Zašto nas ruski pisci tako raspamećuju svojim izlivima sreće i divnom nostalgijom bezgraničnih ravnica, promašenih sudbina, kratkotrajnim ozarenjima koja preobražavaju čitav život?
Ove godine navršiće se devedeset godina od kako je po prvi put ruski pisac, Ivan Bunjin, postao laureat Nobelove nagrade za književnost. U Rusiji, geniji kao da idu u parovima: Dostojevski i Tostoj, Sofija Gubajdulina i Galina Ustvoljska u muzici, Irena Nemirovska i Nina Berberova u izgnaničkoj književnosti, Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva u poeziji.
No, Bunjin, Turgenjev i Čehov sačinjavaju „blistavu trilogiju velikih pesnika ruske stvarnosti“.
Bunjina otkrih slučajno,u dvadesetim, jednog zimskog jutra, tek sam bila izašla sa univerziteta. Bilo je neko prepodnevno čitanje i ja sam otišla…
Čitali su se „Tavni drvoredi“. Glumica koja sada sanja visoko na jednom bregu i više nema godina, polako je čitala odabrane pasuse. Zgrabih knjigu i zatvorih se na nedelju dana. Kada je padao mrak, te nedelje nisam palila svetlost. Knjiga je sijala:“Noći su bile tople i mračne, kroz mrkli mrak plovile su, svetlucajući svetlošću boje topaza crvenkaste muve, zvonile su žabe kao stakleni zvončići…“.
Sećam se da sam se zagrcnula kada je u „Tavnim drvoredima“ voljenu odbeglu ženu, tražio muž oficir, i pošto je shvatio da je prebegla drugom, obukao je vojničku uniformu, popio flašu šampanjca, ispio kafu sa šartrezom, bez žurbe popušio cigaretu, vratio se u svoju sobu, legao je na krevet i ispalio sebi u slepoočnice iz dva pištolja…“ Dva pištolja?!?
I dok su u Beogradu pucali u razum tih devedesetih, a noću bi se katkad čuli mafijaški obračuni i na Slaviji (fijuk metaka lako naučite da razlikujete od ostalih šumova u noći), mene je obuzela strast prema ovom piscu kod koga su se „na nebeskim visinama otvarali zeleni volšebni ponori i palili se prepotopni gromovi…Sve je to pažljivo posmatrao kasni Mesec…“.
Od tada, do danas – srećna sam što poneko još „Tavne drvorede“ smatra jednom od deset najlepših zbirki pripovedaka napisanih na ruskom jeziku u dvadesetom veku. Pisao ih je pisac u trenutku kada je već spiskao novac od Nobelove nagrade – nikada i nije znao da ga štedi i čuva… Beše iz prave plemićke porodice.
Rođen je u vreme zloglasnog plemićkog „osiromašenja“ u Rusiji. Zvaće ga poslednjim od onih koji su „opevali“ plemićka gnezda što su propadala, osipala se, nestajala zauvek. Potom će Čehov opisati lepotu višnjevih bašti, sa čijih se stabala tiho kruni pozlata starih vremena.
„Rodio sam se u osiromašenom plemićkom gnezdu“, pisao je Bunjin.
Zavideo Noju
On i Čehov godinama su bili bliski prijatelji. U „Uspomenama“ Bunjin će napisati da zavidi praocu Noju, pošto je u životu preživeo – samo jedan potop:“Ja sam se suviše kasno rodio. Previše mnogo nam je sudbina dala istorijskih događaja. A Noj…Svega jedan potop mu je bio suđen. I kakav je solidan, udoban kovčeg imao, i kakve bogate namirnice: celih sedam pari čistih i dva para nečistih, jestivih stvorenja…“.
Ove redove, Bunjin piše u emigraciji. On je jedini autor iz emigracije čija su dela bez prekida čitana i cenjena u SSSR-u i njegov opus uživa duboko poštovanje u svojoj zemlji svih ovih godina.
U Rusiji, pre odlaska, imao je utehu jer se družio sa sebi sličnima. Sergej Rahmanjinov i on prepoznali su se odmah: „Od prvog trenutka provodili smo noći u razgovorima o prekrasnom, večnom i o visokoj umetnosti. Za večerom smo sedeli jedan pored drugog, pili šampanjac abrau-dirso, nastavljajući razgovor o onom opadanju poezije i proze u to vreme u ruskoj književnosti, neprimetno smo sišli na obalu, na molo, bilo je već kasno, seli smo udišući miris katrana i onu nekakvu sasvim posebnu svežinu, sećali se odlomaka iz Puškina, Ljermontova, Tjutčeva, Feta, Majkova…Tada je on uzbuđeno, polako počeo da recituje stihove Majkova, na koje je, već tada napisao ili samo maštao da napiše muziku…“.
Bunjina i slavni slikar Rjepnin zove kod sebe u letnjikovac, u Finsku, da dođe da mu pozira za portret. Svetlo jutro, divno dvorište, mraz. U dvorištu Rjepninove vile je dubok sneg, na vili svi prozori otvoreni. Rjepnin je tada bio strastveno odan vegetarijanstvu, zdravom životu. U njegovom ateljeu beše ledeno, kao i napolju. Bunjinu je rekao: „Evo, ovde ću Vas slikati ujutro, a zatim ćemo doručkovati kako Bog zapoveda: travicu, travicu! Videćete kako to čisti i telo i dušu, i čak ćete prokleti duvan uskoro ostaviti“. Bunjin je promrmljao da mora odmah nazad, zbog neodložnih poslova u Peterburgu.
