Приредила: Марина Кобленц
“Мир који тражимо није празна реторика коју тако често понављају политичари који красноречиво говоре о њему, а мало чине да га остваре. Наш Господ је рекао: ‘Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.’ Објављујемо ове речи не само као цитат из Библије, већ као начин живота. То је позив да се постигне правда у земљи у којој правда није постојала од 1948. године”
Његово високопреосвештенство Архиепископ севастијски Теодосије из Грчке православне патријаршије у Јерусалиму (Јерусалимска патријаршија) за “Време” говори о својој младости, искуствима под окупацијом и тренутним позивима на правду – користећи ову реч искључиво у контексту права на живот у миру, без окупације, у слободи и достојанству.
“ВРЕМЕ”: Можете ли нам рећи нешто о вашем породичном наслеђу, да ли је оно на било који начин повезано са вашом одлуком да се бавите теологијом и замонашите се?
АРХИЕПИСКОП СЕВАСТИЈСКИ ТЕОДОСИЈЕ: Рођен сам 1965. године у мирном селу Ал-Рама у Горњој Галилеји, смештеном између Акре и Сафеда. Село је дом хришћана, муслимана и Друза, који дуго живе заједно у атмосфери међусобног поштовања, братства и добросуседских односа. Одрастао сам у православној хришћанској породици. Са захвалношћу се сећам своје покојне баке. Као дечака, водила ме је у цркву и с љубављу ме охрабривала да служим у олтару. Црква Светог Ђорђа стајала је директно преко пута наше породичне куће. Баш као што су нас родитељи учили шта значи бити верни православни хришћани, тако је и црква постала место на којем смо од најранијег детињства учили значење служења. А све то захваљујући нашем блаженопочившем пароху, оцу иконому Николи Хурију, правом духовном оцу, који је у нас усадио вредности хришћанске вере. Истовремено, одрастао сам у дубоко патриотском окружењу, међу људима који су волели своју земљу, остали чврсто везани за њу и стајали у одбрани угњетаваног палестинског народа. Отац Никола није био само изузетан духовни вођа већ и изванредан пример националне посвећености и моралног интегритета.
Од малих ногу сам осећао истински монашки позив и дубоку жељу да посветим свој живот служењу Цркви. Отац Никола ме је одвео у Патријаршију у Јерусалиму, где сам упознао Његово Блаженство, блаженопочившег патријарха јерусалимског Диодора Првог. Рекао ми је: “Патријаршија вас поздравља и учинићемо све што је потребно да вам омогућимо да студирате теологију у Грчкој и припремите се за службу Цркви.”
Причајте нам о студијама које су вас довеле до тога да постанете други палестински архиепископ православне цркве у Светој земљи, имајући у виду да су већину највиших црквених позиција заузимали Грци.
Након што сам завршио средњу школу у свом родном граду 1983. године, отишао сам у Грчку православну патријаршију у Јерусалиму. Његово Блаженство патријарх јерусалимски Диодор Први одлучио је да ме пошаље у историјску Патријаршијску школу на Сионској гори (брдо Сион). Током шестомесечног боравка научио сам основе грчког језика, а у исто време сам се удубљивао у литургијски живот Јерусалимске патријаршије. Сваког дана сам учествовао у поноћној светој литургији у Цркви Гроба Господњег (Храм Васкрсења Христовог) и присуствовао свакодневним службама у Цркви Светог Константина и Јелене у оквиру Патријаршије. Литургијски живот наше древне Патријаршије јесте школа духовног образовања у сваком смислу.
Касније сам изабрао да студирам теологију на Аристотеловом универзитету у Солуну, због његове близине Светој Гори, због његових величанствених цркава, посебно Базилике Светог Димитрија, Аја Софије, Цркве Светог Григорија Паламе и многих других познатих по својим светим иконама, побожном свештенству и моштима светаца повезаним са градом. Уз академске студије, имао сам част да искусим још већу школу: Свету Гору. Провео сам седам година у Солуну, враћајући се у домовину само једном, због породичних прилика. Током сваке универзитетске паузе путовао бих на Свету Гору. Посетио сам сваки манастир на Светој Гори и упознао огромну већину њених игумана, монаха и духовних отаца. Касније су неки од њих и званично канонизовани, укључујући и Светог Пајсија Светогорца. Ови сусрети дубоко су обликовали и мој свештенички позив и духовни живот. Универзитет је несумњиво био важан, али Света Гора је постала моја права духовна академија. Након што сам докторирао и по повратку у Јерусалим, најпре сам био рукоположен за ђакона, а касније и за свештеника од стране Његовог Блаженства патријарха јерусалимског Диодора Првог.
