Piše: Janja Gaćeša
Protiv Dragana Stojkovića iz sela Paralovo u opštini Novo Brdo podneta je prijava u policijskoj stanici zbog fizičkog napada i nanošenja povreda komšiji Albancu. Ova teorija apsurda počela je kada je Dragan kasno popodne prethodnog dana snimao tog Albanca kako napasa stoku na njegovom imanju da bi imao šta da pokaže policiji, odnosno dokaže još jednom da ta porodica ne prestaje da ih teroriše.
Kada je Albanac primetio da ga Dragan snima usledila je njegova histerična reakcija i počeo je da ga verbalno vređa, izgovara različite psovke i čak preti ubistvom. Gađao ga je i staklenim predmetom. „Bio je revoltiran jer ga snimam. Na snimku se može čuti i videti sve, pa i njegova otvorena pretnja ubistvom“, kaže Dragan.
Kako se incident dogodio kasno popodne, Dragan je odlučio da u policiju ode sutradan ujutro, ali tamo ga je dočekalo iznenađenje – od žrtve je postao optuženi. Na vratima su mu saopštili da je dobro što je sam došao, jer oni su već poslali patrolu po njega, zato što je prijavljen za napad od strane komšije Albanca.
„Prijavio me je onaj isti koji je napasao stoku na mom imanju. Sačekao sam jutro da odnesem snimak policiji, da obrazložim čitavu situaciju i očekivao sam da će, s obzirom na jedan očigledan dokaz, da usledi malo odlučnija reakcija sa njihove strane, a ne kao i do sada. Policija dođe na lice mesta, prošetaju se, naprave neki izveštaj i na tome se sve završi. Međutim, saznao sam da sam optužen“, priča Dragan.
Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili udar na zdravstvo i prosvetu
Lažne optužbe
Albanac je prijavio Dragana Stojkovića da ga je udario grabuljom i priložio potvrdu od lekara. „Ne mogu da shvatim, kao zdravstveni radnik, kako neko može da izda dokument, potvrdu, o nečemu što se nije ni dogodilo“, tvrdi Dragan.
On se pomirio sa činjenicom da je od žrtve postao osumnjičeni. Dao je izjavu u svojstvu optuženog, ali je istovremeno prosledio gorepomenuti snimak koji najbolje objašnjava šta se dogodilo. Kasnije je saznao da je neka tužiteljka pogledala taj snimak, i da posle tih evidentnih činjenica nije imala izbora nego da pokrene postupak i protiv komšije Albanca.
„Još uvek ne znam kako su okvalifikovali to njegovo delo prema meni. Samo sam morao ponovo da dam izjavu jer tužiteljka nije prihvatila prethodnu, pošto je data bez prisustva advokata. Šta sam mogao novo da kažem, ponovio sam sve kako je bilo“, priča Dragan.
Slučaj Dragana Stojkovića posebno je zanimljiv i iz razloga jer se pre 10 i po godina nešto slično dogodilo. Naime, tada je Persa Stojković, sedamdesetpetogodišnja starica morala, po odluci suda, da plati kaznu od 50 evra ili da tri dana odleži u zatvoru jer je proglašena krivom što je iz svog dvorišta isterala stoku koja je u vlasništvu porodice Ibiši, odnosno „jer je remetila javni red i mir“. Albanac koji je krave uterao u dvorište Stojkovića je tom prilikom baba Persu istukao. Njene komšije tvrde da joj je držao i sekiru iznad glave preteći da će je udariti. Ništa od toga sudija nije uzeo u obzir.
„Uzurpirali su nam kompletno imanje. Ostalo nam je tih 10 ari oko kuće i tu nam štetu prave. Kad sam isterala krave i dobila batine, proglašena sam krivom. Sin mi kaže da platimo kaznu jer pravde za nas nema. Boga da čuva! Kaznu neću da platim. Tri puta sam od njih u svom dvorištu batine dobila, i ja da budem kriva. Žaliću se i sudu u Strazburu ako treba“, ispričala je tada principijelna baba Persa. Ona je Draganova majka. I sada je u celu priču umešan isti Albanac.
Udar na imovinu
Krajem aprila tzv. Ustavni sud Kosova doneo je presudu – za koju je obrazloženje objavljeno pre desetak dana – da je odbijen zahtev Opštine Gračanica za ocenu ustavnosti odluke „Vlade Kosova“ o prenosu dela opštinskog zemljišta radi izgradnje „Kosovskog rezidencijalnog centra za osobe sa autizmom, Daunovim sindromom i invaliditetom za decu, odrasle osobe i starija lica“. (Ovom temom sam se bavila i onda kada je donesena odluka kosovske vlade i kada je usledila reakcija lokalne samouprave u Gračanici jer je, kako tvrde iz ove institucije, sve urađeno bez prethodnih konsultacija, odnosno Opština Gračanica je u ovom slučaju potpuno ignorisana.)
