Pola vijeka od Jomkipurskog rata između Egipta i Izraela

Piše:  DRAGAN BISENIĆ/OKO/RTS

Pre pola veka, 6. oktobra 1973, u četiri sata popodne prvog dana najvećeg jevrejskog praznika Jom Kipura, počeo je koordinirani egipatsko-sirijski napad na Suecki kanal i Golansku visoravan. Time je započela dugo najavljivana egipatska borba za povratak poluostrva Sinaj, teritorije od 60.000 kvadratnih kilometara, koji je Izrael okupirao u ratu 1967. godine. U ovom iznenadnom napadu, izraelska vojska ne samo da je doživela poraz, nego je on bio još i rezultat strateške i obaveštajne obmane koju su izveli egipatski obaveštajci.

Egipat je još 1967. javno obznanio da će u roku od 5 godina početi rat za povratak Sinaja pod svoj državni suverenitet. Predsednik Gamal Abdel Naser umro je 1970. a nasledio ga je potpredsednik Anvar El Sadat, koji je nastavio takvu politiku, ali sa ogromnim izmenama. Umesto isključivog oslanjanja na Sovjetski Savez, koji je Egiptu bio 25 godina najbliži ekonomski i politički saveznik i partner, Sadat je odlučio da pređe na američku stranu, prethodno u akciji „tajne diplomatije“ sklopivši diplomatski dogovor kojim su Amerikanci garantovali povratak Sinaja Egiptu.

Bilo je to vreme velikog egipatskog raskola između vojske i političara. Egipatski novinar Mohamed Husanein Hejkal je zabeležio da „politika nije verovala u sposobnosti Armije, niti je Armija verovala u kompetentnost političara”. Studenti i radnici su dovodili u pitanje Sadatovu vlast, a sve je praćeno velikim padom njegove ionako male popularnosti. Sovjetski Savez je bio uzdržan u snabdevanju Sadata potrebnim količinama naoružanja za oslobađanje Sinaja i okupiranih teritorija. Bila je neophodna nova inicijativa u unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Tajni kanali

U Egiptu je zaključeno da zemlja više ne može da bude u stanju „ni rata, ni mira“. Tražilo se da se promeni odnos sa Sovjetskim Savezom i da se SSSR suoči sa egipatskim idejama o preoblikovanju međusobnih odnosa.

Velike sile su doprinosile održavanju stanju „ni rata, ni mira”, jer je trajno rešavanje ovog pitanja imalo malu važnost za njih. Tadašnja politika detanta činila je važnost tog problema još manjom, pošto su Vašingtonu i Moskvi bili važniji međusobni odnosi. Ovakav stav potvrđuje i Jevgenij Primakov u svojoj knjizi Rusija i Arapi, navodeći da je „Jomkipurski rat počeo kada su dve sile počele da teže detantu i pretio je da uništi sve što su one do tada postigle”. 

Posledica toga bila je sovjetska uzdržanost da se Egiptu obezbedi naoružanje za konfrontaciju sa Izraelom, a bez takve konfrontacije neće biti spremnosti velikih sila da rade na sveobuhvatnom miru na Bliskom istoku.

Koristeći tajne kanale, Sadat se povezao sa Henrijem Kisindžerom koji u početku nije shvatao koliko su egipatske namere ozbiljne. Samo tri nedelje pred početak rata, u septembru 1973, Sadat je na Samitu nesvrstanih u Alžiru objavio da je rat jedina alternativa. Iako je odlučio da više ne zavisi od sovjetskog bloka, tokom 1973. njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Hafez Ismail i ministar odbrane Ahmed Ismail posetili su mnogo puta Moskvu i prestonice drugih država iz sovjetske orbite, kako bi objasnili svoj stav da do mirovnog rešenja izraelsko-arapskog sukoba ne može da dođe sve dok se ne promeni odnos snaga u regionu. Ti napori su doveli do najvećeg dogovora o naoružanju koji je Egipat ikada zaključio sa Sovjetima.

Egipat se podjednakim intenzitetom okrenuo i ka zapadu, gde je bio pod snažnim pritiskom da učini ustupke Izraelu. Na sastancima u februaru i maju 1973, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer ne samo da nije pomenuo potrebu izraelskog povlačenja, nego je rekao da nema bolje linije za odbranu Izraela nego što su Seucki kanal i reka Jordan, i istakao neophodnost da izraelske snage ostanu u Šarm el Šeiku.

