Piše: Dušan Dostanić
Ko je pratio izveštaje o upravo završenim izborima za Evropski parlament (EP) teško bi se mogao probiti kroz šumu kontradiktornosti i različitih tumačenja o tome šta se zapravo dogodilo. Prvo se čulo da je pobedu odnela desnica – za koju se govorilo i da je „ekstremna”, „tvrda”, „krajnja”, pa čak i „fašistička” – da bi se zatim kazalo da ta pobeda i nije tako velika, jer je Evropska narodna partija (EPP) zapravo osvojila više mandata nego pre pet godina, te da je time samo ojačala svoj položaj. Sa socijaldemokratama i liberalima narodnjaci imaju većinu, a ukoliko bude potrebno – poraženi zeleni su tu da uskoče.
Desnica je možda ostvarila dobre rezultate u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj – ali ni to, izgleda, nije toliko bitno, a ni reprezentativno za čitavu Evropu – jer su tu još i Grčka, Španija i Hrvatska u kojima nema rasta prokazane desnice. Analitičari ističu da „centrističke” snage raspolažu većinom u EP, te da da zato neće biti velikih promena politike, iako je francuski predsednik zbog teškog poraza njegove stranke najavio izbore za francuski parlament (OVDE).
Ostavku na mestu predsednika nije spominjao. Kada se ovako postave stvari, sve izgleda prilično konfuzno:
- desnica je pobedila, ali su pobedili i svi ostali za koje se sada koristi zbirno ime „centristi”;
- Francuska i Nemačke su osovina Evropske unije, ali možda i ne tako važne države;
- rezultati u Francuskoj su zemljotres koji zahteva nacionalne izbore, ali ne i ostavku ključne političke ličnosti.
Ipak, kada se fokus sa evropskog prebaci na nacionalni nivo, stvari izgledaju nešto drugačije i tu se prostor za kreativna tumačenja prilično sužava. To je možda najuočljivije baš na francuskom primeru. U ovoj zemlji događaji se razvijaju dosta brzo i nije do kraja jasno kako će se na kraju sve završiti.
Propali pregovori
Već u izbornoj noći, Emanuel Makron je najavio izbore za francuski parlament. Suočen sa porazom sopstvene stranke i nije imao mnogo manevarskog prostora. „Nacionalno okupljanje” (NO) osvojilo je preko 30% glasova, što ovu partiju čini ubedljivo najsnažnijom. To znači da ni Makronova stranka i socijalisti zajedno nemaju onu podršku koju uživa Nacionalno okupljanje. Međutim, i na desnici se stvari usložnjavaju. Naime, izgleda da „Nacionalno okupljanje” više nema monopol na desnu politiku u Francuskoj. Stranka „Rekonkist!” (R!) Erika Zemura, sa preko pet odsto osvojenih glasova, će takođe biti predstavljen u Briselu.
Drugim rečima, to znači da bi ujedinjeni blok desnice na nacionalnom nivou mogao potencijalno računati sa preko 40% glasova. Takav snažan blok mogao bi privući i Republikance. Nekada moćna partija Širaka i Sarkozija je na izborima za EP uzela nešto više od sedam odsto. To ovu grupaciju stavlja pred izbor između saveza sa desnicom i tavorenja u Makronovoj senci, s tim da bi druga opcija sa sobom nosila opasnost od pada u političku beznačajnost. Rezultati ne daju prostora za sumnju da su bivši glasači republikanaca otišli ka desnici.
Posmatrano iz ove perspektive, Makronova politika je odbačena od građana Francuske i tu nikakva kombinatorika ne pomaže. Onaj ko u sopstvenoj zemlji osvoji dvostruko manje glasova od svog najvećeg protivnika ne može pretendovati na prvenstvo u Evropi. Pa ipak, koliko god desni blok u Francuskoj delovao kao recept za uspeh, sva je prilika da se on neće ostvariti. Zapravo, izgleda da su pregovori propali i pre nego što su počeli.
Naime, Erik Zemur se oglasio i kratko saopštio javnosti da su iz njegove stranke (R!) isključeni Marion Marešal i još troje upravo izabranih evropskih poslanika. Uz Zemura je ostala samo njegova partnerka. Razlog za ovaj potez je što je ova grupa podržala strategiju zajedničkog nastupa desnice na predstojećim izborima. Posmatrano sa stranačke tačke gledišta, zajednički kandidat desnice za „Rekonkist!” znači prilagođavanje „Nacionalnom okupljanju” – kao snažnijem partneru – što bi za mladu Zemurovu stranku moglo biti rizično.