Zato ću podsetiti da je u pitanju zemljište u naselju Padalište u Gračanici ukupne površine 13 hektara i 33 ara. Kosovska vlada donela je odluku 28. avgusta 2024. godine da to zemljište dodeli albanskoj organizaciji „Balkanska siročad“ za izgradnju gorepomenutog centra. Pored toga što uopšte nije konsultovana, lokalna samouprava u Gračanici reagovala je i iz razloga jer je reč o zemljištu koje je zagađeno jalovinom iz obližnjeg rudnika u Kišnici, ali i da postoji opasnost od zaostalih mina u tom delu, jer je 1999. bio svakodnevna meta NATO bombardera.
Odbornici Skupštine opštine Gračanica zatražili su poništavanje ove odluke, a zatim je pred tzv. Ustavnim sudom pokrenut postupak ocene ustavnosti. Sa problemom oduzimanja zemljišta rukovodstvo opštine upoznalo je brojne predstavnike međunarodne zajednice zahtevajući da utiču kod nadležnih institucija da se pomenuta odluka ospori.
Na kraju svega, sud je ocenio da je zahtev lokalne samouprave prihvatljiv, ali potvrdio da „odluka kosovske vlade nije u suprotnosti sa ustavnim odredbama o lokalnoj samoupravi“. Obrazloženje presude je detaljno objašnjeno i u njemu, između ostalog, stoji da Zakon o javnoj imovini propisuje da se istom mora upravljati na osnovu kriterijuma zakonitosti, javnosti i javnog interesa.
Da član 16 pomenutog zakona predviđa da se javnom imovinom upravlja ekonomično radi ostvarivanja javnog interesa, da lokalne i centralne vlasti imaju zakonsku obavezu da sarađuju i koordiniraju svoje aktivnosti u cilju ostvarivanja istog, kao i da je lokalna vlast dužna da „radi ostvarivanja javnog interesa Kosova, državi prenese neophodnu imovinu bez naknade“. Kaže se još da projekat izgradnje gorepomenutog centra nije samo u skladu sa javnim interesom, „već direktno doprinosi unapređenju socijalne zaštite i ostvarivanju prava osetljivih kategorija društva, u skladu sa ustavnim i međunarodnim obavezama Republike Kosovo“.
U presudi se navodi i da je tzv. Ministarstvo životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture istaklo da izgradnja centra predstavlja sprovođenje međunarodnih obaveza Kosova koje proizilaze iz Evropske konvencije o ljudskim pravima, Konvencije o pravima deteta i Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.
„U tim okolnostima, sud je ocenio da je javni interes za izgradnju predmetnog objekta jasan, nesporan, posebno imajući u vidu da je ovaj projekat u korist svih uključenih strana, uključujući i samog podnosioca zahteva, odnosno Opštinu Gračanica“, piše u obrazloženju tzv. Ustavnog suda Kosova.
Kada je u pitanju izgradnja „Kosovskog rezidencijalnog centra za osobe sa autizmom, Daunovim sindromom i invaliditetom za decu, odrasle osobe i starija lica“, to je završena stvar. Opštini Gračanica oduzeto je zemljište. Da se razumemo, niko nema ništa protiv, ukoliko postoji opravdana potreba, da se izgradi jedan takav centar, ali ostaje pitanje da li je moralo baš tu?
Vetar jalovinu rudnika iz Kišnice svako malo raznosi, što stvara ozbiljne probleme i zdravim ljudima, ali, eto, odlučeno je da bude baš u Gračanici. Sigurna sam da je ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u okolini Prištine, postojalo bolje, uređenije i mirnije mesto od odabranog. Da li pomenute Evropske konvencije podrazumevaju izgradnju centra za te namene u takvim životnim uslovima – na zemljištu koje je 78 dana bombardovano – i gde postoji rizik od zaostalih mina?
Da kažem i da je za pomenuti centar postavljen kamen temeljac početkom aprila prošle godine, dok se čekala odluka suda. Jeste sve urađeno na brzinu, i taj isti kamen temeljac je gomila betona, ali su albanski mediji to propratili na sva zvona. Kamen temeljac položio je Bedžet Pacoli. Nameće se pitanje, da li se odluka suda unapred znala?
