Пише: Јасна Ивановић
Саопштење Митрополије црногорско-приморске, којим се реагује на ,,политичка тумачења црквених тема“ од стране предсједника Србије Александра Вучића, није се такорећ ни охладило, а већ је из Епархије будимљанско-никшићке стигла супротно обојена реакција, у смјеру захвалности Вучићу за ,,конструктивну сарадњу, поштовање црквеног поретка и заједнички рад на снажењу народног бића“.
Уз легитимну разлику ставова двају епархијских саопштења, мора се примијетити да је прво саопштење конкретно усмјерено против одређеног дјеловања једног политичара, док је друго одјекнуло као супротстављање другој епархији, односно оповргавање става МЦП.
Пажљивом читаоцу ових саопштења неће умаћи похвала, упућена Вучићу од стране Епархије будимљанско-никшићке, за ,,препознавање и правовремено именовање свих изазова и опасних идеја са којима се Црква суочавала у прошлости“. Пажљиви читалац зна да се у овој конструкцији свио и наводни проблем црквеног сепаратизма унутар Митрополије црногорско-приморске, којим се маше кад год је политичарима ова тема опортуна. Ниједном се до данашњег дана, нико од бројних оптуживаних за наводни сепаратизам, није помјерио ни за јоту од црквеног јединства СПЦ, но то произвођачима ове ,,афере“ не смета да је и даље рабе. Није им сметало, и то већ врапци на грани знају, да ономад за исти наводни сепаратизам оптуже блаженога спомена митрополита Амфилохија, износећи поред ове и друге гнусне лажи у медијима блиским предсједнику Србије.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, чије је и само устоличење било трновито, па потом и наставак столовања на овом важном српском трону, добрим дијелом је заслужан што је у јавности утихнула чињеница да је на њега пуцано из ватреног оружја. Вјерници, али и тек пажљиви читаоци знају – утихнуло се зарад јединства, а не ради заборава, и то је просто провјерљива чињеница на коју морају рачунати за сада скривени виновници овог догађаја.
Елем, као да је мало што од устоличења владике Јоаникија наовамо Цетињски манастир стоји опасан црногорским заставама, те што на пар десетина километара, на Космету, буја реална опасност од претварања српских светиња у албанске музеје, СПЦ се суочава са хибридном пријетњом – наводном издајом у окриљу МЦП. На том крилу узлијеће квазиштампа оцвале србијанске власти, критикујући црквено-мирјанске кругове у Црној Гори. Лојалност јединству Цркве, према фабрикантима ове афере, огледа се у директној подршци режиму одређеног политичара. И заиста, онај коме не смета увредљива баналност ове паралеле, па и даље инсистира на обавези подржавања србијанског режима као да то значи подршку црквено-народном јединству, напросто има неке друге разлоге за подршку.
Спрега цркве и државе није ни новина, ни изузетак већ правило опстанка. Питање на које свака епоха треба да одговори јесте начин, односно скуп принципа на којима до спреге долази. Толико нам је још од давнина, и то непроцјењиво прецизним избором ријечи градећи српски етос, оставила за памћење народна пјесма. У једној од њих, ,,Урош и Мрњавчевићи“, три српске велможе боре се за престо, поред легитимног али још млађаног наследника. Кога зову да о спору пресуди? Па, наравно, Цркву. Ова удаљена алузија не чини се ипак другачијом од данашњице – структура актуелне србијанске власти умногоме зависи од утицаја СПЦ, нарочито након околности које су свластиле црногорског боса Мила Ђукановића. Раскол у СПЦ био би, поштовани пажљиви читаоче, идеалан сценарио за Александра Вучића. Ко би онда, до њега самога, могао рећи ,,на кога је царство“?
И надаље, актуелно је питање дијаметрално супротно фабрикованој поставци – да ли сепаратизам промовише епархија која се противи одређеном дјеловању србијанског режима, или га промовише епархија која се противи ставу других епархија? Последица може бити расколна до мјере коју је у вријеме протестних литија тешко било замислити. Но, србијанском босу се жури… Срећом, ни народно јединство није без наука, макар се он свео на чувени стих поменуте пјесме – бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко! Такође, ако је вјеровати поезији, одсудна битка око српског престола неће се водити у Црној Гори већ на Косову. И то ће онда бити чињеница на коју морају рачунати сви за сада неодређени виновници стварне и фабриковане афере ,,сепаратизам“.
