Пише: Раша Попов
Где сиромаштво уђе кроз врата, љубав излази кроз пенџер!“. Тако говоре Срби у Поморишју, у Румунији. Пословица је забележена у зборнику Јаворке Јоргован, спремљеном ових дана за штампу. Ту је исказана пустошна сила материјалне беде. Што је криза жешћа, то је мржња већа!
Међу људима око нас могу се чути крици те растуће мржње, не само у јавно-политичком него и у интимно-породичном кругу. Чујем о породицама баченим у немаштину. Често је узрок њиховог слома познат: то је обично директор који је продао машине, ћапио паре и побегао на нека своја „Кајманска острва“. Да постане директор у „она“ времена морао је да се куне у своју морално-политичку чистоту, а да у ствари буде подли лицемер и каријериста. Кад је систем пук’о, право лице се показало — он је млатипара, онда лакејством на речима, сада у новорођеном капитализму бруталном отимачином.
Породица коју су тај сотона, или врашка криза згромили, почиње да се рашива. Отац све више пије, у наступима љубоморе туче жену (мајку своје деце), мајка покушава самоубиство. Живе по дворишним кућама. Или у „фавелама“ сачињеним од отпадне цигле и картона. У некој породици опет обоје супружника се пропију. Љубав и блага реч све су ређи. То се шири као најгора социјална болест. Не ограничава се на људе из потлеушица и чатрља. У строгом центру Београда, ових дана, разведени отац, лишен већ дуго свог уносног запослења, убио мецима мајку своје деце. Она је, мученица, жестоко и прековремено радила и издржавала децу. И шта сад? Ћорсокак несравњиве злоће. Сви су поражени. Ту није било борбе него само злочин.
Велика је борба коју људи бачени на ивицу живота у садашње време воде. У напуштеној фабрици која је до пре деценије производила стратешки индустријски артикал, један човек борбеног карактера и сјајне вредноће, скрпио кућицу за себе и своје најдраже. Чека га неизвесно сутра кад неки тајкун откупи руину па почне да разваљује здање које је било понос „оног“ времена.
Госпођи која на улици продаје чарапе (осам банки пар), пре неки дан су запретили: „Ако будеш и даље то радила, бићеш одрапљена са педесет хиљада динара!“. Гледао сам је у паници и питао се: да ли је икоји од тајкуна био одрапљен тако драконском казном. Јер да она има педесет хиљада не би ту дреждала!
Стегнута срца гледам те јунаке опстанка, кад у зимским месецима рибају степенице. На степеништу зграде у којој живим рибала их је ситна женица, болешљивог лика и човечног поздрављања са станарима. Има два месеца откако је умрла у болници. Још памтим њене дубоко упале црне очи.
Пословице су резиме вековног посматрања живота. Одиста љубав пред сиромаштвом бежи. Али срећом, има људи који одолевају тој присили мржње. Из једне вароши у Србији, познатој по некадашњој индустријализацији, преселила се у Београд не само једна породица. Ова коју знам, у Београд је побегла. Онде у срећној провинцији живели су код супругове маме. Та их је једног дана као незапослене истерала. Дошли су у Београд. Овде их је примила мамина мама! Дакле, ништа без старе госпође и њене моћи да сузбије мржњу и очува љубав. У тесном стану су бака и петоро добеглица. Само мајка ради. Зато сад бака ради по кућама, да дода пара за све шесторо.
У Бразилу људе такве судбине и таквог статуса, називају маргинални људи!
Та се социјална маргина шири. Али једину нам наду пружа вест о брату и сестри, сиротанима без оца и мајке, који деле један те исти пар ципела. Кад она оде у град, он седи код куће у чарапама, и обратно.
Љубав се ипак не да истерати кроз пенџер, увек.
Извор: Компас
