Arsenije je bio dobar čovek.
No, stisko ga nemać, a čovek vazda potrebit.
Dolazi zima, a para za drva nema.
Ali ima brata u Beču. Mnogi su iz Krajine u Beč otišli.
„Zovi brata da nam pošalje“ navalila žena.
Mrsko je Arseniju bilo da zove brata.
Otišao je u Beč a njega ostavio sa dvoje starčadi ,ocem i majkom, da ih dopazi i sarani.
A retko je i dolazio.
Proguta živu žabu i pozove brata.
„Gledaću da ti pomognem“ kaže brat pošto sasluša njegovu priču. „Uskoro dolazi Milutin Francuz iz Petrova sela. Poslaću ti nešto po njemu.“
I dođe Milutin.
Poslao mu brat iz Beča detektor za metal. Zlato da traži. Svi u Krajini zlato traže, kažu tri hiljade detektora ima, pa ko veli, da i on pogleda. Može bit srećne ruke.
Arsenije zna da je to protivno zakonu, da policija oduzima detektore ali nužda je velika.
Nikad Arsenije zakon prekršio nije. Radio je kao stražar na gradilištu. Nikad ni ekser kući doneo nije. Ali žena ko žena, ajde Arsenije, možda nam se posreći, trebaju drva za zimu. A drva poskupela. Cena do neba.
I krene Arsenije po planina svakog dana, posle posla, umoran da traži zlato.
Prve nedelje mu se posrećilo – naiđe na dva srebrenjaka.
Znao je Arsenije penzionisanog učitelja, učevna čoveka koji je te novčiće sakupljao i od seljaka otkupljivao. Ode kod njega, popije kafu . Uča mu pošteno plati srebrenjake i poduči ga gledajući neke rimske atlase gde da traži.
Taman za metar drva.
Lutao je po livadama, probijao se kroz šiprage i paprat, danima, ali sem nekoliko bakrenjaka ništa našao nije. Luta i Mile Francuz ,stari zatvorenik, dokon sa njim. Svašta se priča o utvarama, priviđenjima, zmijama, prokletstvu pa mu milije da je neko sa njim. A Francuz dokon. Nehljebović.
Kad jednoga dana na sred nake livade zapišta detektor. Pišti li pišti. Naokolo ništa, samo baš tu.
I Arsenije poče da kopa. Kopa on metar, drugi, a detektor i dalje pišti.Tu je – samo dublje. Kopa i Francuz.
„Unam“kaže.Unam je izgubljeni grad o kojem u Krajini svi pričaju. Tražili su ga svi već dvesta godina ali ga niko našao nije. Unam-Jedini.
Sanja Arsenije ćup sa zlatom i nije mu teško. Skinuli košulje i kopaju. Kad na četvrtom metru nađu nekaku komatinu gvožđa i kamena. Naku rudu. Šta li.
Bolje da je u nadnicu išao al žena ko žena.
Uzme on ono i ka kući.
„I zbog ovoga si čitav dan kopao?“ ustremi se žena na njega.
„Zbog toga“, reče i stavi u na ormar.
Francuz uze jedan komad one rudače i izgubi se.
Posle mesec dana Arsenije nađe neke srebrenjake pa ponovo kod uče.
Priča mu kako mu je pukla kičma kopajući i šta je našao, i nudi mu srebrenjake.
Uča uključi kompjuter i kaže mu „De, pogledaj Arsenije,jesi li nešto slično našao?“
Pogleda veseli Arsenije a tamo kao da je neko slikao ono što je iskopao.
„Ti si, Arsenije, meteorit našao.“
„Valja li to čemu?“
„Tri hiljade evra gram. Ti si milioner!“
Skoče njih dvojica, upali uča kola, te pravo kod Arsenija.
Kad na ormaru ga nema.
„Đe ono, ženo, što sam prije mesec dana iskopao?“
„Bacila sam, Arsenije. Šta će mi gvožđe po kući? Tvoj krš.“
Puče šamar. Prvi put Arsenije udari u životu ženu. A dobro se žene bojao.
Kad joj je uča na telefonu pokazao šta je bacila, zakuka žena i poče da kosu čupa. Zaludu istresa Arsenije kese sa sa smećem.
„Triput su otad smeće odnosili.“
Arsenije natoči rakiju sebi i uči.
„Eto, učo, da i ja budem mesec dana milioner. Da vidim kako je to“
Zovu Francuza.
„Jel znaš šta smo našli, nesretniče. I koliko košta“
„Odmah sam znao.“
„A što mi nisi rekao.“
„Ni meni u Parizu niko nije rekao da je nameštaljka kad sam robijao.
Prodao sam sutradan u Turn Severinu. Kupio kuću i auto.“
Svakoga dana sedim na obali Dunava sa Miletom Francuzom. On pije viski a ja kafu. Gledamo dokono u Dunav kojem i sad plove lađe kao nekad za vreme Unama.
„Poslao sam Arseniju kamion drva“ smeje se i zove novu turu.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
