Piše: Janja Gaćeša
Čuveni citat iz filma „Boj na Kosovu“: „Ti misliš daleko je Levač od Kosova, a Kosovo će ti sutra stići u Levač“, istinitiji je sada nego ikada. Srbi sa severa Kosova ga već žive, i kaju se što su se pravili i slepi i gluvi.
U trenutku izricanja presude Hašimu Tačiju i ostalim vođama tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, Srbe u Gračanici čuvala su dva Slovenca iz sastava KFOR-a. Bili su ispred svog vozila parkiranog u hladovini ispred Policijske stanice, i nedaleko od zgrade lokalne samouprave. Pod utiskom „sile“ koja nas čuva, čula sam od prijateljice da se, baš u to vreme, predsednik Srbije – u međuvremenu je podneo ostavku – sastao u Beogradu sa komandantom Nacionalne garde Ohaja. Podigla sam ruke i zapevala „Ne može nam niko ništa“. Tako sam sve prokomentarisala – od muke.
Kasnije sam saznala da je Aleksandar Vučić svog gosta upoznao sa tenzijama na Kosovu i Metohiji, i da su ona dva Slovenca dobila pojačanje kada je u Hagu pročitano koliko su godina robije dobili komandanti „OVK“. Kolega mi je javio da su došla još dva Slovenca – znači četiri pripadnika KFOR-a i dva auta.
Da se ništa neće desiti, u smislu bezbednosti Srba, bilo je jasno po panici koja se širila danima pre izricanja presude. Pečat na naše pretpostavke stavila je tzv. ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Prištini pisanjem saopštenja u kojima upozoravaju svoje osoblje na potencijalne nemire.
Zlatno pravilo na Kosovu i Metohiji je: kada se o nečemu priča i najavljuje, u smislu biće ovako ili onako, ne desi se ništa. Na toj temi smo doktorirali. Tako da, koliko god da smo uzdisali zbog ona dva plus dva Slovenca, bili su sasvim dovoljni. Kao da je Albancima oštro stavljeno do znanja da Srbima ne sme da se priđe, takav utisak stičemo.
Posle presude
U Prištini i drugim gradovima na Kosovu i Metohiji, se inače svakodnevno organizuju demonstracije. Organizuju se i u mnogim gradovima Evrope. Albanci se okupljaju pod sloganom „Ne u moje ime“. Za prvi oktobar najavljuje se veliki protesni skup u Prištini.
Odluka Suda u Hagu (Specijalizovana veća Kosova), za Albance je neprihvatljiva, i na prvom mestu neočekivana. Spremali su se za doček. Ramuš Haradinaj i Fatmir Ljimaj su oslobođeni, i prosto ne prihvataju da su Hašim Tači, Kadri Veselji, Jakup Krasnići i Redžep Seljimi osuđeni – to su njihovi „borci za slobodu“.
Mišljenja sam da bi isto reagovali i da su ih osudili na još manje kazne, jer – koliko god mi nismo zadovoljni, prvo optužnicom, a potom i izrečenom kaznom – po prvi put se ratni zločin vezuje za ime „Oslobodilačke vojske Kosova“. Otuda i zahtev da se preispita Zakon o Specijalizovanim većima.
U to ime grupa od 24 akademika, predstavnika civilnog društva i drugih stručnjaka traži od ovdašnjeg ombudsmana Naima Ćeljaja da razmotri opciju da tzv. Ustavnom sudu Kosova uputi pitanje ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o Specijalizovanim većima i Specijalizovanom tužilaštvu.
Potpisnici napominju, a ovdašnji Radio Kim prenosi, da se njihova inicijativa ne odnosi na preispitivanje dokaza protiv optuženih ili utvrđivanje njihove krivice ili nevinosti, niti na zamenu žalbenog postupka, već na pitanje ustavnih granica zakona kojima su osnovana i na osnovu kojeg funkcionišu Specijalizovana veća.
Kao prvo, potpisnike pomenutog zahteva zanima koje su granice mandata Specijalizovanih veća. Traže da se utvrdi da li povezanost sa izveštajem Parlamentarne skupštine Saveta Evrope predstavlja obavezan uslov za nadležnost Specijalizovanih veća u svakom pojedinačnom slučaju i da li ta veza mora da postoji u odnosu na konkretna krivična dela i optužene, a ne samo kroz opštu istorijsku ili organizacionu povezanost sa „Oslobodilačkom vojskom Kosova“.
U Prištini, i drugim gradovima na Kosovu i Metohiji, se inače svakodnevno organizuju demonstracije
Drugo, potpisnici traže ustavno tumačenje da li postoje dovoljne garancije da se napravi jasna razlika između cilja ostvarivanja nezavisnosti, političkog, vojnog i institucionalnog delovanja i individualnog doprinosa konkretnim delima ili kriminalnom cilju.
Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili besuđe prema Draganu Stojkoviću
Da ne nabrajam više jer ima još pitanja na koja se traže odgovori, već samo da pomenem da se u zahtevu navodi „legitimitet oslobodilačke borbe“, uz tvrdnju da individualna krivična odgovornost mora da bude utvrđena na osnovu dokaza i da ne bi trebalo da proizilazi iz političke pripadnosti, istorijske uloge, zvanične funkcije, članstva u tzv. „OVK“ ili podrške „nezavisnosti Kosova“.
Osuđeni komandanti „OVK“ višedecenijski su miljenici Zapada i posebno SAD-a. Iako verujem da će im u žalbenom postupku smanjiti kazne, verovatno ih i osloboditi, oni smatraju da je njihova „borba za slobodu“ kompromitovana i to od strane onih prema kojima gaje čistu ljubav – Sjedinjenih Američkih Država.
Dupli aršini
Dok ovo pišem u Prištini je organizovan 11. protest zaredom. Hiljade ljudi na njemu izrazilo je nezadovoljstvo što političari ništa konkretno ne rade, odnosno optužili su ih da proteste pretvaraju u stranačko nadmetanje. To su isti političari koji dve godine ne mogu da uspostave institucije, da se dogovore oko izbora predsednika i verovatno će se i ovog puta ići na nove izbore – pa onda opet sve u krug. Sada je već jasno da su prepušteni sami sebi oko ovog pitanja, jer da njihovi mentori žele institucije, formirali bi ih za dva sata.
Karambolu, u prenesenom smislu, u institucijama na centralnom nivou ne vidi se kraj. Nekadašnja zamenica kosovskog premijera i glavni pregovarač u briselskom dijalogu Beograda i Prištine Edita Tahiri prozvala je Aljbina Kurtija i Edija Ramu da u Njujorku, gde je nedavno održana Generalna skupština UN, nisu imali sastanke sa američkom vladom. Za nju je to znak uzbune i za „Kosovo“ i za Albaniju, i to je rezultat, smatra ona, nestabilne unutrašnje situacije kod jednih i drugih.
U senci svega navedenog odvija se naš život na Kosovu i Metohiji, u tih nekoliko kilometara kojima smo navikli da se krećemo. Dan nakon izricanja presude vođama „OVK“ vratili smo se uobičajenom životu, jer 16. septembra nismo izlazili iz svojih mesta, a nastava u školama izvodila se onlajn. Izuzev odluke Školske uprave da deca ne putuju do škola, mi ostali sami smo odlučivali o svom kretanju.
Sada odlazimo u prodavnice čiji su vlasnici Albanci i koje su okićene zastavama „OVK“ i zastavama sa likovima osuđenih u Hagu. Inače, danima pre izricanja presude, kao nikada do sada, okitili su sve što su mogli pomenutim zastavama. Nema gde ih nije bilo, od kuća, ulica, radnji, institucija. Bilo je i transparenata raširenih po ogradama privatnih kuća, i to tamo gde do sada nismo viđali nikakva obeležja.
Gledamo sve to, te duple aršine na delu, setimo se Vidovdana i ćutimo. Šta drugo možemo kada živimo Briselski sporazum koji je sada već osuđeni ratni zločinac Hašim Tači zvani Zmija potpisao sa Ivicom Dačićem. Padne nam na pamet i zašto mu država Srbija do sada nije sudila? Ne samo Tačiju već svima njima, i drugima, za zločine nad Srbima. Ali, setimo se sporazum iz Brisela, puta u Evropsku uniju, i sve padne u vodu. Neka mi Bog oprosti zbog ovoga što ću reći, ali srpske žrtve sa Kosova i Metohije mu za ceo svet dođu kao prosuto mleko, pa nad njima ne treba žaliti. To je skoro pa taj odnos. Zastrašujuće!
To da je Tači potpisnik sporazuma koji određuje našu sudbinu za nas je važna stavka na našoj lestvici trpljenja, i dodaje se na sve ono što do sada preživesmo, na nepravdu koju svedočimo potpuno ostavljeni od svih, i to u najnegativnijem smislu. Između ostalog, to takođe utiče na sve one koji u jednom trenutku oduče da svedu račun svog života ovde, i rezultat toga je tabla sa natpisom „Kuća na prodaju“. Ima ih u većini sela u centralnom delu Kosova i Metohije . Čini se, svakim danom sve ih je više. To su starosedelačka sela. Njihovi preci su tursko doba preživeli, ali neke nove generacije dižu ruke.
Naučena lekcija
Tri godine se navršilo od užasa u Banjskoj, kada su Srbima sa severa pokrajine začepljena usta, a ruke vezane. Rezultat toga je takođe odlazak. Svakako da je teško Srbima iz tog dela Kosova i Metohije da prihvate dolazak Albanaca tamo gde nikada nisu bili, poput Leška, Leposavića, Ibarskog Kolašina.
Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili udar na zdravstvo i prosvetu
Njihova priča, i to sam čula od različitih ljudi iz različitih mesta na severu, jeste da su sve imali, da su živeli skoro kao ostatak naroda u Srbiji, da im je zaleđe centralna Srbija, da su se slobodno kretali, da su imali četiri opštine sa srpskom većinom. Sada, pričaju nam, sve je manje Srba u Zvečanu, Kosovskoj Mitrovici – ljudi odlaze. Sve je manje dece u školama i slično. Onda ide onaj deo, koji je nama direktan udarac u lice, kako smo mi to davno pre njih doživeli, ali kako oni nisu verovali da će i njih da snađe isto. I onda kažu: „Izdani smo!“
Kada smo im govorili da se i njihova kuća brani u Goraždevcu, nisu verovali. Sada sve priznaju
Dok ih slušamo kako se žale indisponirani, razočarani u sve i svakoga, glavom nam prolazi kako su deo Kosova i Metohije južno od reke Ibar zvali Albanijom, osuđivali nas kada smo uzimali „RKS“ registarske tablice, kako nas nisu podržavali kada smo pokušavali da se pobunimo zbog odluka Beograda, Prištine i Brisela koje su direktno išle na našu štetu ugrožavajući nam opstanak, jer su verovali da će tom ćutnjom odbraniti sebe.
Ali, kako da im to kažemo? Samo pre nekoliko dana pitala sam čoveka iz okoline Zvečana, slušajući i od njega sve što gore pomenuh; šta misli kako mi izdržasmo sve ove godine? Ćutao je.
Jedino što im kažemo jeste da su morali da znaju da su propali onog trenutka kada su naterani da glasaju na izborima za sastav četiri srpske opštine u okviru tzv. kosovskih institucija. Sve posle toga bio je samo privid slobode, ispostavilo se i sa rokom trajanja. Kada smo im govorili da se i njihova kuća brani u Goraždevcu, Gornjem Selu kod Prizrena, tamo gde i jedan Srbin živi, nisu verovali. Sada sve priznaju. Sada su se probudili – kada su im došli na kućni prag. Zato se table sa natpisom „Kuća na prodaju“ sve češće viđaju i na severu pokrajine. (Dok ovaj tekst pišem, opet su uhapsili Srbe u tom delu Kosova pod optužbom za ratni zločin i odredili im pritvor.)
Sada se u muci prepoznajemo, razgovaramo kako je kod njih, kako kod nas, i onda krene priča o tome kako bi bilo kada bismo imali državu koja će posle svake ukucane table sa natpisom „Kuća na prodaju“ poslati ljude od autoriteta kod domaćina da ga pitaju zašto je to uradio, i šta oni mogu da urade da tu istu tablu skloni? Onda da pozovu sve svoje ljude na terenu da ispitaju zašto je do takve situacije došlo. Ali, toga nema.
Niko tu tablu iz besa nije ukucao, to je sigurno. Od potpisivanja Briselskog sporazuma pitanje zašto Srbi odlaze sa Kosova i Metohije treba postaviti samo zvaničnom Beogradu, i to potpisujem. Sva se muka da trpeti, i to je narod ovde mnogo puta dokazao, ali kada nema nikog da te zaštiti, pomogne, reši nepravdu koja se nagomilala, a dolazi od naših ljudi kojima smo prepušteni na lokalu i iza kojih stoji zvanični Beograd, onda sve dobija drugu dimenziju.
Ova teška, za mene neprijatna, priča o nama južno i severno na Kosovu i Metohiji može se primeniti na svaki pedalj ostatka Srbije. I Subotica se brani u Goraždevcu, Gornjem Selu, Brestoviku, Sigi, tamo gde se jedan Srbin vratio na ognjište da trpi. Čuveni citat iz filma „Boj na Kosovu“: „Ti misliš daleko je Levač od Kosova, a Kosovo će ti sutra stići u Levač“, istinitiji je sada nego ikada. Srbi sa severa Kosova ga već žive, i kaju se što su se pravili i slepi i gluvi.
Gledamo rasulo kod Albanaca, komentarišemo ga, ali nada da će biti bolje sve je manja kod mnogih. Jedan od razloga je i taj što oni međusobno oči povadiše, ali kada smo mi u pitanju deluju složno, i kada zatreba sinhronizovano. Taj cilj etnički čistog Kosova i Metohije se kod njih ne menja. Kako im mi, naša država, na to odgovaramo? Pa, Zajednicom srpskih opština gde će se i zdravstvo i prosveta integrisati u sistem „nezavisnog Kosova“. Jedino što još imamo. Mnogi su ubeđeni da nas, ako se ništa ne promeni, čeka još veći pritisak i potpuna asimilacija, gde će nam i imena menjati kao Srbima u Albaniji, i decu zvati u vojsku. Zato pojedinci popuštaju i odlaze.
Izvor: Novi Standard
