Пише: Јасна Ивановић
Стварност набреклу антагонизмима потребно је ушивати концима чињеница тамо гдје је напуцала, ако је човјек маколико доброжелатељ. У том послу добар ослонац је пуко фактизирање, попут меморисања ко је када и за ким носио короту. Мало вреднији међу нама потрудиће се, поред тога, и око гроба великана да пораде.
Мирослав Крлежа, као ондашњи вриједни међу нама, трудио се око Његошеве капеле. Од дана кад су републички органи Црне Горе, на челу с ,,Ловћенским партизанским одредом“ званично предложили замјену капеле маузолејем по пројекту Ивана Мештровића, кроз вишегодишњу жестоку јавну или мање познату полемику, до дана кад је републичка власт прогласила полемику ,,затвореном“, Крлежа је очување Његошеве капеле видио као обавезу. Ћосић и Бећковић забиљежили су Крлежине опаске о изградњи маузолеја као идеолошкој освети, радикалној интервенцији у предање и неспособности да се разумије историјски контекст Црне Горе.
О ову чињеницу данас се могу саплести фанови Брозовог лика и дјела, који противљење обнови капеле артикулишу помало кроз слободну интерпретацију историје и још више кроз јавне заклетве типа: ,,Нећете је гледат!“
Саплитање, наравно, настаје зато што је Крлежа у послератном периоду, с чела Лексикографског завода, и сам дјеловао као фан истог клуба, Брозов портпарол, којему су ,,опроштени“ предратни спорови, неизлазак у партизане и недореченост у описима односа с усташком влашћу до капитулације Италије. Крлежин ,,дворски“ статус био је стамен као каријатида, пројекат од посебног значаја или, уз уста једног високог партизанског функционера: ,,Најважније је било такву величину сачувати.“
Но и поред јастучасте заштите с највишег мјеста, величина је имала противнике који се нису либили ни од јавног поспрдавања на пишчев рачун. Занимљивост је утолико већа што поспрдан тон на рачун човјека који се залаже за очување традиције Црне Горе долази од самих Црногораца.
Још у периоду између два свјетска рата, када црногорска периодика буја досежући импресивне бројке од око стотину различитих публикација, редовно се појављују осврти на Крлежино дјело. За проучавање књижевности важно је међу њима упамтити критике Риста Ратковића, Јанка Ђоновића, Милована Ђиласа и сл, док су за тему рушења капеле значајнији радови Владимира Милића. ,,Партијски чистунац“, како га описује један савременик и колега од пера, Милић ће у никшићкој ,,Слободној мисли“ и подгоричкој ,,Зети“ спочитати Крлежи више аристократских навика. Знаци узвика прате Милићево запрепаштење што се Крлежа занима тенисом, што му је соба ,,испуњена разним парфимеријама“, а врхунац снобизма и малограђанштине види у томе што писац ,,доноси вијенац сузних ружа на Његошев гроб“. Све то скупа, оцјењује Милић, не приличи једном комунисти.
Да ли је тада на Ловћену, полажући ,,свјежи букет цвијећа“, заплакала Крлежина супруга Бела, или је претјерао, градећи карикатуру, ,,партијски чистунац“? Не би било чудо ни да је плакао Крлежа сам. И то је чињеница с којом би ваљало помирити све данашње противнике обнове капеле. Можда ће је, ипак, гледати, упркос јавној заклетви, макар то било кроз сузе.