Ushićen Tolstojem
„Izljubio sam se sa domaćinom, a onda iz sve snage pojurio na stanicu, a tamo u bifeu, bacio se na votku, žedno zapušio, uskočio u vagon, a iz Peterburga sam sledećeg dana poslao telegram sa izvinjenjem“. Ipak, na zapadu, Bunjinu je presudila rečenica iz Židovog dnevnika: „Smeta mi Bunjinov kult prema Tolstoju, kao i njegovo preziranje Dostojevskog“.
Bunjin jeste od detinjstva živeo ushićen Tolstojem. Njegov otac je sa Tolstojem igrao karte, u opsednutom Sevastopolju. Bunjin se seća prvog susreta sa Tolstojem:”Koračajući, izronjava neko velik, sedobrad, pomalo krivonog, u širokom, kao džak sašivenom ogrtaču i istim takvim pantalonama… Brz, lak, strašan, namrštenih obrva, ide pravo na mene, dlanom gore baca veliku ruku i njome obuhvata celu moju…“. Tolstoj mu kaže:“Bunjin? Jeste li na duže u Moskvi? K meni? Mlad pisac? Pišite, pišite, ako to jako želite, samo imajte na umu da to nikako ne može biti cilj života…Molim Vas, ispričajte mi o sebi…Neoženjen? Oženjen? Sa ženom možete živeti kao sa suprugom i ne smete je nikada ostaviti… Hoćete da živite prostim, trudbeničkim životom? To je dobro, samo nemojte vršiti nasilje nad sobom, ne stvarajte sebi od toga obavezu, u svakom životu može se biti dobar čovek…“. U tom času, zašuštala je svila, pogledao je, trgao se i ustao: iz gostinske sobe polako je išla krupna i lepo odevena u crnu, svilenu haljinu dama živih, crnih očiju: „Leon…ti si zaboravio da te čekaju…“.
Tako je Bunjin upoznao Sofiju Tolstoj. Za dugih šetnji uz obalu, kada je već odavno emigrirao, supruzi Veri spominjao je Čehova, njihov susret i Čehovljevu malu ispovest: „Bio sam kod Tolstoja, u Gaspri, još je ležao u krevetu: Kad sam krenuo, rekao mi je da ga poljubim i onda mi je šapnuo na uvo da je Šekspir pisao loše drame, a da je pišem – još gore…“.
Proračanstvo Čehova
Bunjin se sećao da mu se jednom Čehov poverio da će ga čitaoci čitati još sedam godina, ali da će on živeti još šest. Živeo je još jednu. Sam Bunjin bio je prisiljen da emigrira. Posle 1918, Iz Moskve je otišao na jug Rusije, koja je prelazila čas u ruke crvenih, čas belih. Emigrirao je prvo na Balkan, prošao i kroz tadašnju Jugoslaviju, a zatim se zaustavio u Francuskoj. Tu je napisao većinu najvažnijih dela. „Život Arsenjeva“, delo sa mnogo autobiografskih elemenata (kritičari smatraju da mu je upravo ovaj roman doneo Nobelovu nagradu – pisac Konstantin Paustovski piše da je ovo jedno od najboljih dela svetske književnosti), još uvek kao da nije pažljivo iščitano u Evropi.
Ali Bunjina u Francuskoj i u Evropi otkrivaju sada, devet decenija po dobijenom Nobelu. Evo napisa kritičara o Bunjinovom „Životu Arsenjeva“: „Kakav ukus, kakva knjiga o lepoti i ljubavi, slike čitave nekadašnje Rusije ređaju se i promiču u ovoj povesti o detinjstvu i mladosti: večiti letnjikovci sa pohabanim sofama, toržestvene liturgije, čak i u malim crkvama, nepregledna polja i ravnice, beskrajni horizonti, izbe sa slamnatim krovom, putovanja kočijom ili u železničkom vagonu sa oknima zamagljenim od mraza, prve ustreptalosti pod krznenim bundama kojima se ogrću mlade gimnazijalke, dugih posrebrenih trepavica, otapanje snega, opadanje lišća…Jedinstvena mešavina idealizma i senzualnosti, setnog nehaja i neutoljivog uživanja u životu…“Tavne drvorede“, knjigu čija je naslovna pripovetka prvo objavljena u Njujorku, a priče su nastale u Francuskoj, napisao je za vreme Drugog svetskog rata.
Kada Bunjin ode u Nemačku 1936, hapse ga i pretresaju – „ovo je moj prvi kosi sudar sa nacizmom“. Poslednjih dvadeset godina života, od dobijanja Nobelove nagrade 1933, Bunjin je živeo siromašno.
„Tavne drvorede“ napisao je tako što se zaključavao u sobu i to je knjiga koju je sam pisac najviše voleo. Ivan Bunjin sahranjen je na ruskom groblju Sen Ženevjev de Bua u Parizu. Na grobu koji je ogroman beli krst u koji je urezano mnogo manjih, napisano je – Ivan Bunjin dva puta: ćirilicom, na ruskom, pa na francuskom.
Sada se Francuzi pitaju: Zašto nas ruski pisci tako raspamećuju svojim izlivima sreće i divnom nostalgijom bezgraničnih ravnica, promašenih sudbina, kratkotrajnim ozarenjima koja preobražavaju čitav život? Čini se da je došao trenutak da u svetskoj literaturi Bunjin zauzme mesto koje mu pripada – uz Turgenjeva i Čehova.
Izvor: rt.rs
