Пишу: Александра Милановић и Милош Ничић
Нисам „посетио” свој окупирани град Фамагусту откако је управа такозване државе Северни Кипар отворила прелазе. Нисам желео да утолим своју носталгију. Разумем жудњу и право других да чине другачије. Међутим, носталгија има велику вредност и лично нисам желео да је уновчим тек тако, каже Кирјакос Хараламбидис.
Песник Кирјакос Хараламбидис, гост 68. Међународног београдског сајма књига, један је од најзначајнијих песника грчког говорног подручја. Кипар се у његовом стваралаштву осликава као прошла и изгубљена, а истовремено вечна и будућа отаџбина. Два су издања поезије Кирјакоса Хараламбидиса на српском језику: Избор из поезије у преводу Зорке Шљиванчанин (Штампар Макарије, 2017) и Царујућа Фамагуста у преводу Александре Милановић (Трећи трг, 2017). Овом приликом смо разговарали о значају културних манифестација, изазовима са којима се суочавају песници и читаоци, о поезији, језику и технологији у нашем времену.
Кипар је почасна земља гост 68. Међународног београдског сајма књига, па сте тако и ви почасни гост. Колико су важне манифестације овог типа за ауторе, а колико за само поетско стваралаштво?
Важно је да схватимо колико смо потребни једни другима и колико књиге доприносе радости сусрета, који је срж духовног прожимања људи. А што се саме поезије тиче, она по својој природи црпе из свега и све је дефинише; истовремено припада стварању и тумачи га. Мислим да не би било претеривање ако закључимо да се наш живот обогаћује низом сусрета са другима. Да будем јаснији, сусрет са другима може бити и сусрет са сопственим бићем.
Има ли данас идеала о којима један песник може писати као што су Калвос, Соломос и Паламас писали?
Ако под идеалима подразумевамо непроменљиве вредности које управљају животом, рекао бих да је вртоглавост овог времена пореметила нашу везу са њима. Идеали се и мењају у складу са својим носиоцима, а њих опет ствара епоха. Заправо, оно што се формира јесте степен отпора који ти носиоци пружају спољним утицајима и унутрашњим отуђењима. Три велика хеленска песника која сте навели су велики део свог стваралаштва посветили идеји нације. Истоветне случајеве срећемо и код ваших песника, као и код других народа. Рекао бих да је поезија нашег времена одрешила ужад која су је везивала за „велике суштине” (Соломос), мада то није трагично; једноставно, свако време са собом носи и себи обезбеђује дух сопствене трагичности. Једна од законитости живота је да такве ствари могу да осете прави песници. Једна једина свећа може осветлити чак и најмрачније пећине.
Ако се водимо Унгаретијевом мишљу да је носталгија у срцу стварања поезије, како би један хеленски песник данас описао ностос?
Рекао бих да управо ностос дарује човеку његову хомерску димензију и успех је што је Одисеј на крају успео да стигне на своју Итаку. За нас се ностос претаче у болно ишчекивање – томе сведочи и сама реч „носталгија” – ностос (повратак) и алгија (бол). Наша је Итака надохват руке, носталгични смо за отаџбином која нам је пред очима.
Истовремено припадати и бити отуђен је, нажалост, дефинишуће искуство за некога ко долази са Кипра. Да ли је изгубљена отаџбина једнако далека данас, у свету који савремена технологија премрежава на један нови начин?
Нећу дозволити технологији да ме… потцени. Могу да се поигравам са њеним терминима, али, како то каже и Јоргос Сеферис, „свако у складу са собом”. Удаљеност зависи од тога колико су близу или далеко суштинска питања у односу на срце. Дакле, колико смо ми сами удаљени од њих. Како бих илустровао то примером, напоменућу да нисам „посетио” свој окупирани град Фамагусту откако је управа такозване државе Северни Кипар отворила прелазе. Нисам желео да утолим своју носталгију. Разумем жудњу и право других да чине другачије. Међутим, носталгија има велику вредност и лично нисам желео да је уновчим тек тако. Тешко ми је да то објасним, али желим да кажем да се отуђеност догађа на релацији ми и наше срце.
