици, осећао је притисак који је сам себи наметнуо – да продужи њено наслеђе. На неки начин, рекао је, „највећи благослов био је то што ми никада није понестало мотивације, иако сам могао јасно самог себе да прозрем“. Објаснио је: „Видим како се ту преноси осећај двојице деда који су на неки начин сматрали да су уметнички подбацили, како се то пренело преко мојих родитеља“, а потом и на њега. Трир је додао да се, „после неколико филмова и нешто психоанализе“, више не осећа оптерећено тиме „што сам тако очигледно производ ове породичне динамике“. Сада је, каже, „захвалан на томе“.
Када је имао дванаест година, Трир се заљубио у скејтбординг (а касније и у снимање скејт-видеа). Тај спорт је имао нешто субверзивно у себи – у Норвешкој је био забрањен од 1978. до 1989. године, јер се сматрао превише опасним за младе. Године када је забрана укинута, Трир је постао државни првак, а специјализовао се за грубе, захтевне трикове на урбаним структурама попут гелендера и степеница. Скејтбординг му је, како каже, дао „осећај припадности друштву које није разумело слободу за којом сам трагао“. И даље се, међутим, није бунио против родитеља – и они су сматрали да је забрана била глупа.
Трир није једини скејтер који је постао независни филмски редитељ: из те субкултуре потекли су и Мајк Милс и Спајк Џонз. Џонз и Трир су научили како да камером ухвате флуидне, живе тренутке снимајући пријатеље док изводе трикове. Милс ми је рекао да је „уради сам“ етос скејт-културе извршио важан утицај за све њих. „Многи скејтери имају сопствене компаније, или праве своје даске, или сами раде графику“, рекао је. „То ствара културне предузетнике, а то је у суштини оно што је и независни филмски аутор.“
Трирова супруга Хеле сматрала је да је скејтбординг обликовао његову естетику на још неке начине. Ако сте скејтер и не останете „свесни и онога што је испред вас и онога што вам је под ногама, пашћете и повредити се“ – што је, како је мислила, добра метафора за посао редитеља, који мора да предвиђа проблеме, а да истовремено остане присутан у тренутку са глумцима и екипом. „Али то је и више од тога“, рекла је. „Као скејтер, крећете се градом и тражите места где можете да изводите трикове, па је то невероватан начин да упознате град. Такав однос према простору имао је велику улогу у томе како он третира Осло као лик, као нешто што готово да има кожу.“
Наговештавајући неке од тема својих филмова, скејт-субкултура га је, како ми је рекао, упознала са „људима на ивици“. „Изгубио сам неколико пријатеља због хероина“, рекао је. „И још увек их гледам на својим скејт-снимцима.“ Наставио је: „Двојица мојих пријатеља данас су познати рок-музичари моје генерације. Самопоуздање су стекли кроз скејтбординг. Али други људи нису знали како да нађу пут у грађански живот.“ Када је Трир одлучио да престане са скејтбордингом и посвети се филму, рекао је то пријатељима – и осећај је био „као неко мало аутовање“. Али, како каже, „они су само рекли: ‘Наравно.’“
Године 1993, када је имао деветнаест година, Трир је почео да ради као помоћник камермана на једној телевизијској квиз-емисији – пратећи сниматеља и пазећи да сви каблови буду прикључени и неупетљани. Једног дана, на сету се појавио Ескил Вогт, његов вршњак, такође као асистент. Одмеравали су се с неповерењем. Вогт, син банкара и медицинске сестре, деловао је ненаметљиво кул, у црним фармеркама и мартинкама; Трир је носио широке скејтерске панталоне. „Знао сам људе попут Ескила“, присећао се Трир. „Али он је вероватно мислио да сам неки површни скејтерски идиот кога не занимају све те лепе књиге које је читао.“
Међутим, током паузе за ручак започели су разговор и открили да су обојица филмофили (али и читаоци француске теорије и обожаваоци Симпсонових). „Он је знао много више о Фелинију и европском арт-хаусу“, рекао ми је Вогт. „Ја сам знао нешто више о америчком независном филму. Имао сам гомилу ВХС касета које је хтео да позајми. И волели смо многе исте књиге. Одмах смо постали најбољи пријатељи. После неколико месеци проводили смо сваки дан заједно, одлазили у Кинотеку, (филмски институт у Ослу), а онда изнајмљивали још неки филм и гледали га у подруму куће његових родитеља.“
Трир се присећа: „Осим сусрета са мојом супругом, то је био најрадикалнији и најважнији сусрет у мом животу.“ У њиховој страсти према филму постојало је нешто „романтично“. Трир и Вогт су упоређивали белешке и са одушевљењем открили да су, пре него што су се упознали, посећивали исте опскурне пројекције – били су двоје од можда четворо људи у сали, рецимо, на неком меланхоличном јапанском гангстерском филму.