Raskid sa Moskvom

Sadat je počeo da igra više uloga. Američki odgovor na predlog o „tajnom kanalu“ stigao je 13. jula i bio je neodređen. Kisindžer je ponavljao spremnost da pošalje svog visokog predstavnika u Kairo, a Sadat je pitao da li Vašington ima nešto novo da predloži. Pre nego što je stigao odgovor, 18. jula odjeknula je Sadatova bomba: objavio je da je prekinuo misiju za više od 15.000 sovjetskih vojnih savetnika koji su se nalazili u Egiptu.

Oni su morali da se povuku u roku od jedne nedelje, a sve sovjetske vojne instalacije koje su nameštene posle 1967. postale su egipatska svojina.

U svojim memoarima, komandant egipatskih snaga El Gamasi je naveo šta je Sadat, pored ostalog, tada rekao Sovjetima: „Držite me dva koraka iza Izraela. Ja sam žrtva. Čak i sada, ja ne želim nadmoć nad Izraelom, samo jednakost.” El Gamasi je zaključio: „Može se reći da je to bio razlog razlaza Kaira i Moskve. Razlaz se proširio tokom rata i posle njega postao nepremostiv.”

Drugi korak bio je Sadatov sastanak sa Vrhovnim savetom oružanih snaga. Na tom sastanku, koji je održan u Sadatovoj kući na Geziri, egipatski predsednik je rekao učesnicima:

„Ja nisam spreman da prihvatim kapitulaciju, ali neću da sedim i pregovaram sa Izraelom dok smo u podređenom položaju. Ako bih to učinio, to bi od strane našeg naroda, naših prijatelja i naših neprijatelja bilo shvaćeno kao predaja. Mi treba da pokažemo da možemo da se borimo, da smo spremni da podnesemo žrtve i da imamo sredstva da preokrenemo situaciju u pravcu koja nama daje kontrolu, preko pažljivog planiranja i akcijama vođenim hladne glave. Sve dok se uzdržavamo od akcije, arapska pozicija će ostati ne samo onakva kakva jeste, nego će se pogoršavati i sa Amerikancima i sa Rusima i s našim narodom. Odbijanje da delujemo znači tišinu i umiranje. Rekao sam ranije i reći ću ponovo: niti Amerika, niti Sirija, niti bilo ko drugi ne može da vodi naše bitke niti da nam dâ ono što mi želimo. Moramo da pridobijemo Ruse da nam daju naoružanje i moramo da pridobijemo Amerikance da reše sukob. Ali, mi smo pokretači svega. Došli smo u fazu gde je naša stvar u opasnosti. Ako uđemo u narednu rundu sa naše sadašnje pozicije, mi možemo da se pozdravimo s našim ciljem. A ako naš cilj umre na frontu, arapska stvar će umreti… Ovaj sastanak smatram istorijskim. Bitka će se nekako okončati. Uz Božju volju i volju ovog naroda, mi nećemo izgubiti”.

Između Moskve i Vašingtona

U svom govoru, Sadat je praktično najavio ratne operacije. On je pozvao Moskvu da izvuče pouke iz njegovog poteza i da omogući Kairu da „razvije odgovarajuće vojne opcije koje bi koristio u budućnosti”. Sadat je još objavio da ne želi da se sovjetski vojnici bore u bitkama i naglasio da Egipat nema interes da dovede do konfrontacije supersila. Moskva, međutim, treba da razume da je za Egipat problem Bliskog istoka vrhovni prioritet, bez obzira gde se on nalaze na sovjetskom dnevnom redu, rekao je egipatski predsednik. „Naši prijatelji moraju to da znaju i da to uvaže. Za njih, to može da bude problem broj četiri ili pet, ali za Egipat on je najvažniji”.

Sovjetski Savez je ipak sklonio na stranu pitanje Bliskog istoka, imajući u vidu nekoliko stvari. Prva je bila izraelska vojna premoć koja se smatrala neupitnom, a druga da bi rat na Bliskom istoku doveo do direktne konfrontacije sa SAD, što je Kremlj nastojao da izbegne strategijom detanta, koja je afirmisala uzdržavanje i predočavala rizike ulaska u konfrontacije.