Stvar postaje zanimljivija ako se zna da je vodeća kandidatkinja partije „Rekonkvista” Marion Marešal ne samo sestričina Marin Le Pen nego i bivša članica „Nacionalnog okupljanja”, koja je napustila stranku zbog ideoloških neslaganja. Le Pen je, naravno, pozdravila potez svoje rođake, a i Marion Marešal se javila za reč. Ona isključenje iz stranke prihvata i ostaje pri svojoj odluci u želji da „spase zemlju” – iako to ne znači povratak u tetkino političko jato – jer na koncu Francuska je važnija od stranaka. Time je indirektno poručila da Zemur ima drugačiju hijerarhiju prioriteta.
Borba protiv desnice
Ovakav razvoj događaja nesumnjivo predstavlja udar za Zemurovu stranku, ali mogao bi da zakomplikuje odnose i unutar „Nacionalnog okupljanja”. Naime, ukoliko bi Marion Marešal ipak odlučila da se vrati pod okrilje bivše stranke, ona bi predstavljala konkurenciju za sadašnju veliku nadu „Nacionalnog okupljanja” – Žordana Bardelu. Marion Marešal je i sama bila zvezda u usponu, a svojevremeno je u parlament ušla kao najmlađi poslanik. Nakon izlaska iz stranke nije napustila politiku i osnovala je sopstveni tink-tenk, a do sada je sarađivala sa desnim organizacijama u Francuskoj, računajući tu i verovatno najozbiljniju instituciju – Institut Ilijada.
Tako bi, u slučaju povratka „Nacionalnom okupljanju”, Marion Marešal mogla da donese i ono u čemu desnica često oskudeva – solidnu svetonazornu bazu. Ona je jedna od onih koji zaista razumeju šta znači borba ideja. Pored toga, Marion Marešal raspolaže vezama u desnim krugovima na međunarodnom nivou. Nastupala je na konferencijama nacionalnih konzervativaca i pokazala se kao odličan govornik. Stoga, ona bi u slučaju povratka mogla predstavljati protivtežu daljem razvodnjavanju stranke koja je u lovu na glasove počela da odstupa od sopstvenih načela.
Prihvatanje „laicizma”, mir sa „cionistima” i „masonima”, te primanje deklarisanih homoseksualaca u sopstvene redove su oni gresi koje je „stara garda” zamerala Le Penovoj. Ti čuvari plamena „starog fronta” su i ranije stajali iza Marion Marešal. Prema tome, ukoliko bi došlo do pokušaja „melonizacije” Nacionalnog okupljanja, ona bi mogla predstavljati branu. Naime, Marion Marešal je do sada zastupala poziciju o potrebi dijaloga i dobrih odnosa sa Rusijom, odnosno da bi za Francusku bilo poželjno da se povuče iz integrisane komande NATO alijanse.
Do promena je došlo i kod Republikanaca. Šef stranke, Erik Sjoti, isključen je iz članstva jer se zalagao za savez desnice. Uz njega, isključeni su i dosadašnji šef omladine i nekoliko novoizabranih poslanika. Za razliku od Marion Marešal, Sjoti najavljuje pravnu borbu, jer smenu smatra nezakonitom. Tako su u dve stranke visko pozicionirani političari i briselski poslanici brzometno isključeni iz članstva neposredno posle izbora, jer su se zalagali za formiranje desnog bloka. To pokazuje koliko je čitava stvar ozbiljna kada i „Rekonkist!” i „Republikanci” radije dižu ruke od poslaničkih mesta nego što prihvataju međusobnu saradnju.
I dok je desnica pocepana i posvađana, druga strana najavljuje opšti „republikanski front” – u koji bi trebalo da uđu svi mogući politički akteri – kako bi se sve popularnije „Nacionalno okupljanje” svim silama držalo van vlasti. Taj najavljeni front bio bi dovoljno širok da okupi islamiste, ekologe, socijaliste, komuniste, deklarisane antipatriote i ostale levičare, te da ih implicitno poveže sa liberalima i makronistima. Za takav savez u Francuskoj već postoji ime: islamo-levica.
