Пише: Јелена Јоргачевић
Последњих година непрестано, и с правом, слушамо о опасностима поларизације широм света. Друштво се дели на зараћене таборе, политичке разлике постају толико оштре да више нема неистомишљеника и критичара – већ само непријатеља. Јаз између вредности дубок је као провалија, а спремност на компромис топи се као маслац на сунцу. Све ређе примећујемо нијансе, све ређе разговарамо са онима који стоје с друге стране наших уверења.
Таква подела слаби заједницу, отежава постизање консензуса око кључних питања, а разлике између левице и деснице постају све дубља и дужа рововска линија. То је озбиљна претња за демократију, упозоравају научници, а видимо то и сами диљем света.
У Србији смо, нарочито пред новембар 2024. и пад надстрешнице, седели у својим кућама, писали и дебатовали о томе. Било је јавних личности које су остајале у посматрачким улогама управо говорећи да су изнад свих подела.
Међутим, шта је проблем са овом причом о поларизацији у данашњој Србији? Да ли је нешто ипак другачије у односу на пре? Какви су сада ти полови? Шта се искристалисало? Јер поларизација, између осталог, подразумева да постоје (супротстављене) вредности. Али да ли је то заиста тако? Да ли је то сада доминантно?
Главна линија поделе у савременој Србији је постала она између „за“ и „против“ власти. Да ли је стога реч о сукобу на нивоу вредности, идентитетских питања, дубоко укорењених веровања и ставова, левице и деснице, национализма и антинационализма?
Погледајмо Србију у последњој деценији: углавном је то била тужна земља, прожета корупцијом која односи животе; пропагандом која је до те мере опоганила јавни простор и нормализовала лаж, да не постоји изјава или дело – ма колико неприхватљиво, страшно или сулудо – за које не бисмо поверовали да су изрекли председник или неко из владајуће партије. Земља у којој батинаши воде јавне институције, хулигани су главни бизнисмени, бескрупулозни власници лажних диплома одлучују о судбини свих, а једина – и заиста једина – квалификација за успон на друштвено-политичкој лествици (читај: најпре финансијској) јесте бити члан партије и близак првом човеку.
Власт краде изборе, уништава медије, разара образовни и здравствени систем, продаје јефтину популистичку причу о Косову док тамошњи народ оставља на цедилу – и то је слаба реч – природна богатства се дају на добош, културно наслеђе нестаје под најездом багера, а градови постају хаотичне, јадне копије Абу Дабија.
Али од када су кренули студентско-грађански протести, нешто се преокренуло, о томе сам већ и овде на Аутографу доста писала, а писали су и многи други, рађена су истраживања и квалитетне анализе…
Уз власт је ипак све мање људи. Наиме, уз њу су остали они који су од ње масно окористили. Добар део њих је свестан да, ако падне СНС, падају и они. Шта ће са својим (не)знањем, недостатком квалификација и листом непочинстава – остаје питање. Затим, ту су и они који су преко партије добили посао, место у вртићу, килограме кафе и брашна, па не желе да изгубе то мало што имају. Коначно, ту су и пензионери и мање образовани, под хроничним ударом медијске машинерије, који немају прилику да виде шта друго; уплашени су од промена, ратова, инфлације – свега у чему су главни актери ове власти имали удео – и свакодневних апокалиптичних најава режимских перјаница о томе шта ће бити ако Вучић оде и о томе како Србе сви мрзе.
Против су – остали.
Да ли онда заиста говоримо о сукобу светоназора? Или је реч о нечем другом?
Рецимо, ако с једне стране стоји истина, а с друге лаж; с једне неправда, а с друге правда и жеља за њом; с једне корупција, а с друге потреба да се она искорени; с једне себични (најчешће финансијски) интерес, а с друге жеља за општим добром; с једне заслепљеност, а с друге – иако не тврдим да је острашћеност ретка – труд да се види даље од сопственог носа; с једне стално распиривање сукоба, а с друге солидарност… да ли је то поларизација?
Да ли ћемо, рецимо, ако имамо лопова и насилника с једне стране, а жртву и оне који ту жртву бране с друге стране, рећи да су то поларизоване групе? Ако би једни да не поштују закон, а други би, да ли су то поларизоване групе?
Да ли је и то само маскирање и релативизација свега лошег што се у Србији догађа последњих година, а чему може да сведочи скоро свако ко намерно не жмури?
Или је онима чији је интерес везан за власт и којима је кукавичлук јачи од сваке друге побуде лакше да кажу – ја сам изнад подела, Србија је данас поларизовано друштво, треба да мислимо о будућности. А управо због те будућности не смемо да се правимо да је лаж – истина, неправда – правда.
У једном научном тексту читам како је Турска нарочито шокантан пример поларизације: у истраживању од пре шест година, скоро осам од десет људи рекло је да не би желело да им се ћерка уда за некога ко гласа за партију коју највише не подносе. Скоро три четвртине њих не би ни желело да послује са таквом особом.
Е сад замислите: да ли бисте желели да вам се ћерка уда за неког ко краде из државне касе, чији саборци разарају друштво, уништавају будућност ваших унука, отимају им ваздух, земљу и воду, и без престанка нападају њихове наставнике, садашње и будуће? Је ли је то онда поларизација?
Извор: Аутограф.хр