Као неко ко се може осврнути на целу другу половину 20. века, да ли верујете да се о „универзалном људском искуству” (какво су осликавали Кавафис и Сеферис) данас може писати или су могуће једино фрагментарне поетске интервенције
Одговор је заправо садржан у питању, јер наново поставља истину у своје средиште, а то је да не постоје одговори, већ само питања. Истина се налази у неодговоривом и мистичном. Рођен сам 1940. и проживео сам историјске догађаје који су обележили биографију мог острва, а коју у потпуности преузимам на себе. Сви смо ми носиоци историје, али и њени конзументи. Песници као што су Кавафис и Сеферис јесу стари мудраци прожети сећањем. Песници који владају целовитим схватањем историје не могу изостати, али могу бити тешко прихваћени у временима духовне суше. Песнички гласови се истанчавају управо због генералне конфузије и стоје као контратежа нашој распарчаној епохи. Не заборавимо, где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат, како читамо у Светом писму. Наше је време комплексније и формулисање мудрости подразумева примаоца који је комплекснији и запитанији.
Може ли поезија допринети очувању језика у времену у којем је садржај који до нас свакодневно долази вишејезичан?
Ово питање дотиче срж проблема. Шта је језик и у коликој мери један мали језик може постојати паралелно са језицима који владају не само местом већ и начином на који народи мисле. Нећемо ни покушавати да се боримо са тим горостасима као што су енглески, шпански, француски, кинески… Небитан је редослед, сваки од њих је изузетно користан. Шта је поезија и какав је њен однос са језиком или, боље речено, шта је језик и какав је његов однос с поезијом? Не скривајмо се иза свог знања. Та мала песничка барка што вешто маневрише по морима вишејезичја врши једну улогу која се ослања на природну грациозност и смелост. Рањивост – то је највећа лепота. Поезија, дакле, врши своју мисију попут птица које не брину за сутрашњицу. У свету страховите себичности и незасите похлепе, она супротставља своју спасоносну рањивост и мудро бира да не буде такмичарска. Тако спасава и саму реч, и структурну суштину истинског постојања. Хоћу да кажем: њен „језик” је другог типа и другог ритма.
Има ли за вас поезија неку одговорност пред језиком, човеком и истином?
Већ сам наговестио да таква одговорност постоји. Могао бих да додам свој лични однос са језиком, који у себи негује свест универзалне истине, имајући у виду да смо сви рођени да комуницирамо и да будемо становници света. Верујем, дакле, да усвајање језика и других елемената наше локалне културе представља дуг у настојању да се ухвати суштина кроз вишегласје историје и мита. То је, рекао бих, оно што подржава мој труд да свој језик начиним неком врстом филтера културних слојева и да га музички активирам како бих дотакао успаване звучне зоне и тајанствене могућности самог говора. Сходно томе, обавеза поезије према свету може се и преокренути у обавезу света (и самог песника) према поезији.
Да ли ће најсавременији напредак у технологији изнедрити некакав нови романтизам и где ће у свему томе бити место поезије? Да ли прижељкујете ренесансу римованог стиха и да ли верујете да је могућа?
Поезија, наравно, није као мода, која се обнавља тако што често уноси старе обрасце у смеле нове комбинације. Поезија нема ни почетка ни краја, по својој природи је анархична и гнуша се сваке дефиниције. Тако је бар ја видим. Класични сонет, на пример, може да задржи своју форму, али у нашем времену настоји модернистички да преокрене своје унутрашње трансформације. Добро чини, и поздрављам то. Само што, да будем искрен, тај жонглерај речима и домишљатим римама често бива циљ за себе, као жеља да се покаже вештина, више него унутрашња истина. У сваком случају, један поуздан начин (који сам и сам применио) да се провери унутрашња истина јесте конверзија сонета у прозу! Ако, дакле, говоримо о препороду риме, онда да, препород може да обезбеди опстанак жанра кроз нове налете духа и изненадне комбинације. Ипак, лично морам да признам да стално откривам веома напредне идеје, па чак и ултрамодерне елементе у старим текстовима, у којима се лиричност изненада јавља захваљујући духовној снази и души самог аутора. Препород је, дакле, у нама самима и постоји у сваком времену. То што смо млађи можда нам даје предност у приступу ризници векова, али не чини нас нужно бољима.
За крај, може ли поезија без хартије?
Ако прихватимо чињеницу да и ја, у својој 85. години, пишем директно на рачунару, ствар изгледа сасвим логично: можемо, ето, да пишемо и без папира. Ипак, не сасвим. Џепови су ми пуни белешки, мисли и стихова написаних на папиру. Папир је неопходан, он је документ душе који нас одржава у људском односу с материјом. Али мислим да питање није било о папиру, већ о поезији. У контексту Међународног сајма књига у Београду било би неприкладно да говоримо о могућности да поезија постоји без папира. Наравно, поезија данашњице налази стотине начина да побегне и да се изрази. Али увек јој је суђено да се врати папиру – кад пожели да обуче своју свечану одећу.
Извор: Политика Магазин
