Пише: Небојша Јовановић
Приликом настајања модерне Француске, у периоду од Велике Француске револуције (1789–1799) до Париске комуне (1871), та држава је неколико пута променила облик владавине: три пута је рушена монархија и три пута проглашавана република, једном је обнављана краљевина и два пута су чак председници републике проглашавали царство.
Кад је срушена краљевина Луја Филипа у револуцији 1848, проглашена је такозвана Друга република, а на изборима за њеног првог председника, 10. децембра исте године, добио је кандидат коме су даване убедљиво најмање шансе поред познатих и искусних државника, попут генерала Кавењака, Ламартина, Ледри-Ролана и Распаја. Тај нови председник Француске звао се Луј Бонапарта, управо пристигао из ратова за уједињење Италије, познат и као “мали синовац великог стрица”, без икакве политичке каријере, због чега се избору “овог шупљоглавца” обрадовала и највећа странка “Партија реда”, сматрајући да ће га она лако водити ка остваривању својих циљева. Највећу подршку (3,5 милиона гласова) дало му је сељаштво.
До средине 1849. нови председник је из Националне гарде, војног врха, Народне скупштине и целог чиновничког апарата уклонио све политичке непријатеље или уопште неподобне људе, а себи је кроз скупштинске законе стално увећавао овлашћења као председника републике. Притом, није имао никакву идеологију ни програм, сам није био интелектуалац ни нарочито начитан човек, већ је узимао “од свега по мало”. На изборима за законодавну (Народну) скупштину 1849. ипак је добио убедљиву већину и с њом почео комотније да влада државом. У јесен је већ формирао и своју странку “Друштво десетог децембра” (у част датума победе на председничким изборима), којој се прикључио велики број политичара из бившег режима, а присталице је добијао и међу бројним сељаштвом, радништвом и ситним грађанством, па чак и међу једним делом монархиста који су себе сматрали “бонапартистима”, а не присталицама бивше краљевске династије (“орлеанистима” или “бурбонистима”).
Током 1850. и 1851. председник републике, који је дозвољавао да га ословљавају и као “принца Наполеона”, пропутовао је целу земљу држећи политичке митинге на којима је често понављао слоган: “Моји пријатељи не живе у палатама, већ у кућерцима”. Биле су честе и војне параде у његову част, а кад се на једној од њих заорило: “Живео Наполеон! Живео цар!”, командант Париза је уложио оштар протест и искритиковао војнике, али је сутрадан смењен и ражалован.
Осам дана пре истека трогодишњег мандата, 2. децембра 1851, Народна скупштина је продужила председнику републике мандат на чак десет година, а увела опште право гласа које је подразумевало и странце на краћем боравку у Француској. Сам председник је започео са формирањем посебних оружаних одреда који тобоже заводе ред, а у ствари тероришу све своје политичке противнике. Коначно, 2. децембра 1852. председник је извршио државни удар и прогласио се за цара Наполеона III, а Француска је поново постала царство (Друго Француско царство).
Наполеон Бонапарта, двеста година касније: Требало му се дивити јер га није било могуће волети
Друго царство (1852–1870) било је доба дубоког преображаја Француске. С једне стране, земља је прошла кроз економску револуцију, која је пореметила односе друштвених класа и снага, рушила хијерархију засновану на пореклу, породичној средини и способности да би их заменила новчаним мерилом и материјалним успехом, све “док земљу није поделила на две велике противничке класе”.
Политичке слободе суспендоване су још 1851, републиканска и демократска опозиција биле су потпуно сломљене, радничка класа све сиромашнија и разбијена по измишљеним синдикатима, а крупна буржоазија (предузетници и фабриканти) и власници крупних земљишних поседа, све већих, заговарали су владавину чврсте руке. Услови за званично увођење диктатуре били су више него повољни.