Odluka o izbacivanju sovjetskih savetnika iz Egipta potpuno je iznenadila Vašington. Kisindžer je tu vest primio na putu za Pariz na sastanak zbog Severnog Vijetnama. On se nadao da će njegova strategija u nekom trenutku navesti Egipćane da trguju sovjetskim povlačenjem za poboljšanje odnosa sa Amerikancima. Kasnije je priznao da nije dobro poznavao egipatskog predsednika i da nije mogao da pretpostavi da će on to pitanje rešiti „jednim velikim gestom i jednostrano“.

Kisindžerova prva reakcija je bila da je Sadat delovao impulsivno i da je potrošio jedan veliki pregovarački kapital bez nadoknade. Kada su Egipćani u razgovorima istakli da bi trebalo da budu nagrađeni za ovaj potez, Kisindžer im je odgovorio: „Mi, Amerikanci, ne plaćamo ono što dobijemo besplatno“. Sadat je dobro naučio ovu lekciju.

Špijunska obmana Naserovog zeta

Rat je počeo špijunskom obmanom, koju je izveo Ašraf Marvan. Marvan je dolazio iz najviših egipatskih krugova. Bio je zet pokojnog predsednika Nasera, a zatim lični Sadatov sekretar. S tih pozicija počeo je da Izraelu daje tajne informacije. Činjenica da je, nakon samoubistva koje je 2007. počinio u Londonu, sahranjen uz najviše državne egipatske počasti, ukazuje da je ostao lojalan svojoj zemlji.

Nastupajući kao izraelski špijun, Marvan je Izraelu pre početka rata dostavljao mnoge tačne i važne podatke. Nekoliko puta je najavljivao početak rata, na šta je Izrael odgovarao hitnom opštom mobilizacijom, a kada je javio tačan datum početka operacija, Izraelci mu nisu poverovali.

Nisu mu poverovali jer je bilo razloga za to. Najvažniji je bila izraelska vojna nadmoć. Američki vojni ataše iz Kaira ovako je 1973. poredio snage dve zemlje: „Jednostavno je nemoguće uporediti vojnu moć Egipta i Izraela. Jedina važna stvar su borbene vazduhoplovne snage –  Egipat može da ima dva ili tri puta više tenkova od Izraela, mornaricu na istom nivou, ali kada se suoči sa izraelskom nadmoći u vazduhu, on ne može ništa da učini”. To se više nego bilo šta drugo smatralo razlogom zašto  Egipat ne može da počne rat.

Dogodilo se upravo suprotno: u prva tri dana egipatskog napada izraelske jedinice su odbačene, a Egipat je vratio prve kilometre okupiranog Sinaja. Prema Sadatovom planu, vojni ciljevi bili su već ostvareni. Mada su komandanti tražili, a svet očekivao da će egipatska vojska da krene dalje, Sadat je naredio da se zaustavi i ukopa. Iz tih rovova počelo je traženje diplomatskog rešenja. Najbliži Naserov saradnik, novinar lista „Al Ahram“ Mohamed Husanein Hejkal, zabeležio je da je Sadat smatrao da „ako osvoji makar 10 milimetara teritorije na istočnoj strani Sueckog kanala, to će nemerljivo da ojača njegovu pregovaračku poziciju“.

Faze Jomkipurskog rata

Šestog oktobra 1973, prvog dana najvećeg jevrejskog praznika Jom Kipura, u četiri sata popodne počeo je koordinirani egipatsko-sirijski napad na Suecki kanal i Golansku visoravan.  Jomkipurski rat je iz osnova promenio odnose na Bliskom istoku, izbacio na površinu diplomatiju SAD i njenog državnog sekretara Henrija Kisindžera, a nafta je postala prvorazredni svetski resurs.

Uloga tadašnje Jugoslavije u ovom sukobu nije bila mala. Tito je održavao najbliže odnose sa Egiptom. Rat je počeo kada su egipatske jedinice prešle Suecki kanal kod Ismailije preko pontonskih mostova koje je Egipat nabavio iz Jugoslavije, a kasnije je iz Beograda stigla još veća vojna pomoć.

Rat je imao četiri faze.

1) Egipćani su brzo zauzeli Bar Levi liniju na istoku Sueckog kanala, a Sirijci su prodrli duboko na Golan i zauzeli glavnu bazu izraelske vojske „Nafah“ i planinu Hermon. Izraelski protivnapad na položaje kod Sueca nije uspeo.