Какав је био одговор хришћанског света на израелско злостављање хришћана у Светој земљи?
Немогуће је говорити о палестинским хришћанима изоловано од шире палестинске стварности. Палестински хришћани су и хришћани и Палестинци. Као што свака особа има право да се поноси и својом вером и својим националним идентитетом, тако то право имају и палестински хришћани. Они су поносни на своју хришћанску веру, која је проистекла из ове Свете земље. Истовремено, подједнако су поносни на своју припадност Палестини, њеној земљи и њеном народу. Као што се Грци поносе својом домовином, а Руси, Срби, Румуни и други негују свој национални идентитет, палестински хришћани такође остају дубоко укорењени и у својој Цркви и у својој домовини.
Палестински хришћани пате заједно са свим осталим Палестинцима. Њихова будућност не може бити одвојена од будућности палестинског народа у целини. Крај њихове патње зависи од краја патње целе палестинске нације. Наша одбрана угњетаваног палестинског народа не произилази из политичке идеологије. Ми нисмо политичари, нити тежимо томе да постанемо политичари. Ми смо слуге једне од најстаријих хришћанских цркава на свету. Наш хришћански позив је рођен у самој земљи из које је Јеванђеље први пут проповедано. Управо то Јеванђеље нас учи да не остајемо неми и равнодушни пред људском патњом, наводи нас да станемо уз сваку угњетавану особу и да бранимо све који трпе неправду, бол и прогон.
Хришћански свет и цркве широм света постали су далеко свеснији огромних неправди које трпи палестински народ. Палестинска хришћанска иницијатива, чији сам део и ја заједно са другим хришћанским свештенством и представницима, дала је, оригиналним документом Каирос Палестина из 2009. и недавним Каирос Палестина II из 2025. године, значајан допринос подизању међународне свести, посебно међу православним, католичким и протестантским црквама широм света.
Имам привилегију дугогодишњих пријатељстава са многим епископима и свештенством Српске православне цркве. Неколико њих редовно посећује Јерусалим и са нама се моли у Храму Васкрсења Христовог. И Његову Светост патријарха српског Порфирија познајем дуги низ година, од пре мог одласка на студије у Солун, када је он још био скромни монах, а ја још увек живео у Јерусалиму. Тада се истицао својом скромношћу, дубоком духовношћу и тихом мудрошћу. Из Јерусалима упућујемо срдачне поздраве Његовој Светости, изражавајући захвалност за његову службу, молећи га да настави да се моли за Палестину и њен народ који пати. Такође се надамо да ће глас Српске православне цркве, а заправо и свих православних цркава, наставити да се залаже за мир и основна права Палестинаца.
Пре него што сте постали архиепископ, израелске власти су вас неколико пута хапсиле. Који су били разлози за та хапшења?
Израелске обавештајне службе су нас у неколико наврата звале на испитивање у Руском комплексу у Јерусалиму. Били су узнемирени нашим јавним изјавама и нашом непоколебљивом одбраном угњетаваног палестинског народа. Ова испитивања су понекад трајала и по неколико сати. Било је и других врста узнемиравања, прогона и злостављања. Па ипак, таква политика застрашивања и претњи никада није ослабила нашу одлучност. Напротив, она је само ојачала нашу посвећеност томе да останемо верни својим принципима и непоколебљиви у одбрани права нашег народа. Не плашимо се претњи, без обзира на њихов извор или облик.
Израелске власти су упутиле неколико захтева Патријаршији да вас разреши функције архиепископа, што се није догодило. Поднели сте, међутим, оставку на место патријаршијског викара Акре. Да ли постоје трења између Руске и Грчке православне цркве у Светој земљи?
