Imao je veliku obrijanu glavu na tankom vratu i pivski trbuh.
Kratke i nesrazmerno mršave noge.
Pravi sevap efendija. Za njegovim stolom samo je on plaćao.
Zaposlen u Veću sindikata na nekadašnjem trgu Marksa i Engelsa (sada Pašićevom) uvek u nekadašnjoj „Prešenovoj kleti“ legendarnoj kafani koje više nema.
Pošto nije u kancelariji imao nikakvog posla vreme je provodio u kafani sa novinarima i pesnicima.
Ostalo je upamćeno da je samo jednom dao jedan predlog na nekom sastanku gde je morao da prisustvuje.
Dok je prelazio ulicu između Trga i kafane kola su udarila i povredila njegovog prijatelja i starog pilca pisca Đ.D.
Podigao je ruku i zatražio reč:
„Ja predlažem drugovi da se prokopa tunel između „Prešernove kleti
„Doma sindikata. Da nam ne stradaju umetnici.“
Otac, učesnik osnivačkog kongresa komunista u Vukovaru, dobio ga je kasno sa brkatom sekretaricom skojevkom koja nikud nije išla bez ljevora.
Bio je loš đak.
„Kako da padne na godinu. Znate li vi da je on mozgonja“
„Sve će se urediti druže. Sve, sve..“ drhtao je uplašeni direktor.
„On je Mozgonja“ objašnjavao je direktor profesorima tražeći da mu poprave slabe.
Stiglo i do razreda. Saznali đaci.
Od tad ga niko drugačije nije zvao. Mozgonja. I njemu se dopalo.
Milun Milunović Mozgonja.
Pet godina je proveo na pravu ali sem odbrane i zaštite ništa od ispita nije položio. Na kraju su ga zaposlili u Veću sindikata. Tu je provodio radni vek.
Došle su devedesete. Prvobitna akumulacija kapitala. Raspodele ratnog plena.
Odabrani drugovi su podizali milionske kredite u dinarima i pretvarali u marke. Inflacija je podivljala.
Za platu mi se dešavalo da mogu da kupim deset jaja. Dan pred zaustavljena inflacija odštampana je novčanica od milijardu dinara.
Vrhovni Drug je kupio vilu na Dedinju za dve hiljade evra.
„Slušaj Mozgonju rekao je drug Ledeni Mozgonji, treba da uzmeš kredit dok se još može.“
„A kako da vratim?“
„Ima drugova što o tome brinu. Nisi ti bilo čiji. Ti si bre naš! Javićemo ti kad da vratiš“
I Mozgonja je podigao kredit.
U „Prešernovoj kleti„ se samo o tome šaptalo. Naravno svi su pili na njegov račun- Mozgonje. Doveo je i trubače. I Rumunke.
Kupio stanove na Vračaru. Kola. Šofera. Preko pešačkog su ga kelneri prenosili.
Lili striptizeta iz „Lotike“ svlačila se na njegovom stolu.
Potrajalo je tri godine.
A onda je za neobaveštene neočekivano inflacija stala.
Većina drugova je za po stotinak evra kupila sve što je bilo na prodaju.
Ali Mozgonju, malog Mozgonju zauzeti prvobitnom akumulacijom kapitala svi su zaboravili. Nije bilo nikog da mu kaže da kredite treba da vrati. Sa par stotina maraka.
Stigao je deda Avramov dinar, zabrana na platu, izvršitelji, zaplena stanova.
Nestali su prijetelji. Nije mogao da dobije piće ni da se niveliše.
Vratio se vozom u zavičaj u đedovu kamenu kuću na kraju grada okuženog kamenim brdima.
Tu, gde su se još sećali ko mu je bio otac.
Postao Crnogorac. Plaćali su mu piće da psuje Beograd i Srbe koji su ga popljačkali.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