2) Izrael se fokusirao na sirijski front. Od 9. do 14. oktobra Izraelci su uspeli da potisnu sirijsku vojsku iza linija primirja od 11. juna 1967, stigavši na samo 30 kilometara od Damaska.

3) U trećoj fazi, egipatska vojska pokušala je veliki napad na Sinaju, ali van dometa svog sistema protivvazdušne odbrane. Napad je propao i doveo do teških egipatskih gubitaka u oklopnim jedinicama. Sledećeg dana, izraelske snage su prešle Suecki kanal i ugrozile egipatsku prestonicu Kairo. Tada je u pomoć priskočila tadašnja JNA isporukom 200 potpuno opremljenih tenkova za samo šest dana, od 12. do 18. oktobra.

U ovoj fazi rata, arapske države su najavile podizanje naftnog embarga, koji je trebalo da pogodi zapadne zemlje koje su podržavale Izrael. Na zasedanju zemalja OAPEK-a (Organisation of Arab Petroleum Exporting Committee) održanom 17. oktobra, ministri UAE, Bahreina, Alžira, Saudijske Arabije, Sirije, Katara, Kuvajta i Libije, saglasili su se da smanje svoju mesečnu proizvodnju za 5 odsto, što je imalo ogroman uticaj na tržište nafte. Arapske zemlje su nametnule potpuni bojkot direktnog izvoza u SAD i Holandiju.

4) Četvrta faza počela je učvršćivanjem izraelskih osvajanja na zapadnoj obali Sueckog kanala, zauzimanjem Sueca na severu i opkoljavanjem egipatske Treće armije na jugu.

U ovoj fazi došlo je do velike nuklearne krize između SAD i Sovjetskog Saveza, kada su američki senzori detektovali radioaktivni materijal na sovjetskom brodu koji je plovio kroz Dardanele ka Egiptu. Zaključujući da je cilj ovoga da se Izraelci navedu da oslabe svoj pritisak na egipatske snage, američka vojska je proglasila nuklearnu opasnost, tzv. „Def Con – 3“, najviši stepen posle Kubanske krize.

Sve ovo bilo je pojačano unutrašnjim zbivanjima u Americi. Afera „Votergejt“ bila je u punom jeku. Kako svedoče brojni izvori, američki predsednik Nikson tih sedam dana bio je neprestano pijan i nije bio u stanju da drži konce državne politike u svojim rukama. Upravljanje državnim poslovima, nezvanično i van javnosti, preuzeli su Henri Kisindžer i Aleksandar Hejg. Čak se i tašna za komandu nuklearnim snagama SAD iz ruku predsednika Niksona preselila u ruke Aleksandra Hejga.

Bilans Oktobarskog rata

Borbe su prestale 22. oktobra 1973, kada su sve strane prihvatile obustavljanje neprijateljstava u okviru Rezolucije Saveta bezbednosti UN 338. Gubici svih strana bili su značajni. Izrael je izgubio oko 2.700 ljudi, a 8.000 je bilo ranjeno, uz 500 ratnih zarobljenika. Egipat je izgubio 5.000 vojnika i imao 12.000 ranjenih, dok je Sirija imala 3.000 poginulih i 6.000 ranjenih.

Ovaj rat sasvim je preokrenuo istoriju Bliskog istoka. Posle „šestodnevnog rata“  1967, prevladalo je osećanje da je izraelske armija svemoćna i nepobediva. To je promenjeno ovim „Oktobarskim ratom“, kada je ona doživela prvi poraz. Sinaj je vraćen pod egipatski suverenitet sklapanjem Kempdejvidskog sporazuma 1978. i uspostavljenjem diplomatskih odnosa Egipta i Izraela, kada je Egipat postao prva arapska zemlja koja je priznala jevrejsku državu.

Egipatski predsednik Sadat ubijen je upravo na proslavi godišnjice Jomkipurskog rata 1981. godine. U jednom od poslednjih intervjua, na pitanje šta bi poželeo, ako bi mu zlatna ribica omogućila tri želje, Sadat je rekao: “Prvo, mir na Bliskom istoku; drugo, mir na Bliskom istoku; i treće, mir na Bliskom istoku”. Traganje za zlatnom ribicom, koja će ispuniti ove tri želje predsednika Sadata, traje i danas.