Постоји блиска сарадња између свих хришћанских цркава у Светој земљи. Поглавари цркава у Јерусалиму редовно се састају, издају заједничка саопштења у којима изражавају заједничке ставове у вези са дешавањима која погађају ову свету земљу. Све Цркве настављају јасно и смело да позивају на крај машинерије уништења, разарања и злостављања усмерене против палестинског народа.
Митрополит Јоаникије на пријему код Патријарха јерусалимског Теофила III
Поред тога, постоји низ важних хришћанских институција и иницијатива, укључујући Палестинску хришћанску иницијативу, Центар Ал-Лика, Центар за екуменску теологију ослобођења Сабил и друге организације посвећене одбрани права угњетаваног палестинског народа, уз очување верског наслеђа и присуства свих аврамских вера на овој земљи. Постоје и бројне хришћанско-муслиманске иницијативе, као и иницијативе које окупљају хришћане, муслимане и Јевреје. Ови напори настављају да расту јер се неправда којој сада сведочимо не може оправдати ни под којим околностима, и нешто је што ниједно разумно или савесно људско биће, без обзира на веру или деноминацију, не може прихватити.
Више пута сте цитирали Нови завет, Матеј 5:9, “Блажени миротворци”. Да ли тако спајате свој црквени рад утемељен у православној традицији и своје ангажовање за палестинска права?
Мир о коме говоримо није мир предаје, покорности или пристајања на неправду. Напротив, то је мир заснован на правди и заштити права сваког Палестинца.
Црква се увек молила за мир и наставиће то да чини. Па ипак, мир који тражимо није празна реторика коју тако често понављају политичари који красноречиво говоре о њему, а мало чине да га остваре. Наш Господ је рекао: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.”
Објављујемо ове речи не само као цитат из Библије већ као начин живота. То је позив да се постигне правда у земљи у којој правда није постојала од 1948. године, па не постоји ни овог часа. За нас, истинско стварање мира значи окончање окупације и омогућавање палестинском народу да испуни своје тежње, као и свака друга нација. Да живи у миру, правди, слободи и достојанству у својој домовини и Светој земљи.
Да ли видите мир и правду као решење са две или са једном државом?
Пре више од тридесет година, када је потписан мировни споразум између Израела и Палестинаца – Споразум из Осла – Палестинци, њихово политичко руководство и Палестинска ослободилачка организација сложили су се да ће постојати две државе: Држава Израел и Држава Палестина. Међутим, после свих ових година, оно што примећујемо јесте да Израел, његова влада, његови досељеници и његови екстремисти нису оставили ништа Палестинцима. Видите шта се догодило и шта се дешава на Западној обали, у Гази, и шта се ради са правима Палестинаца. Они желе да Палестинци буду покорни и да прихвате стварност у којој палестинска држава не може постојати. Данас су многи Палестинци дошли до уверења да је слоган “две државе за два народа” постао обмањујући, да је лаж. Ја сам међу онима који верују да палестинска права не истичу протоком времена. Она морају бити остварена. Како ће се то догодити, не знамо, не могу да спекулишем о било каквим будућим решењима. Оно што могу да кажем јесте да су Палестинци непоколебљиви. Неће подићи заставу предаје и неће прихватити ништа мање од слободног живота у својој домовини, чак и ако је потребно време да се то постигне. Данас су услови катастрофални и трагични. Али верујем да након све ове неправде мора да осване нова ера.
Познати сте као “Теодосије” на грчком и “Аталах” на арапском, што значи “Дар Божји”. Који је дар Божји који желите у овом тренутку?
Када сам замонашен, патријарх јерусалимски Диодор Први дао ми је име Теодосије, у част Светог Теодосија Кинобијарха, једног од великих оснивача монаштва у Палестини, чији древни манастир и данас стоји близу Витлејема. Молим се да нас Бог све ојача док настављамо наше сведочење у овој Светој земљи. Такође, усрдно молим за ваше и за молитве наше вољене Српске православне цркве, за мене, моју Цркву и мој народ, како би пламен вере наставио да гори јако у земљи у којој је хришћанство рођено. Молите се за мир и молите се да правда коначно победи у овој земљи која жуди и за миром и за правдом. Јер само мир утемељен у правди може постати трајни мир за све.
Извор: Време