Још као тинејџер, рекао је Вогт, Трир је био „аналитичан и елоквентан“, радознао према другим људима на начин који их је „отварао“. Рекао ми је: „Знаш онај клише о дечацима и младим мушкарцима који не умеју да говоре о својим емоцијама? Јоаким је био потпуна супротност.“
Почетком својих двадесетих, Трир је започео студије на Европском филмском колеџу у Данској. Године 1998. преселио се у Енглеску, где је примљен на Националну филмску и телевизијску школу, надомак Лондона. И он и Вогт, попут двојице младих писаца у филму Реприза, осећали су да морају да оду из Норвешке – била је то, како су једном записали, „досадна периферија на рубу Европе“. Две године након што се Трир преселио у Енглеску, Вогт је отишао у Париз, на студије режије. (Од тада је снимио и два сопствена дугометражна филма.) Пријатељство су одржавали користећи студентске попусте за “Еуростар” воз.
Трир је рекао да му се понекад, док пушта музику као ди-џеј, „појави неки пијани тип да ми каже да му је последњи филм срање“.
Током школовања, Трир је у Лондону режирао три кратка филма, али тамо никада није пронашао сарадника за писање коме би заиста веровао. Имао је много идеја, али му није пријало да пише сам, делом и зато што има један облик дислексије. Обратио се Вогту за помоћ и од тада су стални сарадници.
И данас пишу заједно, у истој просторији – ових дана је то у канцеларији у баухаусовском стилу, с погледом на брдовити парк у којем, у филму Осло, 31. август, лик Андерса и његов стари пријатељ воде напет разговор о менталној болести. Изненадило ме је колико је соба мала – можда два и по са четири метра. Високе полице биле су препуне књига о историји филма и старих бројева часописа Sight and Sound; ту су били сто за стајање, мали сиви кауч и црвена плишана фотеља која је изгледала као да је ишчупана из биоскопске сале. Пријатељи и даље започињу сваки нови пројекат онако како су увек и почињали – разговарајући свакодневно, недељама, о ономе што им је у том тренутку важно у животу. Пре филма Сентиментална вредност, додирне тачке су им биле појава људи који одрастају у истој породици, али са драстично различитим искуствима. Пре Осла, 31. августа разговарали су о тузи и мистериозности губитка пријатеља због самоубиства или зависности од дрога. Вогт је тај процес назвао „непрофесионалним“ и неефикасним начином рада и приметио да из њега произлазе сценарији који нису нарочито вођени заплетом. Некада га је та лутајућа неформалност фрустрирала, али је временом почео да је цени, и креативно и уопште. Објаснио је: „Када сам сам, деси се да не пишем или да проведем сате на интернету, па се запитам: ‘Ух, шта сам радио?’” Али је могао да се врати кући после дана у којем су он и Трир причали о филмовима, музици и животу, а да нису написали ни реч, и да ипак има осећај да је био продуктиван.
Трирови сарадници често истичу колико је он лојалан, а и сам о својим уметничким партнерствима говори у породичним терминима. Зато и не чуди што су и он и Хеле поменули колико су им креативни и породични живот испреплетени и колико им такав распоред прија. Упознали су се 2019. године, када је она успешно конкурисала за посао у сценографском одељењу на филму Најгора особа на свету; посао је одбила, слутивши да би се могли заљубити. Али Хеле, која одише смиреном, уземљеном интелигенцијом, читала је и давала коментаре на последња два Трир–Вогт сценарија и често долази на снимања. Предаје архитектонско пројектовање у Ослу, а она и Трир позивају њене студенте код себе да заједно гледају филмове. „То је избор који људи у прилично интензивним креативним пословима морају да направе“, рекао је Трир. „Како, или колико, ћемо укључивати једно друго?“ Као неко ко је склон „укључивању“, доживео је и као олакшање и као одушевљење што је нашао партнерку која исто то жели.
