Mogli bismo, na primjer, sve zalihe šećera, ulja i brašna darovati narodu Jemena, jer pošto ćemo sjutra, bez izuzetka, već umrijeti, šta će nam tolike vreće!?
Jednom prilikom slušao sam izlaganje Vladete Jerotića i dobro upamtio njegove riječi: „Pustimo ʼsrećaʼ − nije to bogzna kakva reč. Bavimo se smislom“.
No, ako se egzistencijalni smisao svodi na naslovnu (epikurejsku) preporuku mog kratkog saopštenja, onda nama ne treba veće nesreće od takvog smisla. Ako se, dakle, savremeni život svodi na panično gomilanje brašna, ulja i šećera, pa taman da će buknuti novi svjetski rat, onda smo upali u rupu i bez sreće, i bez smisla.
Kako izaći iz te rupe? Vrlo lako!
Mogli bismo, na primjer, sve zalihe šećera, ulja i brašna darovati narodu Jemena, jer pošto ćemo sjutra, bez izuzetka, već umrijeti, šta će nam tolike vreće!?
Prema tome, stvarni naslov mog saopštenja mogao bi da glasi ovako:
„I za odelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomun u svoj svojoj slavi ne obuče se kao jedan od njih“.
Milorad Durutović
Izvor: Fejsbuk
