Достојанствено, уљудно и мирно, како једино и приличи и чину и мјесту и глави, јуче је у Ђурђевим Ступовима у Беранама устоличен нови епископ будимљанско-никшићки Методије.
Све је протекло дивно и свечарски као у најуљуднијим временима, као да прије три седмице није било све неописиво и неупоредиво другачије на Цетињу, приликом устоличења митрополита Јоаникија.
Никако не желим да једне црним а друге златим, али се мора поставити отворено питање: Јесу ли то двије Црне Горе и која је природнија и једина може опстати.
Зато ваља окренути по један поглед и на Катунску нахију и на Васојевиће, јер неко злонамјерно и срачунато покушава да створи утисак да су то два неспојива свијета. А били су један свијет и у вријеме два најзнаменитија митрополита у историји црногорске митрополије, Петра I и Петра II Петровића Његоша, када је између њих било моћно и непријатељско Османско царство. Хоће ли то бити да нас нијесу могли раздвојити Османлије, а може маломоћни Мило са својим милицајцем?
Пријестони моји Цетињани, ако су Цетињани и Цетиње оно што смо гледали прије три седмице, морате се мало запитати и добро промислити. Не својом вољом скрајнули сте се вјековима у безводно камено море. Крај оскудан у води па онда и у свако другом добру природе. Није тамо лако живјети, а камоли отворити широко очи да се види и шире и даље. Да се и далеко преко Белведера и пнеуматика уочи брат, нипочему мањи и лошији од тебе.
Моји сте, зато вам морам рећи искрено и братски: имате потпуно нереалну и предимензионирану представу себе и вашег мјеста и тежине у црногорској историји. Није само Цетиње Црна Гора и није само оно њена мјера. Посебно не би било добро да је то ово данашње Цетиње. Односно ово које нам се показује.
Неко вам је, не замјерите на отворености, натрунио и разум и језик ловачким интерпретацијама прошлости, причом о никад покореном Цетињу и невјероватним неспортским резултатима у бојевима са Турцима. Изгледа да још, као у оном вицу, пред спавање окачите коју медаљу предака да се подичите на Фејсбуку. Опет вам може бити прејако али је истина – не би ни трећина била, ни медаља ни великих звања, да носиоци нијесу били у комшилуку двора. Да не бих „ударао“ на гласита братства, нећу сад трунити ко је све од тих бркатих војвода, сердара и гувернадура био коме род најближи и ко су све рођаци цара јунака. Посебно колико их је одликованих у његовој тазбини.
Добрано је то личило на оне сцене из позоришне представе „Дуго путовање у Јевропу“ – ево ти, Миловићу, медаља за познавање природе и друштва. Свакако, ни на крај памети није помисао да ту није било и гласитих јунака и славних бојева. Али, нијесу их водили ни само Катуњани нити је сваки био за медаљу. Прочитајте понешто макар и од Живка из Подгоричке телевизије, видјећете да је било једнако, а можда и више и осталих и на Вучјем долу, и на Вртијељци, и на Крусима, и на Мартинићима. За Туђемиле се не бих смио заклети.
Није, дакле, баш све како се може изгуслати. Стварност је мало стварнија и увијек макар мало мање згодна. А морамо је погледати у очи, макар било напорно као кад гледаш у сунце.
Беранци су, на другој страни, по трећи пут положили испит спашавања своје Црне Горе. Први пут када су прије неколико година развластили свог зета Мила и на локалном нивоу разобличили његов систем крађе и куповине гласова. Други пут када су, ако не покренули литије, а оно дали највећи замах и снагу том свенародном покрету против зла. И јуче, када су мирно и достојанствено, заједно са својом црквом, уприличили устоличење свог новог епископа.
Иако сам се помало прибојавао да Вељовићеви рестлови могу покушати нешто; или да ће можда бити видљива љутња и револт због Цетиња, али, на срећу и вољом тих људи горе, све прође у најдивнијем реду.
А нијесу ни они од јуче, и имају покоју медаљу иако су били далеко од двора.
У овом манастиру, у којем је јуче устоличен Методије, који је, узгред буди речено, старији три вијека од овог, једнако битног, који комите покушавају да освоје запаљеним гумама, игуман је био знаменити Мојсије Зечевић.
Он је, уз два Петра, био најзначајнија личност у историји Црне Горе XIX вијека. Имали су Васојевићи и најгласитијег црногорског војводу Миљана Вукова. То не каже моја маленкост, него војвода Марко Миљанов, који на једном мјесту рече: „Jедан је војвода Миљан Вуков, а ми остали смо војводчићи“. И син његов, војвода Гавро Вуковић, први црногорски правник и министар иностраних дјела. И Зарија Бакић, посланик Црне Горе у Стамболу. И могло би то да се ређа још подоста. И сви су се борили за своју Црну Гору. Истини за вољу, та Црна Гора осим имена нема ништа заједничко са овом за коју којевитезају у мрком диму на Белведеру. Та Црна Гора не постоји, нити је такве икада било. Једна је и наша Црна Гора. Свих нас.
Мирко Пламенац
