Пише: М. М. Милојевић/новембар 2025.
У суботу, 1. новембра, на прву годишњицу од обрушавања надстрешнице зграде железнице станице у Новом Саду је одржано комеморативно окупљање. Процене броја учесника варирају: од бесрамног полицијског подбацивања од тридесет девет хиљада, до уверљивијих процена да је током средишњег дела скупа било окупљено око сто десет хиљада људи. Вероватно је било и више, но, то и није од нарочитог значаја. Повод је био јасан: виновници новосадске погибије, група особа због које је уопште било могуће да се деси оно што се десило – да смртно страда шеснаест и да тешко буде повређена још једна особа – нису кажњени. Усмерење протесног покрета је јасно усредсређено: да злочин не може проћи без казне.
Студентски протесни покрет, отпочео половином новембра прошле године такође је био усмерен ка овом циљу: транспарентност процедура и разјашњење случаја. Анкетна комисија, група различитих стручњака, је утврдила да је посреди злочин у који су укључени највиши државни органи, организована криминална група усмеравана са самог врха.
Власти су на овај покрет реаговале онако како су реаговале: претварајући земљу у аутократски брлог, блатиште у којем се изванредно сналазе разне феле ратних, међуратних и поратних злочинаца, профитера и локалних прималаца буџетских трансфера. Од злог оца и од горе мајке.
Јуче, у недељу, грађанин Републике Србије, Дијана Хрка, чији је двадесет седмогодишњи син страдао под обрушеном надстрешницом станичне зграде одлучила је да јуче приступи згради Народне скупштине и отпочне штрајк глађу – тражећи задовољење правде.
Но, као што је познато, пред скупштинском зградом се негде од првих недеља марта ове године налази једна параполицијска, паравојна, шта ли је већ, скупина. Људи сумњиве прошлости и несумњиве садашњости. Која би, да се дедуковати, требало да послужи као телесни здруг, заштита онога што је преостало од режимске власти.
Убрзо су, преко друштвених мрежа, разаслати позиви грађанима да се придруже; студенти су, насупрот томе, преко неколико канала на друштвеним мрежама, указали на потенцијалне опасности и позвали грађане да се разиђу и разместе по безбеднијим локацијама. Окупљени, којих је у први мах било на стотине да би се број постепено увећавао, вероватно до неколико хиљада људи, нису их послушали. Брже боље, режим је окупљао своје присташе са друге стране: између шатора који се беле између престоничког Пионирског парка, степеништа зграде Народне скупштине и злосрећних коња Томе Росандића који све то морају да гледају.
Плитак полицијски кордон распоредио се од осматрачнице са Кајмакчалана, угла улица Кнеза Милоша почетка Булевара краља Александра и омањег парка према Косовској улици. Узајамно вређање и добацивање пресецано је, из режимског упоришта, бацањем флаша воде, понеке каменице, бакље и других пиротехничких средстава. У једном тренутку, групица изгредника из Пионирског парка, примакла се, опремљена моткама, самој огради, те бацила бакљу, пластичну столицу и понеку пластичну флашу. Полицијске снаге, углавном нису реаговале на изгредничко понашање иза сопствених леђа, осим што би се штрецнули кад нешто пукне. После овог изгреда, кордон се распоредио близу зграде турске амбасаде код раскршћа Крунске и Кнеза Милоша и повише куће супружника Чедомиља Мијатовића и Елизабет Лот.
На повећем раскршћу Таковске, Булевара краља Александра и Кнеза Милоша окупило се доста, углавном млађег света, студената, средњошколаца и понеко старији, махом редовни посетиоци антирежимских протеста који се препознају на улици а нису баш сигурни где су се раније срели.
У режимском упоришту брже боље су појачали свој састав. Упућени наводе да су на брзину мобилисали летеће одреде из околних насеља, све до тамо, према хрватској граници. Свашта се узвикивало, уз традиционални српски поздрав ‘Усташе, усташе’ до ‘Јел сте дошли из Црне Горе?’. Аутору у први мах није било јасно на шта се ова опаска односи да би недуго затим докучио да је посреди алузија на особе турског држављанства које су најурене из Црне Горе па су се окупиле на београдском раскршћу. Надамо се да господин Ердоган не прати помно српска дешавања, иначе ће поново да се наљути.
Уследио је потом пир, нешто што је тешко гледати а још теже описати. Трештале су песме са Јутјуб плејлисте ‘Срби и српство’, од ‘Марша на Дрину’, ‘Тамо далеко’, ‘Креће се лађа француска’, ’Од Тополе’, ‘Марширала краља Петра гарда’ до поратног циклуса песама најпознатијег профитера на избегличкој муци. Видно је било негодовање појединих окупљених одабраним мелосом, још један израз режимског лицемарја чија се национална, а и свака друга политика, своди на бокановске некрофилске игроказе.
Био је то пир саучесника. Који знају да су саучесници и у чије се џепове слива новац, помало и од оних неколико стотина проневерених милиона евра колико је, каже налаз Анкетне комисије, процурело са стране током реконструкције железнице и пратећих објеката.
Ствари стоје тако. После претходна два протесна дана нису ни мање ни више јасне. Све је подједнако и потпуно јасно: они који располажу полугама државне власти не би хтели да одговарају за шта би требало да одговарају.
Добар део грађана инсистира да би морали да одговарају – да пљачке и злоупотребе јавних средстава можда могу да прођу, али да масовне погибије не би требало.
Уосталом, од кажњавања виновника за погибије и почиње организовање поретка. Па докле добацимо.
