Пише: Ранко Рајковић
Што је специјалитет савремене Црне Горе? Добро размислите. Не залијећите се. Није то ни крап из Скадарског језера, ни барско маслиново уље, ни улцињске коштање или бамије, ни његушки сир и пршута, ни катунска кастрадина, ни пивски скоруп из мјешине, ни боровнице из Плава, ни цијеђени шипак из Црмнице.
Црна Гора се највише прочула по “историји за понијети”. Историја за понијети је освојила срца и укусе Црногораца више од свега што смо набројали. Црна Гора се претворила у земљу фанатика “историје за понијети”. Оно што Италијанима значи јутарњи еспресо то је за нас “историја за понијети”.
Убрзано закувавање и испијање националне историје надмашило је страст према свим до сада познатим производима за понијети. Ни кафа, ни сендвич, ни парче пице, ни кесица мантија, ни подгорички бурек, ни паштровачке руштуле не могу конкурисати нашој “историји за понијети”.
Захваљујући њој у пар залогаја или гутљаја можете кушати читав свијет од постанка до дана данашњег са Црном Гором као доминантним зачином. Због историје за понијети која је преузела улогу брзог и неизоставног националног оброка умножила су се мјеста гдје се она рекламира, прерађује, сервира, конзумира. Послови са овим курентним националним специјалитетом цветају у Црној Гори.
С разним котлетима и коктелима справљеним на историјској бази сусријећемо се на сваком кораку. Прилагођени су различитим укусима и узрастима. Постали су наш аутентични fast food.
Како смо развили моћан бренд историје за понијети?
Почело је с младим људима жељним да онако успут, у ходу и на брзину утоле своје глади за историјом која би их што више приближила успјешним политичким вођама а посебице великом Вођи и његовој преторијанској гарди. У те сврхе зготовљена им је историја за понијети. Има је у мањим, средњим и већим паковањима. Историја за понијети може бити хладна, млака, подгријана, врућа и кипућа. На њој су се подигле генерације нових историчара и дежурних спасилаца отаџбине. Лако ће те их препознати по новинским колумнама, ТВ трибинама, специјалним емисијама, ријечју свуда гдје се заступа и промовише екстра брза историјска исхрана. Ти ће вам људи у једном даху испричати све о свему што је повезано са Црном Гором као деликатесним везивним филом. Захваљујући њима у року од петнаестак минута осјетићите непоновљиве укусе Миленијума или Милонијума како се некада млади историчари спонтано воле изразити.
Будите сигурни да ти млади људи нијесу залазили у библиотеке и архиве, да нијесу присуствовали предавањима еминентних професора, да нијесу читали озбиљна штива и документа, да немају увид ни у помоћне ни у базичне науке. Они у правом смислу ријечи представљају органске производе одњеговане на нашем дивљем, некултивисаном земљишту. Нијесу третирани ни предзнањима ни знањима. Природно су имуни и на опште образовање. Репрезенти су сирове историје којом се надражују примарна чула. Држе језик на готовс. Спремни су у сваком тренутку попут врсних дегустатора саопштити јавности ово је љуто, слатко, бљутаво, кисјело, питко, здраво, отровно, опасно, љековито за Црну Гору.
Уживаоци “историје за понијети” прибјегавају разним миксевима. Прије неки дан један књижевник који се бави историјом древних градова Вавилона и Ниниве повезаних са тлом Црне Горе у бесједи поводом додијељене награде изјави да му чини посебну част што је награду примио из руку некадашњег предсједника Комисије за идеолошки рад при Централном Комитету СК Југославије и острашћеног апологете логора на Голом отоку.
Прошле недјеље предсједник државе Јаков Милатовић додијели Орден црногорске заставе првог степена књижевнику чије се дјело бави избијањем куге у Румунији. Поред толико зараза и епидемија на домаћем, црногорском терену орден се тематски стаћио у Румунију с којом нас повезује чланство у НАТО савезу.
Интересантно је да награђени махом нијесу учили високе школе што њиховим дјелима гарантује ону тако неопходну органску, знањем непрскану основу.