Политички систем заснивао се на преправљеном Уставу Друге републике (1848), због чега је парламент представљао само фасаду режима, скупштина није имала никакву контролу над владом и радом самог цара, није имала чак ни право да доноси и укида законе, па ни да их предлаже – имала је само право да о законским предлозима које је подносила влада дебатује и ставља “добронамерне примедбе”. Није постављала министре, нити су они пред њом били одговорни, није бирала ни (свог) председника Скупштине, и њега је постављао цар, а посланици нису имали чак ни право интерпелације (објашњење од владе). Цар је посланике поткупио великим платама и њима је било исплатљиво да седе и практично не раде ништа, а многи нису уредно ни долазили на седнице. Добрим послушним посланицима цар је обећавао продужавање мандата преко свих законских оквира, кроз неку нову странку или слично. Скупштина се није питала чак ни код објаве рата или мира, а цар је себе често називао “врховним командантом” и у миру, кад није било рата.
Он је с француском војском, највећом (после руске) и најмодернијом у Европи, наставио ратове за уједињење Италије и помогао је италијанском краљу Виторију Емануелу II да добије пресудне битке код Мађенте и Солферина, 1859. против Аустрије, при чему су ослобођене Ломбардија (Милано), Тоскана (Фиренца), Сицилија (Палермо) и јужна Италија (Напуљ), али је при походу на Венецију стао и изненада закључио мир у Вилафранки са аустријским царем Фрањом Јосифом I. Заузврат, од Италије је наплатио помоћ тако што јој је одузео Ницу и Савоју (завичај италијанског краља) и припојио их Француској. Због добрих односа са папом, тежио је очувању Папске државе с престоницом у Риму, па се италијанска престоница преселила из Торина само до Фиренце, али у Рим и средњу Италију није могла, њом је још увек владала папска столица.
Наполеон III се ипак вратио у Париз као велики ратни победник, с неограниченом влашћу. Претио је Краљевини Пруској (Берлин) што се исувише шири на рачун малих немачких држава и тежи уједињењу Немачке, упозоравајући, као први политичар у Европи, на опасност која прети европској стабилности од велике уједињене Немачке. Пруски краљ Вилхелм I и његов канцелар Бизмарк нису мислили тако па су десетак година изазивали Француску на рат.
Бечки конгрес и прерасподјела сила на континенту: Како је изгледала Европа након Наполеона?
Унутар Француске настављена је владавина конзервативне клике окупљене око “противречне, неодређене и медиокритетске личности” једног “Наполеона малог”. Цар, његова амбициозна и реакционарна жена, биготна шпанска католкиња Евгенија и њихов размажени син и престолонаследник, заједно са групом њихових најближих сарадника, могли су да раде малтене шта су хтели. Царева жена била је главни идеолог царев и једина особа коју је цар стварно слушао. Они су, бар тако је изгледало савременицима, створили себи “царство небеско на земљи”. Сарадници цареви били су његови стари саборци из италијанских ратова, Валевски, Друен де Лиз (пре тога био конзул у Кнежевини Србији, 50-их година XIX века), Персињи, Флери, Коно и Мокар, препуни ратне реторике и позива на нове ратове, била је то екипа људи која је узела у руке судбину целе Фарнцуске. Ипак, додаје савременик, “ниједан од ових људи, министар или чиновник, не излази из своје улоге човека који само даје савете или спроводи наредбе: одлуке доноси Наполеон III, од почетка до краја то је владавина једног човека”, евентуално “његове жене”.
Штампа је у потпуности била угушена, листови су забрањивани а њихови уредници прогоњени при најмањем знаку непослушности и независности.
С друге стране, период Другог царства обележен је изванредно брзим и динамичним развојем привреде Француске. Великом брзином развијао се саобраћај, мрежа железничких комуникација, модернизација сеоских путева, а индустрија се све више механизовала. Сам Париз је знатно променио изглед. Његов префект (градоначелник) барон Осман пробио је на десетине километара нових “великих булевара” рушећи читаве квартове у старом језгру историјског Париза, док је народ демонстрирао незадовољство и очај због таквих потеза. На митинзима подршке општем напретку земље свирао се и играо “кан-кан”, пренесен из најмрачнијих кафана и бордела право пред искупљени народ.
