Izeta Sarajlića upoznao sam u Strugi, među mnogim pesnicima – rekao mu da sam, kao gimnazijalac u Titogradu, njegovu pesmu o Rusiji naučio napamet. Ozario se: „Danas ćemo piti zajedno“
Malo-malo, pa se učestano pominje Rusija – neko ovako, neko onako, s razlogom ovim ili onim, sa strašću ovom ili onom… I protekla godina bila je u retorici Rusije, delom iz tradicije, delom iz politike, iz ljubavi ili iz interesa… I dok traje ta kakofonija, setih se jedne, davno objavljene i utoliko pre lako zaboravljene pesme o Rusiji. Ispevao ju je slavni jugoslovenski pesnik Izet Sarajlić (1930–2002).
Rođen u Doboju, živeo je i umro u Sarajevu. Zvali su ga Kiko. Najviše knjiga objavio je u Sarajevu, od zbirke U susretu (1949) i u Beogradu, od knjige Posveta (1961), nadalje. Dobio je ugledne nagrade: Disovu, Zmajevu, Branko Miljković. Izabrane pesme, u izboru i s predgovorom Stevana Raičkovića, štampane su mu i u 77. Kolu Srpske književne zadruge, 1984. Kao i mnogi drugi sarajevski pesnici onog doba, stihove je većinom pisao ekavski.
Popularne su bile mnoge njegove pesme, naročito „Mala velika moja“ (Večeras ćemo za njih voleti…). Voleli su je recitatori onog vremena.
Pesmu o Rusiji objavio je 1970. godine u titogradskoj reviji Ovdje.
Ovdje izlazi od 1969. pa do ukidanja ćirilice u Crnoj Gori, 2003. godine, mada je od samog početka list bio „crnogorstvujušči“, pogotovo u pitanjima politike, pa se to prenelo na tumačenje istorije i istorije književnosti. Po saradnicima i književnim prilozima, Ovdje je bilo jugoslovensko – ćirilicom, ekavski i ijekavski ravnopravno, kako je ko pisao. Redakcija to nije menjala.
Neobično je bilo ime časopisa Ovdje. Lingvista Drago Ćupić, docnije direktor Instituta za srpski jezik SANU, tada je živeo u Titogradu i pričao kako su se čudili tom imenu, u šali se pitali zašto se ne zove Ođe, ili Ovđe, ili Ođen, ili Ođenake… kako se u Crnoj Gori govori, jer malo ko govori pravilno… Malo je ko znao da se u isto vreme, 1969, u Splitu osniva „list mladih“, pod naslovom Gdje, koji je trajao samo dve godine: 1969/70… Da li je časopis u Titogradu bio odgovor na hrvatsko pitanje iz naslova, valja izučiti.
U broju 9, februar 1970, na celoj 9. strani revije Ovdje, objavljene su pesme Izeta Sarajlića, sa fotografijom pesnika, pod zajedničkim naslovom „U ime poezije moje jedine robije“. Jedna od pesama imala je naslov „A gde sam – zna se“:
Voleti Rusiju unosno nije.
To je barem jasno čak i cvrčku.
Želite li s mirom doći do penzije,
volite radije staru Grčku.
Sa Grčkom i svojoj supruzi ste draži.
Sa Rusijom ona nikada ne zna
da li da vas u zatvoru traži
ili na nekom banketu kod zvezda.
Da mogu u ovo veče decembarsko
ja bih i sam s Venerom u noć da pođem,
ali da se menjam meni je prekasno,
ja sam već jednom, tridesete, rođen.
Meni je prekasno da od svog života
pravim život tuđi. A i dosta vas se
i bez mene oko Venere mota.
Ja ostajem gde sam, a gde sam – zna se.
Sedeo u susedstvu kod Vinka Zovke,
ili tražio do pesme put što kraći,
na uglu Kuznjeckog mosta i Petrovke
pola moje duše uvek ćete naći.
A sutra kad me, sva u ranama,
stigne moja smrt – u Dubi, u Grenoblu –
pola mene ležaće na Barama,
pola na Novodevičjem groblju.
Uredno, pismeno, s dobrom interpunkcijom i sa akcentom na reči „sam“… U istom broju, pesme mladog Ranka Jovovića pod naslovom „Skoknuti u Sibir“. Stogodišnjica Lenjinovog rođenja obeležena je na tri strane, od kojih je jedna naslovna – sa fotografijama i faksimilima.
U to vreme rizično je bilo svako pominjanje Rusije – IB dugo traje.
U sledećem broju revije počele su da pljušte ostavke i smene, u sve se umešala Partija, pominjao se i neki „nacionalizam“ i „neoinformbirovska shvatanja“ nejasno i zakukuljeno, puno idejnih i političkih fraza, kao što su već komunistički obračuni imali običaj. Zaista, „Voleti Rusiju unosno nije“…
Sarajlića nisu pominjali. Da su ga pomenuli, proslavili bi ga, a režim to nije želeo. Na naslovnoj strani novog broja, u baroknom okviru kao za ogledalo, bila je pesma „Ala je lep ovaj svet“ Čika Jove Zmaja, a satirična strana bila je prazna: time se sugerisalo da je satira ukinuta!
Uskoro je postavljen i novi glavni i odgovorni urednik. Partija nije ni slutila kakvi će kasnije postati gorljivi antisrbi, a time i rusofobi, oni koje su smenili. Uostalom svi su napredovali u svojim pravcima. Možda je i to sugerisao najveći pesnik:
Smiješna su svojstva naše zemlje, Punana je ludijeh premjenah.
Pesma Izeta Sarajlića je zaboravljena, ali je seme antisrpske propagande i inženjeringa, u senci Titovih obračuna sa hrvatskim i srpskim „garniturama“, pritajeno i kukavički tinjalo u jednopartijskoj epohi bratstva i jedinstva sve do pogodnog trenutka, kad se, krajem devedesetih, Divlji zapad obrušio na Srbiju, a pokuljala dugo pripremana koncepcija antisrpske nezavisne države Crne Gore…
Izeta Sarajlića upoznao sam petnaest godina kasnije, u Strugi, među mnogim pesnicima – rekao mu da sam, kao gimnazijalac u Titogradu, njegovu pesmu o Rusiji naučio napamet. Ozario se: „Danas ćemo piti zajedno“. Pili smo ceo dan, a uveče zaglavili u disko-klubu nekog hotela, u podrumu – još samo tu bilo je otvoreno i dostupno belo vino Belan. U mraku alkohola i svetlosnih efekata, niti smo mi videli makedonsku mladež koja se tu „provodi“, niti su oni primetili starijeg, visokog sedog čiku pesnika koji se pita „Bože mili, kud sam zašo!“.
Nije se ispunila naša zajednička želja da mu u ediciji „Reč i misao“, koju sam tada uređivao, objavim izabrane pesme. Uskoro je Sarajlića od njegovog Beograda, pogotovo od njegovih pesničkih prijatelja Raičkovića i Noga, razdvojio bosanski rat. Neka se i za ovu pesmu zna, kad se govori o Rusiji. Milo će to biti pesniku Sarajliću, ako s one strane zvezda – sluša i čita. Tamo daleko, „na nekom banketu kod zvezda“, možda bolji status imaju i poezija i Rusija.
Dragan Lakićević
Izvor: Pečat