Teror nad Srbima
Sa druge strane, agonija Dragana Stojkovića, odnosno njegove porodice se nastavlja. Eno ga u svojoj kući u Paralovu, čeka kako će se završiti i ovaj teatar apsurda, odnosno pita se ima li mu uopšte kraja. Njegova majka sada ima 85 godina i nije bila tu kada se, manje-više, sve odvijalo po njima dobro poznatom scenariju.
U slučaju njegove majke Perse, usled pritiska medija i reakcije srpskih političara, sud je povukao presudu. Baba Persa je odlučnim stavom odbranila svoje principe i svoj obraz. Ona nije otišla u zatvor, niti je platila kaznu. Njen sin se pita kakvo je to pravosuđe koje donese presudu i odustane od iste?
Kada se u medijima u Srbiji pisalo o slučaju baba Perse, na videlo je izašla istina da porodica Ibiši, trojica braće, teroriše Srbe u Paralovu punih 16 godina. Sada je to već skoro 27 godina. Onda su imali deset prijava u policiji, sada ih je 17, ali oni i dalje rade šta im padne na pamet.
Velika većina Srba iz tog kraja trpi teror. Imovinu im otimaju, ali ih ne prijavljuju policiji, jer strahuju da će napraviti još gore. Znaju i da policija neće ništa da uradi. Dešavalo se, na primer, da ih uhvate kako im seku drva u šumi. Pozovu policiju, oni ih odvedu u stanicu, ali Ibišijevi sutradan nastave gde su stali – ponovo u istoj šumi kradu. Kada se Srbi obrate policiji i pitaju šta se dešava, oni im kažu da su platili kaznu za jučerašnju bespravnu seču drva, i tako u krug. Dešava se i da uzurpiraju srpsku njivu i obrađuju je kao da je njihova.
Dragan u Paralovu živi sa bratom i majkom. I pored svega oni su odlučni da ostanu na imanju i nastave da trpe nepravdu i pritisak. „Sve upućuje da imaju neku ozbiljnu podršku, da neko stoji iza njih jer reakcija sistema je bukvalno nikakva. To dodatno obeshrabruje“, kaže Dragan i dodaje da je već dva puta bio napadan od strane pomenutih Albanaca i da se dešava da i sami policajci kažu da na njih ništa ne može da utiče da promene ponašanje.
Smrt institucija
Rezultat svega je tihi odlazak Srba iz ovog kraja. Do 1999. godine selo Paralovo činilo je 17 zaseoka. U njima se živelo pristojno i bila su puna ljudi. Danas Srbi žive u još 30 kuća – neko je imanje prodao, neko zaključao kuće i otišao – rasuti po brežuljcima ovog dela novobrdske opštine u kojem je priroda bila baš darežljiva, ništa zagađeno – jednostavno raj. Zato se i kidiše na srpska imanja, zato se terorišu preostali Srbi.
Tako je Srbima ovih dana na Kosovu i Metohiji, pored svega što ide u etar – pritisak na svim nivoima. Ko zna šta se još dešava, a ne dopire do javnosti. Šta sve ljudi trpe, a ne smeju, ili neće da prijave. Ovde se ta muka komentariše rečima: „Kome da prijavim? Sigurno će nešto da urade. Trpeću dok mogu“.
Nema šanse da niko od predstavnika međunarodnih misija za ovih 27 godina nije čuo za pomenutu albansku porodicu i saznao za teror koji vrše nad Srbima – nema šanse. Isto tako, neverovatno je da niko od istih nije pitao mora li izgradnja „Kosovskog rezidencijalnog centra za osobe sa autizmom, Daunovim sindromom i invaliditetom za decu, odrasle osobe i starija lica“ da bude baš u Gračanici?
Lov na Srbe ne prestaje. U projektu zvanom „Država Kosovo“ sve može, sve što je usmereno protiv Srba – dozvoljeno je. Jer, da li negde u Evropi postoji narod za koji sopstvena država toliko malo mari? Dodatno ponižavajuće je da se sve ovo dešava dok naša vojska vežba sa okupatorima i „čuva mir i stabilnost u regionu“.
Dragan kaže: „Koliko ćemo moći ovako da trpimo ne znam, ništa nam ne ide na ruku, ni političke okolnosti, i kao što vidite sve je po njihovoj volji i njima podređeno“.
Da, ništa nije dobro, ali trpimo. Sa jedne strane, šta nam je drugo preostalo nego da čekamo da ih unište sopstveno zlo i mržnja – taman tako su se i osilili. Sa druge, odakle nam snaga da se tome nadamo, to samo Gospod zna.
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?“ Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
