Један је предсједник, други премијер. Долазе из исте странке. Један дјелује традиционалније, други савременије. Обојицу некад зовемо по имену а некад по презимену…
Чинило се да нам је коначно ишло заиста добро. Наравно, не у оном, за Црну Гору неочекиваном смислу снажног економског раста, конкретних и принципијелних политичко-идеолошких промјена или, мада би тек то заиста било тешко замислити, индустријског препорода, развоја нових технологија и револуционарних пробоја у демократском напретку. Догодило се нешто друго, доживјели смо одређен степен смиривања политичке буре након три турбулентне године пост-ДПС периода.
Побједама новоформираног Покрета “Европа Сад” на изборима за градоначелника Подгорице, предсједника државе и парламента, политичка тензија је донекле утихнула. Фокус јавног дискурса је на платама, социјалним програмима, а теме подјела из идентитетског шпила отишле су у трећи план и трговци њима нису никако успијевали да их врате на средиште позорнице. Након гласања у скупштини која су коначно до краја извукла из ВД стања Уставни суд, Судски савјет и Врховно државно тужилаштво, чинило се да су дани тоталне партијске доминације сваког разговора иза нас и да идемо у један досаднији период.
И онда, много раније него што се очекивало, предсједник државе и потпредсједник најмоћније партије, Јаков Милатовић, дао је оставку на сва страначка задужења. Сада изгледа да неће више бити тако хармонично што је, заправо, прилично добра вијест.
“Историја се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса”. Волимо да цитирамо ову Марксову мисао, волимо да посматрамо догађај кроз браду тог теоретичара, филозофа али тиме понекад сами себи намећемо закључке. Сигурност коју налазимо у понављању, понављању које нам сугерише да обрасци ипак постоје, да свијетом не владају само природни већ и друштвени закони, је насушна потреба многих међу нама.
Ако се историја увијек понавља, није битно што је први пут трагедија а други пут фарса. Не смета нам што ни једно ни друго није добро, удобност се налази у томе што је све у понављању, што постоји правилност, што није насумично, хаотично, никад предвидиво. Волимо и трагедију и фарсу и све друго лоше што би могло бити, само ако је извјесно.
Та склоност игра велику улогу у сада већ прилично ушанченом ставу да је сукоб на разини Јаков – Милојко, Милатовић – Спајић у великој мјери аналоган оном који је дефинисао Црну Гору с краја деведесетих и трасирао јој пут у наредних пар деценија, сукоб Мило – Момир, Ђукановић – Булатовић. Јасно је зашто је то лако помислити – један је предсједник, други премијер. Долазе из исте странке. Један дјелује традиционалније, други савременије. Обојицу некад зовемо по имену а некад по презимену. Упркос томе, ова идеја потпуно промашује поенту и веома је далеко од истине.
Булатовић и Ђукановић су формирани кроз искуство југословенског Савеза комуниста, обликовани су истим политичким искуствима и околностима. И једног и другог је одабрао и каријерно катапултирао Слободан Милошевић. Заједно су формирали партију и били веома комплементарни дужи низ година без намјере да сруше један другог. Штавише, потпуно је замислив политички сценарио у којем би обојица обитавали до краја својих политичких каријера. Оно што је довело до раскола је далеко шире од Црне Горе и било је везано за то који од њих је био спремнији да активно ради на преобликовању политичке збиље бивше Југославије, да не кажем, Западног Балкана. Да је Булатовић пристао да ради оно што је радио Ђукановић, никада не бисмо чули за нешто што се зове СНП.
Милатовић и Спајић пак долазе из потпуно другачијих позиција, њихово формативно искуство је суштински различито. Политички се не може ни рећи да су “расли” у црногорским оквирима, школујући се и радећи у иностранству. Спајића први пут срећемо као савременог економисту који испред коалиције “За будућност Црне Горе” учествује у политичким емисијама у сусрет изборима 2020. године. Милатовић пак даје неке своје економске али и шире политичке анализе у сусрет истим тим изборима путем друштвених мрежа и медија.
По свему судећи, прије учешћа у влади Здравка Кривокапића, њих двојица нису размијенили ни једну једину ријеч. Такође, иако су заједно наступали у неким емисијама и били перципирани као неки јединствен фронт, пажљивом анализом изјава могло се примијетити да заступају доста различите ставове и да се, на идеолошком и сваком другом спектру, налазе прилично далеко.
Сљедећа разлика је још очигледнија. Формирање Покрета “Европа Сад” изведено је као политичка потреба, опортуна због модела понашања странака побједница избора 2020. године. Форсирање страначког запошљавања, разједињеност, неефикасност, преузимање модела понашања старог режима које је кулминирало у формирању Владе Дритана Абазовића управо са ДПС-ом и СДП-ом оставило је дубоко разочарање великом броју присталица промјена. Простор је тако био отворен за нов покрет, за све грађане који су били противници ДПС-а а уједно сматрали да оно за шта су се борили ни у ком смислу није поштовано од носилаца нове већине.