Makron i njegovi levičarski saveznici odlično znaju da se u borbi protiv „Nacionalnog okupljanja” Marin Le Pen uvek mogu osloniti na glasove francuskih državljana stranog porekla, pogotovo onih islamske vere. Sindikalci, koji su demonstrirali protiv Makronove ekonomske politike, sada će u istom frontu sa njim braniti Francusku od desnice, da bi se sutra opet žalili zbog njegovog „neoliberalizma”.
Liberali, koji stalno pričaju o reformama, pomoći će socijalistima. Isključenje Sjotija iz „Republikanaca” pokazuje da je barem jedan deo te stranke spreman da se utopi u taj blok i da svoju političku budućnost veže za borbu protiv desnice. To praktično znači da bivši degolisti sebe redukuju na pomoćne snage ujedinjene levice, tvrdoglavo se držeći politike „sanitarnog kordona”. Nasedajući iznova i iznova na poziv na opštu mobilizaciju protiv desnice – Republikanci u konačnici daju podršku svim onim levičarskim politikama protiv kojih se navodno bore.
Identitetske podele
U svakom slučaju, pred Makronovom najavom „republikanskog fronta” – koji računa sa asocijacijama na narodnofrontovsku mobilizaciju iz vremena pred Drugi svetski rat – francuska desnica bi i sama morala da razmišlja o koaliciji. Da bi takvo labavo ujedinjenje moglo biti uspešno pokazuju rezultati nedavnih izbora, jer bi široki desni blok mogao računati na većinu, iako tesnu. U ideološkom pogledu tačke spajanja bi se mogle pronaći: zaustavljanje imigracije, unutrašnja bezbednost, očuvanje francuskog identiteta. Bio bi to minimum sa kojim bi se moglo izaći pred birače!
Drugim rečima, ukoliko desnica sada ne iskoristi priliku, zbog demografskih trendova koji joj ne idu u prilog, u budućnosti će stvari izgledati mnogo teže. Međutim, slučaj Marion Marešal i Siotija pokazuju da do takvog širokog bloka neće doći. Ideološke razlike, lični animoziteti i ambicije su suviše snažni.
I dok desnica samu sebe sabotira, bande migranata i nasilnici sa levice pokazuju da su spremni na direktno nasilje kako bi sprečili desnicu da dođe na vlast. Rezultati evropskih izbora bili su povod za nemire na ulicama Francuske. Sve to pruža dodatni dokaz o snazi identitetskih podela u Francuskoj. Identitetska pitanja, a ne ideološko sitničarenje, čak ni ekonomska računica, su ono što će ubuduće određivati politiku. To samo ukazuje na stepen podela i opadanje socijalne kohezije u francuskom društvu. Nije bez značaja ni to što omladina evropskog porekla sve više glasa za „Nacionalno okupljanje” kao svoju stranku.
Ipak, kako upozoravaju pojedini posmatrači iz Nemačke, taj proces se ne može ograničiti samo na Francusku. Naprotiv, sve evropske zemlje su njime pogođene, naravno u različitom stepenu. Otuda sledi lekcija za sve one koji ne žele da se nađu u sličnom položaju – a to je imperativ očuvanja relativne etničke homogenosti kao preduslov za normalno funkcionisanje demokratije. Onoga trenutka kada identitetske razlike postanu nepremostive i etnička fragmentacija dosegne vrhunac, politička pitanja se neće moći rešavati na demokratski način.
Neredi na ulicama francuskih gradova pružaju ubedljiv dokaz da se stvari već sada kreću u tom pravcu. Naime, samo je deljeni identitet (odnosno osećanje da, na kraju krajeva, svi pripadamo istoj zajednici i da joj, uz sva svoja neslaganja, svi želimo dobro) ono što ljudima omogućava da se pomire sa porazom sopstvene političke opcije na izborima. Kada taj osećaj zajedništva otpadne nestaje i mogućnost za tolerisanje suprotnog mišljenja.
Istoričar David Engels je odavno najavio da Evropu čeka period građanskih nemira i sukoba. Po njegovom mišljenju, neslavni kraj multikulturalnog eksperimenta je neminovnost. Ukoliko se takve prognoze uzmu ozbiljno, snage koje će i posle ovih izbora u Evropskom parlamentu nastaviti da daju ton evropskoj politici samo odgađaju neizbežno.
Izvor: Novi Standard