Питала сам Хелу да ли би икада размотрила одлазак из Осла, где су она и њен супруг тако удобно ушушкани међу пријатељима, студентима и сарадницима, уз то што им иду наруку норвешке великодушне политике родитељског одсуства и субвенционисано старање о деци. „Ако ме посредно питаш ‘Да ли ћемо се преселити у Лос Анђелес?’, онда је одговор не“, рекла је уз смех. „Бар за сада, он овде снима филмове.“ Додала је да Трир не развија много пројеката истовремено, са “прикаченим” звездама унапред, као у Холивуду. „Он ради један пројекат у датом тренутку, и тај пројекат има сопствени живот, тражи ствари као што би их тражило дете, и ми једноставно морамо да то уклопимо у наш породични живот – да према томе организујемо свакодневицу. Ако нас филмови одведу негде другде, наравно да ћемо поћи.“
Једног мајског јутра, док су јорговани већ цветали у Ослу, срела сам Трира и Ренате Реинсве у Кунстнернес Хусу, илити Кући уметника, галерији и биоскопској дворани смештеној у лепом функционалистичком здању из тридесетих година прошлог века. То је једно од Трирових омиљених места у граду – епилог филма Најгора особа на свету сниман је управо тамо. Кунстнернес Хус има кафе, који је тог дана био крцат групама cool мама са раздраганим малишанима; неколико усамљених момака у фармеркама и патикама куцало је на лаптоповима. Изненадило ме је што, с обзиром на тако аутентично трировско окружење, нико није пришао да понуди филмски пројекат, нити макар климнуо главом у маниру њујоршког ‘Знам ко си, али те нећу гњавити’. Трир је рекао да му се понекад, док пушта музику као ди-џеј, „појави неки пијани тип да ми каже да му је последњи филм срање“. Али у Ослу, рекао је, влада „дискретна досада“, и нема потребу да се тамо крије испод радара.
Трир инсистира на томе да сам прави завршну верзију својих филмова (final cut, prim. prev.), пре свега зато што му то омогућава да заштити глумце који су се оголили својим интерпретацијама.
Реинсве је ушла носећи црну кожну јакну и елегантне сиве панталоне високог струка. Она и Трир су се загрлили. После нервозног узбуђења због Кана, који се приближавао, разговор је брзо прешао на дубље теме. „У нашем радном односу ја на дубоком нивоу разумем шта желиш да изразиш“, рекла је.
„Знам да разумеш“, рекао је Трир, нагнувши се да јој стегне руку.
„Али имам и простор да изразим нешто своје“, наставила је. „То ме је поново веома дирнуло када сам гледала филм.“
Њих двоје су блиски – Реинсве ми је рекла да планира да сврате до оближње књижаре како би Триру купила нешто од Карла Јунга, у оквиру своје дуготрајне кампање да докаже да је Јунг био проницљивији од Фројда. Реинсве, која је одрасла у селу југозападно од престонице, пре мале улоге у филму Осло, 31. август углавном је играла у позоришту. Најгора особа на свету била је њена прва главна филмска улога, а у њу је ушла ослањајући се на своје позоришно искуство. „Сећам се разговора са Јоакимом о томе како да заиста пронађем лик, да ли да направим овај или онај избор, да ли да са њеним телом урадим нешто посебно, значајно? А онда ми је он говорио о пуштању контроле и о томе да будем једноставно ја, готово као да правимо документарац.“
То јој је имало смисла. Реинсве ми је рекла да је „гледала много документараца како би видела како људи реагују не када нешто стварају, већ када су посматрани – њихове микроекспресије“. Слично томе, занимала ју је и анимација, „јер су ту емоције врло чисте, нема наслага ега глумаца преко њих“.
Током снимања филма Најгора особа на свету, рекла је Реинсве, Трир јој је често говорио о „враћању на нулу“ – о томе да се унапред „ништа не припрема, ништа не осећа“, па да се затим уђе у сцену и пусти да се она једноставно догоди. У таквим околностима „појављују се сложеније емоције“ – могла би да се насмеје у иначе суморној сцени или да себи дозволи да дијалог доживи као да га први пут чује. „Ако би приметио да се мало напињем, рекао би ‘Врати се на нулу’“, присетила се. Понекад је тај приступ стварао дезоријентишући осећај да она заправо уопште не глуми. „То је било заиста застрашујуће“, рекла је Реинсве. „Али је истовремено доносило искреност.“
Трир ми је рекао да му се не допада када осети да глумац има „намеру да ми, тамо у камеру док седим иза ње, поручи ‘Гледај, ја причам твоју причу.’ Тога желим да се ослободим.“ Радо цитира Гетеа на немачком управо по том питању: „So fühlt man Absicht und man ist verstimmt.“ („Осети се намера, и то засмета.“)
Трир инсистира на томе да сам прави завршну верзију својих филмова (финал цут, прим. прев.), пре свега зато што му то омогућава да заштити глумце који су се оголили својим интерпретацијама. Једном ми је поменуо колико је био захвалан Андерсу Даниелсен Лију што је био спреман да учествује у приказима мушког стида и пораза, попут сцене у Најгорој особи на свету када Јулија и Аксел воде љубав последњи пут, одмах након што га је она оставила. После тога, „он стоји ту у мајици, са голим полним органом, осећајући се рањиво. То уопште није херојски лик. То је ‘Остављен сам! Усамљен сам! Осећам се као губитник!’” Како ми је Трир рекао у другом разговору: „Начин на који гледаш тело, особу, емоције, како се према свему томе односиш – ја сам тај коме верују. Па ако не могу да донесем коначну одлуку о томе? … Глумци су унели своје животе, своје емоције – преузели су ризик.“
Молим те, прави грешке“, рекао јој је. То јој је, како каже, дало осећај веће слободе и сигурности, „јер знаш да, ако погрешиш, твој неуспех неће бити одбачен нити употребљен против тебе“.