Спајић и Милатовић су са својим сарадницима испунили тај простор и брзопотезно, више захваљујући околностима и процесима него сопственим потезима (штавише, нарочито када је у питању Спајић, више су радили на својој штети него користи) побиједили су у Подгорици, на предсједничким и на крају и на парламентарним изборима. Ношени неочекиваним успјехом програма “Европа Сад 1” али и константним грешкама осталих политичких чинилаца, постали су доминантна снага у Црној Гори.
Једну ствар је важно примијетити – већ при формирању “ПЕС-а” сви релевантни посматрачи су предвиђали расцјеп на лидерској позицији. И Јаков и Милојко су у политику ушли са намјером да воде, да буду кључни и доминантни фактори и ниједан није хтио да буде број два, човјек из сјенке, “sidekick”. Спајићева неспремност и неозбиљност која га је коштала трке за предсједника Црне Горе омогућила је Милатовићу сигурну петогодишњу позицију са које је могао прилично удобно да критикује рад Владе а да нема претјерана овлашћења за која би сам могао да буде критикован.
Ту прилику је искористио да врати Влади три закона при крају претходне године, са прилично снажним оправдањем, да подржи просвјетаре у њиховом штрајку и да, са позиције која би ваљда требало да буде државничка, критикује свако “проклизавање” и сваку грешку коју Спајић, његови министри (међу којима у грешкама предњачи Андреј Миловић) али и посланици, направе.
Све је то кулминирало Милатовићевом оставком на све партијске позиције, наводно испровоцираном неозбиљном и у одређеној мјери срамотном трговином позицијама у Одбору директора Електропривреде Црне Горе, али заправо планираним и пажљиво дозираним чином који је само чекао “праву капислу” како би опалио.
Период који је пред нама биће суштински обојен сукобом Милатовића и Спајића. Извршна овлашћења и могућност јавног утицаја су у потпуности на Спајићевој страни, кроз Владу али и Скупштину. С друге стране, Милатовић има још више од четири године мандата, у прилици је да, уз ауторитет, критикује сваку грешку Владе, да се поставља на страну незадовољних грађана, радника, свих који из овог или оног разлога нису задовољни тренутним стањем друштва. Може и да саботира доношење закона, утиче на реконструкцију Владе и различита постављења.
Имајући у виду пропусте у неким досадашњим законским рјешењима а поготово у именовањима, чини се да је предсједнику простор веома широк за критику. С друге стране, што Влада буде боље и дуже функционисала, ако буде у могућности да испуни нека од предизборних обећања и учини економске услове повољним за програм Европа Сад 2 (минимална зарада од 700 еура, просјечна од 1000, седмочасовно радно вријеме итд.) то ће предсједничке критике све више и више падати на “глуве уши” а његова улога у друштву се умањивати.
Једно је сигурно, око Спајића и Милатовића окупљаће се остали политички актери и то им се мора признати – у центру политичких збивања више није ни ДПС, ни бивши ДФ, ни Дритан Абазовић а поготово не Алекса Бечић и његове Демократе. Средиште су два нова политичара и кругови око њих. Неке партије су се наизглед већ сада позиционирале – ДПС са својим медијским радницима око Спајића (према којима добар дио друштва и даље посједује одиум, те их је ова подршка одмах упутила ка Милатовићу), а УРА на страну предсједника државе.
Један утицај је сигуран – најављена реконструкција Владе ће ићи далеко теже, а Спајићева идеја да на овај или онај начин уведе све политичке чиниоце сем УРЕ у извршне структуре неће успјети. И то је добро, јер се квалитетна политика не може водити без постојања квалитетне опозиције. Умјесто три посланика УРЕ као једине суштинске опозиције (остали су сви жељели некако да се приближе Спајићу), Милатовићев потез ће нам донијети неки већи број противника владине политике.
Ако се историја пак дешава као трагедија а понавља као фарса, Спајић и Милатовић нису заправо нимало слични Ђукановићу и Булатовићу. Њихове личности су ближе регионалном примјеру, оном Ђинђића и Коштунице, иако су и од њих поприлично далеко у сваком смислу. Фарсичност понављања, али и објективне околности (јер ово није пост-Милошевићева Србија, него сасвим умирена Црна Гора), гарантују да тај сукоб неће у себи носити нити један трагичан догађај, али ће политичка будућност у сваком смислу бити занимљива.
Стефан Ђукић
Извор: Велике Приче