Пораст богатства најбогатијих није значио и повећање благостања свих становника Француске. Читаве групе су потпуно сиромашиле јер је куповна моћ била све мања за средњу и нижу класу. Тада се први пут зачуло да у Француској “богати постају све богатији а сиромашни све сиромашнији”. На поправљању квалитета живота просечног грађанина није скоро ништа ни рађено, осим неколико карикатуралних убеђивања да заправо “живе боље”.
Интелектуални свет био је потиснут из политичког живота земље. Опозиција је била десеткована и натерана у најдубљу тишину. Приликом сваких избора царска влада је сасвим отворено узимала себи за право да притиском на бираче утиче на њихово гласање. Полицији је дато овлашћење да свим средствима “указује бирачима ко су пријатељи, а ко непријатељи државе”. Све до 1857. у Скупштини су седели чланови само једне странке, “Странке десетог децембра”. Те године коначно се нашло и пет опозиционих посланика, названих “група петорице”. Тек 1864. донет је, преко цареве воље, Закон о праву радника на штрајк. Маја 1869. опозиција је коначно победила на изборима, врло тесном већином, са 116 на према 115 посланика. Цар је решио да покаже великодушност и поверио је мандат за састав владе вођи опозиције Емилу Оливијеу. Истовремено, организовао је референдум о поверењу цару на којем је, наводно, 7,5 милиона људи исказало подршку за “мудре и државничке потезе” цару, а само 1,5 милиона гласача је било и даље против цара и његовог режима. Наполеон III био је срећан, на великим митинзима прослављао је нову победу и обнову велике популарности, а председник владе Оливије, дојучерашњи опозиционар, изјавио је: “Ми ћемо цару обезбедити срећну старост!”.
Тада се на дипломатској позорници, у преписци са француским царем, поново појавио пруски канцелар Бизмарк и саопштио Наполеону III да ће Пруска, после победе над Аустријом (1866), сада несметано ући и ујединити четири јужне немачке државе, од којих је највећа била Краљевина Баварска (Минхен). Са Аустријом се већ обрачунао тако што јој је наредио, као пораженој страни у бици код Садове (1866), да се претвори у Двојну монархију Аустрију и Угарску (1867), односно Аустро-Угарску, са две престонице, Бечом и Будимпештом. Исти статус задржаће и Баварска, као краљевина, обећавао је, али у оквиру Великог немачког царства (“Другог рајха”) с престоницом у Берлину. Наполеон III је био против тога и објавио је рат Пруској. Питао је свог војног министра: “Да ли смо спремни?”, а овај му је одговорио: “Не да смо спремни, већ архиспремни!”. Тајно оружје на које је рачунала француска војска био је “митраљез”, који ће наводно разбацати Немце и натерати их у бекство. Цар је у септембру одјахао у тврђаву Седан, према немачкој граници, да командује војском, али је после само неколико дана пао у немачко заробљеништво. Немци се нису зауставили до Париза, где су, у Версајском дворцу, јануара 1871, прогласили Друго немачко царство, а свог краља Вилхелма I Хоенцолерна за немачког цара.
У позадини немачке окупације, у Паризу је проглашено збацивање Другог француског царства (1870), док је цар био иза немачких решетака, и проглашење Треће француске републике.
На југу, у Италији, војска краља Виториа Емануела II коначно се ушетала у Рим и прогласила га за нову престоницу Италије 1870, а Папска држава сведена је само на брдо Ватикан у Риму, око цркве Светог Петра и папских резиденција.
Већ у пролеће 1871. избиће нова револуција у Паризу која ће прогласити прву радничку државу на свету – Париску комуну, угашену у крви после само 72 дана, али то је већ нека нова прича у односу на лаку пропаст човека који је себе називао државом.
Извор: Време