Да би додатно потиснуо артифицијелност, рекао је Трир, ослањао се на искуство снимања скејт-видеа. Кључ тих раних покушаја био је да тихо снима док се пријатељи друже и вежбају трикове, како би био спреман за тренутак када се спонтано догоди нешто незаборавно. „Срећа иде у прилог припремљенима“, рекао ми је једном на снимању. Глумци у његовим филмовима недељама увежбавају сцене, и то на тачним локацијама на којима ће се снимати, али када снимање почне, он их подстиче да покушају оно што назива „џез-дубловима“ – опуштенијим, често и чуднијим варијацијама у односу на оно што су до тада увежбавали. Оне могу, али и не морају, завршити у филму, али емоције које носе, верује он, трепере на користан начин испод површине равнијих, „чистијих“ дублова.
Стелан Скарсгорд ми је рекао да су „сви редитељи контрол-фрикови“ и да Трир у том погледу није изузетак. Али Трир има врлину да зна шта не може и не треба да контролише. Он се „веома, веома темељно припрема“, рекао је Скарсгорд, додајући да Трир с лакоћом уме да „разговара о суштини твоје глуме“. А онда „пусти, јер зна да је то једини начин да глумцима да довољно слободе да створе стваран живот, уверљив живот, ирационалан живот“.
Услови за снимање филмова у Норвешкој погодују оваквом интимном и опуштеном раду с глумцима. Јавно финансирање је издашно, а новац долази брзо ако Норвешки филмски институт процени да сценарио има уметничку вредност. Трир је провео шездесет четири дана снимајући Сентименталну вредност. Поређења ради, такав независни филм у Америци вероватно би био снимљен за мање од месец дана.
Можда најдирљивију глумачку интерпретацију у Сентименталној вредности даје Инга Ибсдотер Лилеас, која тумачи Агнес, Норину млађу сестру. Док Нора пати од снажне треме и других очигледних знакова анксиозности, Агнес је затворенија и стабилнија: историчарка је, има мужа и сина с којима дели миран породични живот. Ипак, Лилеас јасно показује да је Агнес изузетно осетљива на промене расположења своје мање стабилне сестре.
Лилеас ми је рекла да је, када је дошла на аудицију код Трира, била помало затечена тиме што је прво што је он урадио било да седне и разговара с њом пола сата „о томе ко смо, шта мислимо о својој породици, о родитељству. Одмах смо могли да разговарамо о стварима за које ми иначе треба много времена да их поделим с људима.“ Ако и не добије улогу, помислила је, бар ће чувати тај разговор у драгој успомени. На снимању јој је говорио о важности „грешака“ у глуми. „Молим те, прави грешке“, рекао јој је. То јој је, како каже, дало осећај веће слободе и сигурности, „јер знаш да, ако погрешиш, твој неуспех неће бити одбачен нити употребљен против тебе“.
У једном тренутку Сентименталне вредности, Агнес долази у Норин стан и наговара је да прочита сценарио који је њихов отац написао за њу. На запрепашћење обе сестре, Густавов текст открива емпатију коју им је у стварном животу ретко показивао. После тога, Нора пита Агнес зашто је она из њихове породице изашла толико стабилнија него Нора. „Имала сам тебе“, каже Агнес, у сузама.
Лилеас ми је рекла да је током снимања „у том тренутку желела да загрли Ренате. То ми је био импулс. Али сам се суздржавала“. Управо тада, Трир јој је шапнуо: „Само је загрли.“ Наставила је: „Рекла сам и ‘волим те’, иако то није било у сценарију. Не мора нужно да се изговори, али сам у том тренутку толико осећала то да је било истинито.“ Тај загрљај, присећа се Лилеас, навео је и Реинсве на импровизацију: „Прво каже ‘такође’, а онда схвата да је то превише безлично и да мора да каже ‘волим те’ заузврат. Жели да то каже. Обожавам тај детаљ.“ О загрљају, Лилеас је рекла: „Тако ми је драго што сам то урадила. А то је било зато што имам осећај да ме је Јоаким у том тренутку заиста видео. То је све учинило могућим.“
Извор: Глиф
